Uvod
Postoje zemlje koje oblikuju globalnu politiku i one koje su njome oblikovane. Srbija pripada ovoj drugoj grupi. Kao mala zemlja pod uticajem globalnih sila, Srbija često pruža oštriju perspektivu za posmatranje sistemskih kriza globalnog kapitalizma. Poznata izreka kaže: „Kada se Amerika prehladi, ostatak sveta kijа“, ali manje zemlje poput Srbije često prve ispoljavaju simptome ovih kriza. U 2024. Srbija je ponudila posebno jasan odraz tri osnovne dimenzije kapitalističke krize: političke, ekonomske i sistemske. Ove krize nisu slučajne; one su manifestacije kontradikcija svojstvenih kapitalističkom sistemu. Ovaj tekst usvaja eksplicitno marksistički okvir kako bi ispitao ove dimenzije i istakao kako Srbija predstavlja širu globalnu tendenciju.
1. Politička dimenzija krize: Opadanje liberalne demokratije
Globalna kriza buržoaske liberalne demokratije u punom je jeku u Srbiji. Kagarlickijeva (2024) kritika „pražnjenja“ demokratije evidentna je na parlamentarnim izborima u Srbiji održanim u decembru 2023. i januaru 2024. Srpska napredna stranka (SNS) osvojila je 48% glasova – dva puta više od opozicije – uprkos brojnim političkim i korupcionaškim skandalima koji su obeležili više od jedne decenije njihove vlasti. Iako SNS često koristi kritiku prethodne vlasti (koja je sada u opoziciji) kako bi skrenula pažnju sa sopstvenih nedostataka, ova strategija gubi na značaju tokom vremena. Njihova pobeda se, međutim, pretežno može pripisati nesposobnosti opozicije da ponudi verodostojnu alternativu biračima. Kampanja pod nazivom „Srbija protiv nasilja“ ilustruje ovaj nedostatak, naglašavajući šta opozicija odbacuje, ali ne i za šta se zalaže.
SNS, za razliku od toga, koristi različite metode za legitimizaciju režima. Pored kritike prethodne vlasti, stranka često ukazuje na pokazatelje poput rasta BDP-a i povećanja stranih direktnih investicija (SDI) kao dokaze svog uspeha. Ove teme će biti analizirane dalje u tekstu.
Popularne mobilizacije, poput studentskih protesta zbog katastrofe na železničkoj stanici u Novom Sadu i javnog negodovanja zbog projekta eksploatacije litijuma u Jadru, kao i uništenja Starog savskog mosta u Beogradu, otkrivaju još jedan aspekt političke krize. Ovi protesti, iako značajni, bili su nekoherentni i bez vizije, podsećajući na ono što Ishčenko (2024) opisuje kao „Majdan revolucije“ – pobune koji se ne pretvaraju u organizovane političke pokrete. Ovi protesti takođe odražavaju globalni trend slabljenja levice koja se sve više stapa sa diskursom liberalne demokratije.
Kagarlicki pruža prodornu analizu ove situacije, tvrdeći da se levica, napuštajući politiku radničke klase, sve više poistovećuje sa urbanom buržoazijom, usvajajući politički korektne pozicije koje prioritet daju simboličkim pitanjima umesto suštinskoj borbi. Ovo povlačenje ostavlja prostor desnici, koja oportunistički usvaja elemente agende radničke klase, što dovodi do opšteg desnog skretanja u biračkom telu. U Srbiji, kao i u mnogim postsocijalističkim zemljama poput Ukrajine i Gruzije, odsustvo istinskog levičarskog pokreta pojačava politički vakuum (osim ako neko zaista veruje da je SPS, koji je dugo u sprezi sa vladajućom strankom, levičarska partija). Pobeda SNS-a samo je delom rezultat populističke retorike, koja im pomaže da održe uticaj kod svog ključnog elektorata. Još više se može pripisati nesposobnosti opozicije da formuliše program koji bi privukao većinu.
Na to jasno ukazuju i rezultati decembarskog istraživanja agencije Faktor Plus: talas masovnih protesta u Beogradu i drugim velikim gradovima tokom novembra i decembra nije promenio odnos političkih snaga. Vladajuća koalicija (SNS i SPS) i dalje uživa ogromnu podršku javnosti od 54,8%, dok je popularnost glavne opozicione stranke, SSP, svega 7,3%.
