Ne tako davno napisao sam da je reprezentativnim sindikatima bolje da se rasterete straha koji imaju od preispitivanja reprezentativnosti, nego da neprestano sumnjamo u njihovu iskrenost kada pokušavaju da zastupaju radničke interese u ime svih nas. Ne znam kakvo mišljenje o takvom mom stavu imaju rukovodstva dva reprezentativna sindikata, ali ćemo to izgleda svi uskoro saznati. Naime, nereprezentativna Asocijacija slobodnih i nezavisnih sindikata (ASNS), podnela je zahtev za preispitivanje reprezentativnosti dva reprezentativna sindikata – UGS Nezavisnost (UGSN) i Saveza samostalnih sindikata Srbije (SSSS).
Iz ASNS (opravdano) kažu da je za tako nešto bilo vreme, jer se reprezentativnost nije preispitala nijednom od utvrđivanja reprezentativnosti UGSN i SSSS pre punih 18 godina, iako zakon dozvoljava da se to radi u ciklusima od tri godine. Kažu takođe iz ovog sindikata da reprezentativnost sindikata nije samo sindikalno, već je i društveno pitanje. I tu su u pravu. Fingiranje socijalnog dijaloga je, kako sam već u nekoliko prethodnih tekstova objasnio, dovelo do toga da se sindikati u Socijalno-ekonomskom savetu percipiraju kao interesna grupa bliska vlastima. Iako ima i toga, zasigurno znam da ubedljiva većina članova i funkcionera ovih sindikata nikako ne bi volela da ostane upamćena po takvoj površnoj generalizaciji. Zato je i moje mišljenje da je ASNS zapravo učinio veliku uslugu UGSN i SSSS – oni nisu sami imali snage da izađu iz pat pozicije koja ih je slabila. Možda zvuči čudno, ali sada su čini mi se dobili spoljni vetar u leđa.
Kako se može završiti postupak preispitivanja reprezentativnosti? Kao što je verovatno već poznato, a i o tome sam pisao, Zakon o radu sadrži neverovatno rešenje prema kojem o reprezentativnosti socijalnih partnera odlučuje ministar na predlog (navodno) nezavisnog tela – Odbora za utvrđivanje reprezentativnosti sindikata i udruženja poslodavaca – koje je sačinjeno u većini upravo od tih reprezentativnih socijalnih partnera! To znači da će UGSN i SSSS odlučivati sami o sebi. Oni naravno imaju samo jednu trećinu glasova – drugu trećinu drži Unija poslodavaca Srbije (UPS), a treću država (Vlada Republike Srbije). Da bi se donela odluka, potrebno je doći do većinske odluke svih članova. To znači da je moguće nekoliko scenarija, a pitanje je jako važno pa je red da ih ovde i razmotrimo.
Prvi je da se postupak sprovede onako kako zakon nalaže. U tom slučaju moguća su tri ishoda: da oba sindikata dobiju odluku kojom se potvrđuje reprezentativnost; da oba sindikata dobiju odluku kojom se oduzima reprezentativnost; da odluke budu različite – jednom sindikatu se oduzima, dok drugi zadržava reprezentativnost. Imajući u vidu da je za ispunjenje kvantitativnog uslova za postojanje reprezentativnosti potrebno da sindikati imaju oko 236.000 članova (hajde da kažemo da su ostali uslovi ispunjeni) nije izvesno da će oba sindikata u tome uspeti. Indikativno je da sindikati ne objavljuju broj članova. Prema nekim procenama, stepen sindikalizovanosti u 2017. godini bio je oko 25%, što je prema tadašnjem broju zaposlenih oko 520.000 članova (ova cifra zasigurno nije precizna, jer Anketa o radnoj snazi u „zaposlene“ računa i radno angažovana lica koja ne mogu biti članovi sindikata – tako da je broj članova verovatno bio nešto manji). Pre tri godine je tadašnji predsednik UGSN izjavio da svi sindikati u Srbiji ukupno imaju manje od 500.000 članova. Čak i da je ovaj podatak i dalje aktuelan (a broj članova sindikata je u konstantnom padu, pa je verovatno još niži), imajući u vidu da reprezentativni sindikati nisu jedini koji deluju i ulaze u ovu procenu, to svakako znači da najmanje jedan od njih nije na nivou 236.000 članova.
