Kako su Sjedinjene Američke Države najavile nove sankcije usmerene na ruski sektor nafte i gasa, uključujući njegovu srpsku filijalu NIS, debate o načinima minimizacije potencijalne štete za Srbiju postaju sve intenzivnije. Kao što znamo, Amerikanci traže da se rusko vlasništvo u NIS-u smanji na nulu kako bi preduzeće nastavilo da funkcioniše. Oni koji su do juče bili zagovornici slobodnog tržišta sada se zalažu za nacionalizaciju NIS-a kao strateškog resursa, uz minimalnu kompenzaciju — ako je uopšte bude — za Rusiju. Istovremeno predlažu da se vlasništvo prenese na zapadne kompanije poput Shella ili ExxonMobila.
Ova perspektiva izjednačava kapitalističku proizvodnju sa vlasništvom nad kapitalom, sugerišući da identitet kapitaliste može promeniti suštinu kapitalizma. Implicitno se tvrdi da „dobri“ kapitalisti čine preduzeća manje eksploatativnim — verovanje koje bi mnogi kapitalisti rado želeli da ljudi usvoje.
Tokom svoje januarske posete Beogradu, pomoćnik državnog sekretara SAD za evropska i evroazijska pitanja, Džejms O’Brajen, izjavio je da snabdevanje Srbije naftom neće biti ugroženo. Takođe je naveo da je Rusija kupila NIS za „veoma malo novca“ i da je poslednjih godina iz Srbije iznela „milijarde evra“. O’Brajen je sugerisao da Srbija sada ima priliku da upravlja ovom industrijom u korist svog naroda.
Ova izjava sadrži delove istine, ali istovremeno prikriva druge. Na primer, da li je NIS prodat po fer ceni može biti predmet rasprave, iako bi zagovornici neoliberalizma tvrdili da tržišni uslovi diktiraju cene transakcija. Međutim, masovni odlivi stranog kapitala kroz repatrijaciju profita su neporeciva činjenica. Kako sam već istakao u svom prethodnom članku, samo u 2023. godini ovi odlivi su iznosili skoro 5 milijardi evra, nadmašivši priliv stranih direktnih investicija (SDI) za pola milijarde evra. Neto profit NIS-a za tu godinu iznosio je oko 380 miliona evra, od čega bi ruski udeo (56%) činio samo 3% ukupnog repatriranog profita. Dakle, NIS nije jedini, pa čak ni glavni krivac, iako ostaje pitanje da li je NIS eksploatativniji od drugih stranih kompanija.
Šira realnost je da strani kapitalisti, bilo ruski ili ne, izvlače značajne profite iz Srbije, često uz malo koristi za zemlju domaćina. Ono što O’Brajen nije pomenuo jeste da ovo izvlačenje bogatstva proizilazi iz sporazuma koje je svesno sklopila Vlada Srbije. Iako je diskutabilno da li su mogli biti dogovoreni povoljniji uslovi, ovi odlasci profita nisu prirodni fenomen poput kiše ili snega, već rezultat namernih političkih odluka državnih vlasti.
Klasični sukob iza debate o NIS-u
Zahtevi za transfer vlasništva nad NIS-om sa „loših“ ruskih vlasnika na „dobre“ zapadne vlasnike odražavaju unutrašnji klasni sukob između dve grupe kapitalista: političkih kapitalista i preduzetničkih kapitalista. Politički kapitalisti svoju konkurentsku prednost crpe iz državnih beneficija, dok se preduzetnički kapitalisti oslanjaju na tehnološke inovacije ili niske troškove rada. Kako moj kolega Volodimir Iščenko primećuje, politički kapitalisti uspevaju u regionima gde je država istorijski dominirala ekonomijom i akumulirala ogromni kapital, koji je sada otvoren za privatnu eksploataciju.
Politički kapitalisti zavise od specifičnih pojedinaca, stranaka ili režima za akumulaciju bogatstva, dok su preduzetnički kapitalisti manje vezani za političke strukture. Naravno, preduzetnički kapitalisti rado koriste državne subvencije, povlašćene poreske režime ili razne protekcionističke mere ali nisu toliko zavisne od određenih političkih režima jer su povezani sa međunarodnim tržištima robe, tehnologija i kapitala. Ova razlika objašnjava logiku iza zahteva za transfer NIS-a preduzetničkim kapitalistima povezanim sa zapadnim tržištima. Ti zahtevi nisu usmereni ka smanjenju profita ili povećanju domaćih reinvesticija, već ka omogućavanju neprijateljskog preuzimanja preduzeća koje trenutno kontroliše druga kapitalistička frakcija.
Da li treba nacionalizovati NIS?
Teoretski, nacionalizacija se čini najboljom opcijom. Međutim, dva ključna uslova moraju biti ispunjena da bi bila uspešna. Prvo, nacionalizacija treba da sledi jasne, dosledne kriterijume, a ne da se koristi selektivno za preraspodelu imovine među konkurentskim kapitalističkim frakcijama. Drugo, javna preduzeća moraju da funkcionišu transparentno i da prioritizuju nacionalne interese u odnosu na privatne. Državni kapitalizam nije inherentno superiorniji od privatnog kapitalizma. Nažalost, dosadašnje iskustvo Srbije sa javnim preduzećima — obeleženo korupcijskim skandalima — baca sumnju na izvodljivost takvog aranžmana.
Ipak, iako izazovi povezani sa NIS-om i stranim investicijama u Srbiji deluju obeshrabrujuće, situacija nije potpuno beznadežna. Celokupan okvir za strane investicije može se unaprediti strateškim i metodičnim pristupom. Kriterijumi i uslovi za investicije moraju se procenjivati pojedinačno kako bi se osiguralo da su u skladu sa dugoročnim razvojnim ciljevima Srbije. Strane investicije treba da jačaju ili stvaraju nove regionalne konkurentske prednosti, razvijaju domaća tržišta i povećavaju ekonomsku otpornost nacije, a ne da prvenstveno služe stranim interesima.
Javna preduzeća, poput NIS-a, imaju potencijal da postanu nosioci nacionalnog razvoja, ali to zahteva odgovorno i transparentno upravljanje. Njihove aktivnosti moraju biti usmerene ka javnom interesu, osiguravajući da njihovo poslovanje doprinosi dobrobiti nacije. Robustan okvir za upravljanje javnim sektorom, zasnovan na odgovornosti i javnoj kontroli, može otključati potencijal državnih preduzeća da postanu pokretači održivog razvoja.
Bez obzira na rizike inherentne javnom vlasništvu, najgori mogući ishod u slučaju NIS-a bio bi njegov transfer drugom stranom kapitalističkom entitetu. Takav potez bi produžio ciklus zavisnosti i izvlačenja kapitala koji decenijama opterećuje srpsku ekonomiju. Umesto toga, Srbija ima priliku da preispita svoj pristup stranim i domaćim investicijama, trasirajući put ka većem ekonomskom suverenitetu i otpornosti. Prioritizovanjem investicija koje doprinose dugoročnim nacionalnim razvojnim ciljevima i reformisanjem upravljanja javnim preduzećima, Srbija može svoje trenutne izazove pretvoriti u prilike za održiviju i pravedniju ekonomsku budućnost.
Ali za to su potrebni vizija, hrabrost i politička volja.
Peščanik.net, 15.01.2025.