Većina vidi opoziciju kao deo iste vladajuće elite koja teži da se domogne izvora bogatstva i zauzima stav da je „bolji đavo kojeg poznaje nego onaj kojeg ne poznaje“. Ova situacija ne obećava mnogo za budućnost protestnih pokreta, jer odsustvo kohezivne i nezavisne levice često vodi ka kozmetičkim političkim promenama koje ne poboljšavaju uslove radničke klase. Umesto toga, takvi pokreti često završavaju učvršćivanjem moći stranih i kompradorskih buržoazija, ostavljajući netaknute strukturne nejednakosti kapitalizma.
Istraživanje javnog mnjenja koje je sproveo Demostat u maju 2024. otkriva upečatljivu kontradikciju između zadovoljstva građana ličnim životnim uslovima i nezadovoljstva upravljanjem i demokratijom. Dok je 81% ispitanika zadovoljno svojim životnim uslovima, a 60% radnim uslovima, samo 29% izražava zadovoljstvo stanjem demokratije, dok 38% odobrava rad Vlade. Ključna područja nezadovoljstva uključuju borbu protiv korupcije i kriminala (67%), pravosuđe i sudove (53%) i političke slobode i ljudska prava (42%). Zanimljivo je da je najviši nivo nepoverenja usmeren ne prema Vladi, već prema sindikatima (61%), nevladinim organizacijama (69%) i opozicionim strankama (69%). Ovi nalazi oslikavaju paradoks građana koji su „zadovoljni svojim životima, ali nezadovoljni svojom vladom“, naglašavajući nesklad između ličnog blagostanja i stanja upravljanja i demokratije u Srbiji.
Nedavna trajektorija Srbije potvrđuje njenu usklađenost sa okvirom političkog kapitalizma kako ga definiše Branko Milanović (2021) ili modelom „partijske države“ (Pešić, 2007), posebno jer su događaji iz 2024. godine naglasili ključne karakteristike ovog sistema. Političke i ekonomske posledice kontroverznog projekta eksploatacije litijuma, javni gnev zbog tragedije na železničkoj stanici u Novom Sadu i široko nezadovoljstvo rukovanjem izbornim sporovima, kolektivno ilustruju kako se državne i partijske strukture prepliću radi konsolidacije moći, dok istovremeno upravljaju nezadovoljstvom. Ovi događaji osvetljavaju inherentne kontradikcije političkog kapitalizma: stabilan ekonomski rast, u velikoj meri oslonjen na eksploataciju resursa i strane investicije, odvija se uz demokratsko nazadovanje i sistemsku korupciju.
Endemska korupcija je centralna karakteristika takvog sistema, kako ga opisuju Milanović i Pešić. Diskreciono donošenje odluka, svojstveno ovom sistemu, omogućava elitama da zamagle granice između državnih i partijskih funkcija, kanališući resurse i prilike ka politički povezanim akterima. U Srbiji, spajanje državnih i vladajućih partijskih struktura pojačava ovu dinamiku, čineći korupciju stalnim povodom za optužbe tokom protesta građana. Javne mobilizacije u 2024. godini – podstaknute infrastrukturnim neuspesima, izbornim sporovima i kontroverznim projektima – često su bile usredsređene na optužbe za koruptivne prakse, naglašavajući percepciju eksploatacije državne moći u privatne i partijske svrhe.
Ova produbljujuća korupcija ne samo da podriva poverenje u upravljanje već guši i mogućnosti za značajnu opoziciju, jer preplitanje partije i države ograničava prostor za institucionalnu odgovornost. Protesti iz 2024. stoga osvetljavaju sistemsku prirodu korupcije u političkom kapitalizmu, kao i njenu ulogu u podsticanju javnog nezadovoljstva i amplifikaciji zahteva za transparentnošću i reformama.
Erozija poverenja i neuspeh kolektivnog delovanja u Srbiji odražavaju širi globalni trend: opadanje buržoaske demokratije kao stabilizujuće sile unutar kapitalizma. Kako korupcija postaje endemska u sistemima političkog kapitalizma, a populizam ili političke krajnosti osvajaju preferencije birača, legitimnost demokratskih institucija slabi. Ovaj trend je vidljiv ne samo u Srbiji već i u zemljama poput Francuske, gde kolaps Barnijeove centrističke vlade odražava polarizaciju političkog pejzaža Srbije. Globalna kriza liberalne demokratije, karakterisana rastućim nezadovoljstvom, institucionalnim raspadanjem i nesposobnošću da se adresiraju sistemske nejednakosti, više nije daleka pretnja već neposredna i hitna stvarnost.
