Postoji li savršen način organizacije skupštinskih zgrada i zakonodavnih domova? Pitanje zvuči apstraktno, ali nameće se iznenađujuće često kao veoma konkretan izazov. Postavljeno je 90-ih godina, kada je Škotskoj zatrebala zgrada parlamenta posle decentralizacije Ujedinjenog Kraljevstva. O tome sa raspravlja i kada država odluči da sagradi sebi novu prestonicu – kao Brazil 50-ih godina, Nigerija 80-ih ili Indonezija danas. Postavlja se i kada neka zemlja – kao nedavno Indija – zaključi da joj je treba nova zgrada parlamenta da bi se distancirala od nasleđa kolonijalizma.
Zgrada parlamenta koju je nedavno otvorio premijer Narendra Modi čini deo šireg projekta obnove dela Nju Delhija u kom su koncentrisane zgrade državne uprave, poznatog kao Central Vista. Modi, marljivi graditelj sopstvenog kulta ličnosti, našao se na meti kritika zbog odluke da to učini baš on, umesto da čast prepusti predsedniku države. Zato je dvadeset opozicionih partija bojkotovalo događaj.
Uprkos kontroverzama koje su pratile ceremoniju i pritužbama na cenu projekta, izgleda da unutrašnje uređenje trougaone zgrade koja je zamenila građevinu iz doba Radža zasad nailazi na uglavnom pozitivne reakcije. Ali za svaku građevinu ove vrste mora se postaviti i pitanje koliko dobro ona predstavlja sam demokratski proces i, još važnije, koliko mu doprinosi. Winston Churchill je jednom rekao: „Prvo mi gradimo zgrade, onda zgrade grade nas“.
Prostor parlamenta treba da obavlja dve funkcije: da olakša građanima da shvate šta koja strana u političkom sporu zastupa i da omogući poslanicima da pozivaju na odgovornost članove kabineta uz maksimalan uvid najšire javnosti. To znači da bi organizacija parlamenta trebalo da afirmiše ključnu ulogu legitimne opozicije – u obliku u kom je ona najšire prihvaćena bar od 1826, kada je engleski političar John Hobhouse u debati vođenoj u donjem domu upotrebio frazu: „lojalna opozicija njenog veličanstva“ – dodeljujući tako opoziciji funkciju neke vrste „vlade u senci“. Ukratko, fizički raspored ministara i predstavnika opozicije veoma je važan.
Naravno, u predsedničkim sistemima, poput onog u Sjedinjenim Državama, članovi kabineta i ne silaze među zakonodavce. Američki predsednici nemaju obavezu da se izlažu direktnom i javnom propitivanju izabranih poslanika. Kada je Nancy Pelosi na mestu predsednice Predstavničkog doma pocepala primerak Trumpovog govora godišnjeg obraćanja naciji 2020. godine, bio je to jedan od retkih primera javne kritičke interakcije između Kongresa i predsednika.
U parlamentarnim sistemima, s druge strane, ministri se gledaju oči u oči s predstavnicima opozicije u zakonodavnim telima, čime su njihova politička razilaženja zorno dramatizovana. To može objasniti Churchillovo uverenje da su britanska parlamentarna demokratija i njen dvopartijski sistem oblikovani pre svega činjenicom da je prostor donjeg doma parlamenta bio izdužen, a ne polukružan, što je razlike u političkim pozicijama dve partije činilo upečatljivo očiglednim. Govorio je i da je „neveliki i intiman prostor parlamentarnog doma veoma važan“, jer političarima omogućuje da se direktno obraćaju jedni drugima, gledajući se u oči, „kratkim, neformalnim upadicama i razmenama“ u „slobodnoj debati“.
Ali nisu se svi slagali sa Churchillom. Bivši nemački kancelar Helmut Kohl, na primer, tražio je da se u obnovljenom Rajhstagu u ujedinjenoj Nemačkoj udaljenost između vladinih zvaničnika i poslanika uveća u odnosu na prvobitni plan.
U Zapadnoj Nemačkoj posle Drugog svetskog rata, kancelar Konrad Adenauer je zagovarao naglašenije hijerarhijsku organizaciju prostora. Na tragu tradicije koju je ustanovio još Otto von Bismarck, tražio je da se klupe za kancelara i ministre postave na nivo viši od nivoa govornice s koje se poslanici obraćaju prisutnima. Tako govornici moraju da okrenu leđa auditorijumu i podignu pogled svaki put kada upućuju kritiku ministrima smeštenim iza govornice.
Oblik ruske Dume prati još autoritarniji „model školske učionice“. Poslanici sede pred vladom poređani u redove klupa kao poslušni đaci. U Austriji govornici moraju da okrenu leđa poslanicima kada se obraćaju ministrima koji sede iza njih. (U donjem domu u britanskom parlamentu nema rezervisanih mesta.)
U Francuskoj ministri zauzimaju prvi red polukružno postavljenih klupa, a poslanici sede iza njihovih leđa – po rasporedu uvedenom 30-ih godina 19. veka. Slična je organizacija potemkinovskog parlamenta u Mađarskoj. U izraelskom Knesetu ministri sede oko stola, leđa okrenutih poslanicima.
Suprotno Churchillovom uverenju, polukružni oblik parlament ima i jednu prednost. Zakonodavci lako mogu da vide jedni druge, na primer, kada odgovaraju na nečiji istup – što je prednost koju je visoko cenio muški deo građanstva u Eklesiji, telu koje je upravljalo drevnom Atinom.
Nemački pravnik Christoph Schönberger ukazuje na organizaciju italijanskog parlamenta kao dobar primer demokratskog rešenja: ministri sede za stolom pred deputatima koji mogu direktno da im se obraćaju sa svojih sedišta. Gledaju se licem u lice, a u komunikaciji nema jasno definisane hijerarhije. Interakcija se ohrabruje; podela uloga je jasna spoljnim posmatračima; i svako vidi reakcije svih ostalih učesnika u raspravi.
Naravno, bilo bi naivno verovati da polukružna forma – ili čak pun krug, kao što su pokušali u Zapadnoj Nemačkoj pre preseljenja u Berlin – uvek osigurava harmoniju u odnosima političkih protivnika. Dovoljno je da pogledamo snimke južnokorejskih zakonodavaca kako se guraju i čupaju, iako sede u parlamentu polukružnog oblika. Ne treba zaboraviti ni to da je hémicycle (polukrug) jakobinski izum.
Imajući sve to u vidu, ne smemo dozvoliti da nas zavede elegancija moderne zgrade parlamenta u Indiji. Bolje bi bilo da obratimo pažnju na antidemokratske tendencije koje pokazuju Modi i njegova partija Bharatiya Janata. Vlada Indije promoviše agresivnu ideologiju hinduističkog nacionalizma i suzbija opoziciju. Prošlog marta je lider opozicije Rahul Gandhi izbačen iz parlamenta na osnovu vrlo sumnjive sudske odluke.
Pravi simbol Modijeve netolerancije je jedna druga građevina: hinduistički hram koji se upravo gradi u Ajodji, na mestu džamije koju su srušili hinduistički nacionalisti 1992. Zgrada parlamenta je simbol, ali i mesto centralizovanog i (bar u teoriji) inkluzivnog donošenja odluka; za izgradnju ekskluzivnih identiteta korisnije su neke druge vrste građevina.
Project Syndicate, 12.06.2023.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 04.07.2023.
