Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Od imaginarne diktature proletarijata do diktature, od ustavne monarhije do ove neustavne, od narodnooslobodilačke borbe do okupacije, od krhke demokratije do tvrde autokratije.

I nije to zato što vlast ne zna Ustav i zakone već što ih zna i za njih ne haje. Ako je za neku utehu (a nije) ne bi se oni držali ni Turskog ni Namesničkog ni Oktroisanog ustava (možda eventualno Radikalskog ali samo zbog emotivne vezanosti za naziv, ne i za sadržaj). Kao što se neće držati ni svakog budućeg. Jer je u prirodi ove vlasti samo da se drži zajedno, ne i da se drži ustava i slova zakona. A tek se neće držati nekog eventualnog dogovora sa opozicijom.

Zato i nema problem da nam već osmu godinu nebiranim rečima govori da, pošto za nju glasa većina (od manjine koja izlazi na izbore), ona ima ničim omeđenu dozvolu da radi šta hoće i kako hoće i niko ne sme u tome da je ometa čak ni benignim komentarima na tviteru, a kamoli istragama ili ne daj bože sudskim postupcima čak ni protiv lokalnih protuva.

No, ako je za utehu (a, ponavljam – nije) dešava se da i mnogo uređenije države sa dužim demokratskim iskustvom padnu na kolena pod onima koji im ne čine dobro. Britanci su podlegli bajkovitoj ponudi da „povrate kontrolu“ nad svojim životima što im je probudilo psihološki toliko važnu nadu da protivnici brexita nisu imali nikakve šanse sa svojim suvim ekonomskim pokazateljima da je „Britanija jača u Evropi“. I pošto, kao što znamo iz Balaševićeve pesme – to ne bira pamet nego srce, pamet nije izabrala ni predsednika Amerike koji je ponudio da „Ameriku ponovo učini velikom“, a realizovao da su sada radnici ucenjeni dnevnicama da dolaze na njegove skupove, dok ih on bez zazora poziva da ustanu protiv onih sindikalnih vođa koje ne budu podržale njegovu drugu nominaciju.

O slabije organizovanim i bez demokratskih tradicija da i ne govorimo. Dovoljno je prošle nedelje govorio Džon Oliver – o predsedniku Turkmenistana koji, osim što na izborima pobeđuje sa 98% (nešto manje od kolege iz Severne Koreje) voli da sve u vezi sa njim bude najveće i najbolje u (novijoj) istoriji, pa opsesivno dovodi sudije iz Ginisove knjige da posvedoče rekordima koji, po njegovim rečima, izazivaju poštovanje sveta. Kao što je – najviše gradskih fontana. (Dok Saudijska Arabija drži rekord u najvišem jarbolu za zastavu.) A ako vam ovi primeri deluju zastrašujuće poznato – to je zato što ste u pravu.

Zna i vlast da je ovo u čemu živimo nezakonito i neustavno. Ali veruje da je i nezaustavno. Na nama je da to zaustavimo. Samo je pitanje da li verujemo da se sa školskim siledžijom koji otima patike i pare za užinu može izboriti tako što mu izverglate neku lekciju iz na primer biologije pa kad ga zapanjite svojim znanjem on uradi šta? Vrati vam pertle i pet dinara za užinu?

Peščanik.net, 19.08.2019.


The following two tabs change content below.
Nadežda Milenković, kreativna direktorka, školovala se da radi sa delinkventima, a završila kao „samohrana majka srpskog advertajzinga“. Smislila neke od najboljih slogana: „Ili jesi ili nisi“ (Lav pivo) , „Izgleda šašavo, ali mene leđa više ne bole“ (Kosmodisk), „Ako vam je dobro, onda ništa“ (Peščanik)... Radila u reklamnim agencijama: Mark-plan, Sači, Mekken, Komunis. Sve manje radi komercijalne kampanje i okreće se goodvertisingu. Na Fakultetu za medije i komunikacije vodila master kurs: Idejologija. Autorka bestseler knjige „Kako da najlakše upropastite rođeno dete“, dugogodišnje rubrike „Pun kufer marketinga“ u nedeljniku Vreme i kolumne ponedeljkom na portalu Peščanik. Poslednja knjiga: „Ponedeljak može da počne“, 2020.

Latest posts by Nadežda Milenković (see all)