2. Ekonomska dimenzija krize: Suprotstavljanje tendenciji pada profitne stope
Marksov zakon tendencije pada profitne stope (TPPS) ističe centralnu kontradikciju kapitalizma: pritisak da se održi profitabilnost uprkos opadajućim prinosima na investicije. Savremeni kapitalizam odgovara na ovu tendenciju kroz tri glavne strategije: povećanje viška vrednosti, rasipanje javnog novca i širenje na periferiju. Ove dinamike su posebno očigledne u Srbiji, gde se globalne ekonomske krize preklapaju sa lokalnim manifestacijama zavisnosti i eksploatacije.
a) Povećanje viška vrednosti: Zelena tranzicija i eksploatacija rada
Globalno promovisana kao rešenje za ekološke i ekonomske izazove, „zelena tranzicija“ često prikriva intenziviranje ekstrakcije viška vrednosti. U Srbiji, kontroverzni projekat eksploatacije litijuma u Jadru, koji predvode multinacionalne korporacije, odražava ovaj trend. Iako se predstavlja kao ekološki prihvatljiva inicijativa, projekat prvenstveno služi interesima globalnog kapitala eksploatišući prirodne resurse i jeftinu radnu snagu Srbije, što odražava ono što je Samir Amin definisao kao korišćenje tehnološkog napretka za intenziviranje eksploatacije na štetu radnika i ekosistema.
Globalna zelena tranzicija, kako tvrde zemlje u razvoju, takođe „izbija lestvicu“ (Ha-Joon Chang, 2002), postavljajući prekomeran teret na njih i kočeći njihov razvoj. Istovremeno, ona stvara značajne investicione prilike za zapadne kapitaliste, često subvencionisane državnim sredstvima. U kontekstu projekta Jadar, ova dinamika je posebno vidljiva, jer multinacionalne korporacije poput Rio Tinta imaju daleko veću korist od domaće ekonomije.
Srpska vlada hvali projekat Jadar kao transformativnu investiciju koja bi mogla povećati BDP između 2% i 16%, u zavisnosti od obima aktivnosti dodate vrednosti. Međutim, BDP je izrazito nesavršen pokazatelj – ne samo zato što isključuje mnoge ekonomski i društveno vredne ne-tržišne aktivnosti, već i zato što ne otkriva kako se proizvod raspodeljuje ili reinvestira. Vlada podrazumeva da bi povećanje BDP-a dovelo do poboljšanja životnog standarda stanovništva, ali ova pretpostavka ostaje veoma upitna. Ako lavovski deo profita odnosi Rio Tinto, Srbija postaje samo geografska lokacija na kojoj se taj profit generiše, bez značajnog uticaja na njen razvojni put.
Interno, ova eksploatacija se odražava u upornom jazu između produktivnosti rada i rasta plata u Srbiji (Slika 1). U periodu od 2010. do 2023. godine, prosečan rast neto plata konstantno je nadmašivao rast produktivnosti rada (meren kao proizvodnja po satu rada). Ovaj trend postao je posebno izražen nakon 2015. godine, što ukazuje na odvajanje rasta plata od rasta produktivnosti.
Iz marksističke perspektive (Kapital, Prvi tom), ova razlika može se tumačiti kao oblik preraspodele unutar radničke klase, a ne kao fundamentalna promena u dinamici akumulacije kapitala i ekstrakcije viška vrednosti. Iako rast plata može privremeno poboljšati životni standard radnika, on ne predstavlja suštinski izazov strukturalnoj logici kapitalizma. Višak vrednosti koji radnici stvaraju i dalje prisvaja kapital, a uočeni rast plata može odražavati potrebu za očuvanjem društvene stabilnosti ili motivisanjem radne snage u kontekstu niskog rasta produktivnosti.
U budućnosti, kako se Srbija bude reintegrisala u globalne lance snabdevanja i nastavila svoju ulogu periferne ekonomije u kapitalističkom svetskom sistemu, održivost ovih povećanja plata ostaje neizvesna. Direktne strane investicije i industrije orijentisane na izvoz verovatno će dati prioritet konkurentnosti troškova, potencijalno preokrećući trend rasta plata koji nadmašuje produktivnost. Ova dinamika ističe nesigurnu prirodu rasta plata u rešavanju sistemske nejednakosti bez šire strukturalne promene u načinu proizvodnje.
Ovaj trend se razlikuje od šire globalne dinamike, naročito u razvijenim ekonomijama poput Sjedinjenih Američkih Država i Evropske unije, gde produktivnost decenijama nadmašuje rast plata. Na primer, u SAD je produktivnost porasla za više od 60% između 1980. i 2020. godine, dok su realne plate porasle za samo 17%. Slično tome, unutar EU postoje značajne razlike između produktivnosti i plata među državama članicama, što pogoršava nejednakost. Nasuprot tome, iskustvo Srbije, gde rast plata nadmašuje produktivnost, odražava specifične uslove njene periferne ekonomije, gde troškovi rada i socijalni faktori igraju posebnu ulogu. Ipak, ova razlika i dalje naglašava sistemske nejednakosti svojstvene savremenom kapitalizmu, iako se manifestuju različito u globalnoj ekonomskoj hijerarhiji. Ovo dodatno osvetljava specifičnu dinamiku integracije Srbije u globalne lance snabdevanja, gde su konkurentski pritisci na produktivnost manje intenzivni u poređenju sa ekonomijama centra.
Ovakav „protočni“ aranžman – gde bogatstvo prolazi kroz Srbiju samo da bi se vratilo svom izvornom poreklu, ostavljajući vrlo malo za sobom – odražava strukturne nejednakosti globalnog kapitalizma. To naglašava kako rast BDP-a, posmatran izolovano, predstavlja loš pokazatelj značajnog razvoja, posebno u perifernim ekonomijama. Štaviše, lokalni otpor ovakvim projektima ističe rastuće nezadovoljstvo ovakvim eksploatatorskim aranžmanima, dok zajednice preispituju ekološke i socijalne troškove ugošćavanja ekstraktivnih industrija uz zanemarljive nacionalne koristi.
b) Rasipanje državnih resursa
Još jedan mehanizam za suprotstavljanje tendenciji pada profitne stope jeste rasipanje javnog novca kroz neproduktivne rashode. Rast militarizacije u Srbiji odražava globalne trendove korišćenja vojnih izdataka kao alata za apsorpciju viška kapitala. Rešenost Srbije za ponovno uvođenje vojne obaveze i kupovina 12 francuskih borbenih aviona Rafale, po ceni od 2,7 milijardi evra, odražava sve veću oslonjenost na militarizaciju, ne kao stratešku nužnost već kao ekonomsku potrebu.
Analiza monopolskog kapitalizma Barana i Svizija (1966) objašnjava kako vojna potrošnja funkcioniše kao pseudo-rešenje za sistemske kontradikcije, stvarajući potražnju bez rešavanja strukturnih problema. Kalecki (1972) je dodatno objasnio privlačnost vojnog kejnzijanizma za kapitaliste, napominjući da je on „neograničen“ – neuslovljen potrebama fizičke infrastrukture društva – i da ne predstavlja konkurenciju privatnom sektoru, već preusmerava resurse ka privatnim dobavljačima za „rasipničke“ svrhe. U Srbiji, ovaj oblik rasipanja državnih resursa poklapa se sa značajnim povećanjem vojnih izdataka, koji su porasli sa 2,2% BDP-a u 2018. na približno 3,6% BDP-a u 2023. godini. Ovo predstavlja jedan od najbržih porasta vojnih troškova u regionu. Da je Srbija zadržala nivo vojnih izdataka iz 2018. godine, približno 1,02 milijarde dolara – što je ekvivalent 1,4% BDP-a – to je moglo biti preusmereno na društveno korisne svrhe, poput obrazovanja, zdravstva ili razvoja infrastrukture.
Slika 2 pokazuje nagli porast vojnih izdataka Srbije, koji premašuje skoro sve evropske zemlje, uključujući članice NATO-a. Uprkos tome što nije članica NATO-a i samim tim nije vezana smernicom o izdvajanjima od 2% BDP-a za odbranu, budžet Srbije za odbranu beleži izuzetan rast, rangirajući se odmah iza Poljske, čiji je povećan vojni budžet rezultat specifične geopolitičke situacije.
Iz marksističke perspektive, eskalirajući vojni izdaci Srbije predstavljaju preusmeravanje resursa ka neproduktivnim aktivnostima koje održavaju inherentne kontradikcije kapitalizma, dok produbljuju njen periferni status u globalnoj ekonomiji. Vojna potrošnja apsorbuje višak kapitala, ispunjavajući ulogu održavanja ekonomske aktivnosti bez rešavanja osnovnih strukturnih problema, poput niske produktivnosti i ekonomske zavisnosti. Ovaj trend odražava dvostruki pritisak domaće političke stabilnosti i regionalne integracije u globalna tržišta oružja, naglašavajući troškovne prilike militarizacije u odnosu na strukturne transformacije.
Ovaj oblik rasipanja javnog novca dodatno se pogoršava prekomernim rashodima vlade u javnom sektoru, posebno u javnim preduzećima. Dok je privatni sektor smanjio razliku u platama sa 22% na 5,4% u protekle četiri godine, od avgusta 2020, javni sektor i dalje prednjači u platama. Posebno se ističu javna preduzeća sa još višim prosečnim platama, koje dostižu i do 152.997 RSD. Ova struktura plata, iako pruža stabilnost zaposlenima u javnom sektoru, izaziva zabrinutost zbog neefikasnosti i lošeg raspoređivanja resursa. Više plate u javnom sektoru ne moraju uvek odgovarati produktivnosti i mogu odvući sredstva od ključnih investicija u infrastrukturu, zdravstvo i obrazovanje (Amin, 1974).
Ovi obrasci militarizacije i neefikasne potrošnje u javnom sektoru zajedno reflektuju sistemsko rasipanje državnih resursa, jačajući strukturne nejednakosti umesto da ih rešavaju. Ova pogrešna raspodela resursa naglašava ograničenja ovakvih rashoda kao sredstva za suprotstavljanje inherentnim kontradikcijama kapitalizma.
c) Širenje na periferiju: Strane direktne investicije
Oslanjanje Srbije na strane direktne investicije (SDI) ilustruje ekspanzionu logiku kapitalizma, gde se periferne ekonomije integrišu u globalne lance vrednosti prvenstveno kao lokacije za proizvodnju s niskom dodatom vrednošću. Kineske investicije u ključnim sektorima poput rudarstva (npr. rudnik bakra Bor), proizvodnje čelika (npr. železara Smederevo) i energetike naglašavaju dominaciju stranog kapitala u srpskoj ekonomiji, koji izvlači resurse i profite, dok ostavlja strukturne slabosti domaće ekonomije nerešenim. Ovakva zavisnost učvršćuje periferni status Srbije unutar globalnog kapitalističkog sistema, pri čemu kratkoročni rast BDP-a maskira dublju zavisnost.
Srbija je 2024. postigla investicioni kreditni rejting (BBB-) sa stabilnim izgledima prema agenciji S&P, što su državni zvaničnici opisali kao veliki uspeh. Predsednik Aleksandar Vučić i ministar finansija Siniša Mali istakli su očekivane koristi ove ocene: povećane SDI prilive, niže troškove zaduživanja na tržištima kapitala, poboljšan privredni rast, zapošljavanje i životni standard. Međutim, ovaj optimistični pogled naglašava kontinuiranu zavisnost Srbije od stranih tržišta kapitala i eksternog finansiranja za održavanje svog ekonomskog modela. Iako investicioni rejting verovatno olakšava dalje zaduživanje i privlači investitore, on ne rešava strukturna ograničenja ekonomije koja se oslanja na niske plate i eksploataciju resursa.
Samir Amin je pre 50 godina tvrdio da povećanje SDI u zemljama u razvoju jača njihovu zavisnost od roba i usluga proizvedenih u kapitalističkom centru i rezultira povećanjem odliva kapitala. Zaista, kontrast između rastućih priliva SDI i ukupnih odliva kapitala ističe kontradikcije integracije Srbije u globalni kapitalizam (Slika 3). Od 2007. do 2023. prilivi SDI su stalno rasli, dostižući vrhunac od 4,56 milijardi evra u 2023. Istovremeno, ukupni odliv kapitala (uključujući repatrijaciju profita, reinvestirane prihode i kamate) više se nego učetvorostručio, dostigavši skoro 9 milijardi evra u 2023. Dok SDI donosi trenutne prilive kapitala, to prati sistemska ekstrakcija vrednosti, jer se profiti generisani u Srbiji repatriraju stranim investitorima, učvršćujući ulogu zemlje kao izvoznika viška vrednosti unutar globalnog sistema.
Ova dinamika dodatno se odražava na teret servisiranja duga Srbije. Uprkos značajnom padu odnosa spoljnog duga prema BDP-u – sa vrhunca od 73,1% u 2012. na 59,4% u prvom kvartalu 2024 – odnos servisiranja duga prema BDP-u ostao je tvrdoglavo visok, oko 10% tokom protekle decenije, dostigavši 11,4% u 2024. Očekuje se da će 2025. zemlja platiti 1,88 milijardi evra samo na kamate, što je povećanje od 300 miliona evra u poređenju sa 2024. Iako vlada tvrdi da su se uslovi zaduživanja poboljšali zahvaljujući investicionom rejtingu, realnost pokazuje drugačije. Na primer, krediti denominovani u dinarima za projekte EXPO 27 imaju kamatne stope veće od 8% (3-mesečni Belibor + 3,3%), što ukazuje na rastuće troškove finansiranja. To pokazuje da, iako je ukupni dug u odnosu na BDP opao, uslovi zaduživanja ili struktura otplate postavljaju značajan pritisak na ekonomiju. Iz marksističke perspektive, ovi trendovi odražavaju kontinuirani transfer viška vrednosti na globalna finansijska tržišta, gde periferne ekonomije poput Srbije snose visoke troškove za održavanje svoje integracije u globalni kapitalistički sistem.
Dok srpsko rukovodstvo promoviše SDI kao put ka ekonomskoj modernizaciji, realnost je da takve investicije često daju prioritet repatrijaciji profita u odnosu na lokalni razvoj. Industrije koje troše resurse i ekološki štetni projekti pogoršavaju socijalne i ekološke izazove, dok ostavljaju malo prostora za dugoročni, održivi rast. Na kraju, strategija Srbije za privlačenje SDI i jeftinog kapitala samo dodatno učvršćuje njen položaj u globalnoj podeli rada, osiguravajući da koristi od rasta ostanu nejednako raspoređene kako na domaćem, tako i na međunarodnom nivou. Rastući odliv viška vrednosti jasno pokazuje da, iako SDI obećava modernizaciju, ona u konačnici produbljuje zavisnost i periferni status Srbije u globalnoj ekonomiji.
Globalna fragmentacija i pad zapadne hegemonije
Slabljenje zapadne hegemonije i uspon multipolarnosti preoblikuju globalnu politiku, pri čemu se Srbija nalazi na raskršću sukobljenih sila. Ova tranzicija odražava šire sistemske promene u globalnom kapitalističkom poretku, dok opadajući centri moći pokušavaju da se izbore s usponom novih aktera. Đovani Arigi u svom delu Dugi dvadeseti vek (1994) pruža teorijski okvir za razumevanje ove promene, naglašavajući kako periodi hegemonijskog pada često prate fragmentaciju uspostavljenih struktura moći i nastanak novih centara akumulacije.
Srbija svojim balansiranjem oslikava pragmatičan pristup upravljanju ovim dinamičnim promenama, održavajući veze i sa istočnim i sa zapadnim silama. Ovaj pragmatizam posebno je vidljiv u njenom odgovoru na pritisak EU da uvede sankcije Rusiji, dok Srbija nastavlja da se u velikoj meri oslanja na ruski prirodni gas. Više od 90% uvoza gasa u Srbiju dolazi iz Rusije, pri čemu Gasprom ostaje dominantni snabdevač. Ova zavisnost naglašava ekonomsku ranjivost Srbije, ali i ukazuje na njene oprezne korake ka diversifikaciji.
U 2024. godini Srbija je počela da sprovodi sporazum s Azerbejdžanom o snabdevanju gasom u okviru strategije diversifikacije. Iako gas iz Azerbejdžana pokriva manje od 15% domaće potražnje Srbije od približno 2,5 milijardi kubnih metara godišnje, skoro sav uvoz, ova inicijativa se smatra značajnim korakom ka diversifikaciji izvora energije. Potez je usklađen sa širim strategijama Evropske unije da smanji zavisnost od ruskih energenata, dok Srbija nastoji da zadrži povoljne ugovore o snabdevanju gasom s Rusijom.
Plan rasta EU za Zapadni Balkan, pokrenut 2024. godine, dodeljuje Srbiji 1,58 milijardi evra za period 2024-27, čime ona postaje najveći korisnik u regionu. Ovo finansiranje, koje se sastoji od 525 miliona evra u grantovima i 1,05 milijardi evra u povoljnim kreditima, ima za cilj podršku razvoju infrastrukture, zelenoj tranziciji i digitalizaciji. Iako plan naglašava strateški interes EU za Srbiju kao ključnog regionalnog partnera, on takođe ističe uslovnu prirodu podrške EU, koja zavisi od reformi u okviru Reformskog plana. Za Srbiju, ova inicijativa predstavlja i priliku za unapređenje razvojnih ciljeva i izazov u upravljanju rastućim tenzijama između usklađivanja sa standardima EU i održavanja veza sa istočnim silama poput Kine i Rusije. Ovaj balans ostaje centralan za spoljne i unutrašnje politike Srbije, oblikujući njene geopolitičke i ekonomske strategije.
Već 2004. godine Srbija je nastojala da diversifikuje svoje partnerske odnose izvan Zapada. Posete kineskog predsednika Si Đinpinga i francuskog predsednika Emanuela Makrona Beogradu 2024. godine, izražavaju stratešku igru balansiranja zemlje. Si je u maju potpisao 28 sporazuma koji pokrivaju infrastrukturu, energetiku, tehnologiju i trgovinu, naglašavajući strateški interes Kine za Srbiju kao regionalnu kapiju u okviru inicijative Pojas i put. S druge strane, Makronova poseta u avgustu naglasila je napore Evropske unije da održi svoj uticaj u Srbiji i osigura njeno usklađivanje sa politikama EU. Ove posete predstavljaju suprotstavljene globalne sile – Istok i Zapad – koje se bore za uticaj u Srbiji, ali daleko od toga da pružaju celovitu sliku.
Politički analitičar koji bi analizirao geografiju poseta visokih zvaničnika Srbiji 2024. godine mogao bi podjednako braniti suprotstavljene teze: da je Srbija ruski pion koji se svrstava uz Istok i protivi se EU, ili da je prozapadni, vatreni aspirant na članstvo u EU. S jedne strane, narativ o „Istoku“ potkrepljuju posete poput one ruskog ministra za ekonomski razvoj Maksima Rešetnjikova (koja se poklopila sa posetom predsednice Evropske komisije Ursule fon der Lajen u oktobru), mađarskog premijera Viktora Orbana (koji se često doživljava kao trn u oku EU), turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana i kazahstanskog predsednika Kasima-Žomarta Tokajeva. Ove visokoprofilne posete odražavaju jačanje veza Srbije s nezapadnim silama, naglašavajući njene napore da se uskladi s rastućim trendovima multipolarnosti.
S druge strane, narativ o „Zapadu“ oslanja se na jednako impresivan spisak poseta. Pored Makrona, Srbiju su 2024. godine posetili i predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen (oktobar), nemački kancelar Olaf Šolc (jun) i poljski premijer Donald Tusk (jul). Ove posete naglašavaju strateški interes EU da usidri Srbiju unutar svoje sfere uticaja i unapredi proces pristupanja zemlje EU. Srbija je takođe ugostila prvu damu Ukrajine Olenu Zelensku i ministra spoljnih poslova Dmitra Kulebu u maju, što je simbolizovalo solidarnost s Ukrajinom i njenim zapadnim saveznicima.
Ipak, 2024. godina nije donela porast entuzijazma za pristupanje EU u samoj Srbiji. Anketa NSPM iz februara 2024. pokazala je da je podrška za članstvo Srbije u EU pala na 42,8%, dok je 36,8% protiv – oštar pad u odnosu na 75% podrške iz 2006. godine. Druga anketa pokazala je da se 76% ispitanika protivi članstvu u EU ako ono zahteva priznanje nezavisnosti Kosova. Ovi rezultati naglašavaju rastući politički raskol i izazove povezane sa procesom integracije Srbije u EU.
Sposobnost EU da pokreće reforme kroz uslovljavanje – ključni faktor u usmeravanju kandidata ka usklađivanju sa standardima EU – značajno je oslabila. Od 2021. godine nijedno novo poglavlje u pregovorima nije otvoreno. Čak je i otvaranje Poglavlja 3 (o uslugama), relativno tehničkog pitanja, naišlo na protivljenje osam država članica EU zbog neusaglašenosti Srbije sa kriterijumima spoljne politike EU. Ova stagnacija odražava širu razočaranost procesom pristupanja EU, kako unutar Srbije tako i među članicama EU, što dodatno komplikuje geopolitičku poziciju Srbije.
Strategija diversifikacije Srbije takođe se ogleda u obrascima stranih direktnih investicija (SDI) (Slika 4). Dok Evropska unija kolektivno ostaje najveći investitor u Srbiji, Kina se u poslednje četiri godine izdvojila kao pojedinačno najveći investitor, sa prilivom SDI koji je dostigao 1,37 milijardi evra u 2023. godini. Ovaj rast posebno je izražen u sektorima poput rudarstva, energetike i infrastrukture, što odražava strateški interes Kine za Srbiju kao ulazna vrata na Balkanu. U međuvremenu, tradicionalni investitori iz EU, poput Austrije i Nemačke, zadržavaju svoje prisustvo, ali ih sve više zasenjuje rastući uticaj nezapadnih sila. Turska takođe igra sve značajniju ulogu u SDI, usklađujući se sa svojim rastućim trgovinskim odnosima sa Srbijom.
Međutim, kao što je ranije diskutovano, priliv SDI – bilo iz EU ili Kine – dolazi s izazovima. Iako obezbeđuje trenutni kapital i podržava rast BDP-a, takođe omogućava značajne odlive kapitala. Kao što je istaknuto, ukupni odliv kapitala iz Srbije više se nego učetvorostručio od 2007. godine, dostigavši skoro 9 milijardi evra u 2023. Ova dinamika naglašava strukturna ograničenja ekonomskog modela Srbije, gde su koristi SDI neutralisane repatrijacijom profita i drugim oblicima eksploatacije viška vrednosti. Iz ove perspektive, čak ni rastuća uloga Kine kao najvećeg investitora u Srbiji ne umanjuje periferni status zemlje u globalnoj ekonomiji, jer strane investicije prioritet daju profitu u odnosu na lokalni razvoj.
Ovaj multivektorski pristup ilustruje sposobnost Srbije da manevriše unutar fragmentisanog globalnog poretka. Dok su trgovinski odnosi sa Kinom i Turskom značajno prošireni, diversifikacija izvora SDI ističe složenost integracije Srbije u globalnu ekonomiju. Međutim, ova diversifikacija takođe otkriva kontradikcije inherentne geopolitičkom pozicioniranju Srbije. Dok bliže veze sa Kinom, Turskom i drugim zemljama donose nove mogućnosti za investicije i trgovinu, one takođe rizikuju produbljivanje zavisnosti od spoljnih sila, iako različitih od Zapada.
Iz marksističke perspektive (Arrighi, 1994), balansiranje Srbije odražava opadajuću stabilnost globalnog kapitalističkog sistema, gde se hijerarhija jezgra i periferije sve više osporava. Fragmentacija zapadne hegemonije može otvoriti prostor za manje države da afirmišu sopstvenu agendu, ali takođe ističe trajne mehanizme zavisnosti, eksploatacije i prenosa viška vrednosti koji čine osnovu globalnog kapitalizma. Iskustvo Srbije pokazuje potencijale i ograničenja u navigaciji ovim tektonskim promenama globalne moći, dok zemlja ostaje čvrsto ukorenjena u kontradikcije fragmentisanog sveta.
Srbija kao ogledalo globalne krize kapitalizma
Događaji u Srbiji tokom 2024. godine predstavljaju mikrokosmos globalne krize kapitalizma. Politički, produbljivanje erozije liberalne demokratije odražava globalne trendove polarizacije i stagnacije. Nastavljena dominacija Srpske napredne stranke, uprkos široko rasprostranjenom nezadovoljstvu, naglašava nesposobnost opozicionih snaga da predstave koherentnu alternativu – fenomen koji Kagarlicki prikladno pripisuje povlačenju levice iz suštinske borbe za svoje ciljeve. Uspon populizma, odsustvo autentične levice i pražnjenje demokratije odražavaju sistemske kontradikcije kapitalizma, koji nije u stanju da obezbedi stabilnost ni u svom jezgru, a kamoli na periferiji.
Ekonomski, Srbija ilustruje kako kapitalizam suzbija tendenciju pada profitne stope kroz ekstrakciju viška, rasipanje državnih resursa i širenje na periferiju. Trajan jaz između produktivnosti i rasta plata naglašava intenzifikaciju eksploatacije rada. Vojna potrošnja i neefikasni rashodi u javnom sektoru, dok apsorbuju višak kapitala, ne rešavaju strukturne probleme i umesto toga produbljuju zavisnost Srbije od spoljnog finansiranja. Širenje stranih direktnih investicija, naročito iz Kine, osvetljava kontradikcije globalizacije. Iako SDI obezbeđuju kratkoročne kapitalne prilive, njih prati sistemski odliv kapitala i repatrijacija profita, čime se učvršćuje uloga Srbije kao periferne ekonomije u globalnom sistemu.
Geopolitički, balansiranje Srbije između Istoka i Zapada oslikava fragmentaciju globalne hegemonije. Konkurentske posete lidera iz Kine, Rusije i Turske, s jedne strane, i zemalja EU i NATO-a, s druge, naglašavaju stratešku važnost Srbije u multipolarnom svetu. Ipak, ovo diversifikovanje, iako politički značajno, ne menja osnovne ekonomske zavisnosti koje Srbiju vežu za dinamiku jezgra i periferije u globalnom kapitalizmu.
Sve ove dimenzije zajedno oslikavaju širu krizu globalnog kapitalizma: sistem obeležen opadanjem hegemonije, produbljivanjem nejednakosti i sistemskim kontradikcijama. Kako je Rosa Luksemburg naglasila: „Kapitalizam po svojoj prirodi prelazi nacionalne granice. Kontradikcija između njegovih ekspanzionističkih težnji i ograničenja nacionalnih i globalnih sistema neminovno vodi ka krizama i, na kraju, njegovoj sopstvenoj propasti.“ Iskustva Srbije u 2024. godini ne samo da reflektuju ove globalne trendove, već pružaju opominjući podsetnik na trajnu borbu perifernih ekonomija u navigaciji kroz krize duboko podeljenog svetskog poretka.
Peščanik.net, 28.12.2024.