Jasno je da jedino ukoliko proces preispitivanja bude transparentan i ukoliko Odbor iznese detaljno obrazloženje svojih odluka, one mogu biti prihvaćene u stručnoj i široj javnosti bez rezervi u pogledu tačnosti podataka na kojima su zasnovane. UGSN i SSSS su u poziciji da ishod postupka, ukoliko postupak bude tajnovit ili ukoliko javnost bude uskraćena za bilo kakvu informaciju, bude apsurdan. Ako na primer zadrže reprezentativnost zato što ispunjavaju uslove u skladu sa zakonom, moguće je da deo javnosti, pa čak i njihovog članstva, ovu odluku doživi kao dogovor sa poslodavačkom stranom, a naročito kao dogovor sa državom. Stoga je jako značajno da Odbor informiše javnost o celom postupku – kako je već ASNS naglasio, u pitanju je stvar od šireg društvenog značaja. Bilo kakva tajnovitost vodiće ubeđenju da su sindikati ili oštećeni, odnosno da je država iskoristila priliku da se sa njima konačno obračuna, ili da su sindikati sklopili dogovor sa državom – čak iako nijedno od ova dva ne mora nužno biti istina.
Postavlja se takođe pitanje kakav je stav države prema ovom pitanju. U scenariju u kojem gube oba reprezentativna sindikata tokom preispitivanja reprezentativnosti, najveći gubitnik je svakako država, koliko god to čudno zvučalo. Najpre zbog toga što više ne može da fingira postojanje socijalnog dijaloga, jer – nema više sindikalne strane na državnom nivou, bez koje dijalog nije moguć. Zbog činjenice da je takvo stanje svakako neodrživo i da bi u tom slučaju moralo da dođe do smanjenja zakonskog cenzusa za utvrđivanje reprezentativnosti – moralo bi se pristupiti izmenama Zakona o radu, od kojih vlast panično beži. Tu međutim nije kraj potencijalnim mukama, jer bi naknadno smanjeni cenzus reprezentativnosti potencijalno mogli da preskoče i neki do sada nereprezentativni sindikati, naročito ako se udruže u tom cilju kada shvate da će cenzus biti smanjen, što bi dovelo do usložnjavanja sindikalne scene u Socijalno-ekonomskom savetu i drugim tripartitnim telima i posledično do značajno težeg fingiranja socijalnog dijaloga, kojem država očigledno teži. Ishod u kojem samo jedan od sindikata zadržava reprezentativnost takođe nije sasvim povoljan po državu, jer je onda sasvim jasno da drugi sindikat kojem je reprezentativnost oduzeta, više nema šta da izgubi i da neće biti tako blag u oceni nekih po radnike katastrofalnih politika koje država sprovodi. Država dakle od preispitivanja reprezentativnosti ne može ništa dobiti, a može izgubiti uspavani status quo dva najveća sindikata, koji čini se sada obilato koristi.
Poslodavcima je, čini se na prvi pogled, baš svejedno kako će se postupak da se završi. Ipak, to ne mora nužno biti slučaj, jer je pitanje da li UPS i dalje ispunjava uslove reprezentativnosti – ukoliko se i ovaj postupak pokrene i završi loše po UPS, jedini potez države je pomenuto smanjenje cenzusa što može dovesti do komplikovanja situacije i na strani poslodavačkih organizacija na nacionalnom nivou.
Drugi scenario je da Odbor jednostavno ćuti i ignoriše zahtev ASNS. Ne bi im bio prvi put. Da bi Odbor zasedao i odlučivao, potrebno je da bude prisutno dve trećine članova. To znači da sindikati čija se reprezentativnost preispituje ne mogu blokirati rad Odbora. Osim naravno ukoliko „slučajno“ ne izostane neki od članova Odbora iz redova države ili poslodavaca. Moguće je međutim i da Odbor jednostavno ignoriše zahtev za preispitivanje, ili pronađe neki kvazi-pravni izgovor zašto je o njemu nemoguće baš sada odlučivati. Takav scenario nije nemoguć jer, kako sam objasnio, dosledno sproveden postupak preispitivanja najverovatnije ima loš ishod po vlast. Ova „neodluka“ će međutim imati težinu odluke, jer će javnost smatrati da će se njome jasno ogoliti veze između sindikata, poslodavaca i države, koje prevazilaze odnose socijalnih partnera i spadaju u čiste interesne odnose. Ili drugim rečima: kako će takvi (i dalje) reprezentativni sindikati objasniti zašto nije došlo do odluke, kako to može da bude legalno i legitimno, i možda najvažnije – da li se sada osećaju dužnicima poslodavaca i države i šta su im u to ime obećali? Ovo nikako ne izgleda kao čisto i srećno rešenje za sindikate i oni mu se moraju usprotiviti ako vide da je država pasivizirana i ne želi da sprovede postupak preispitivanja.
UGSN i SSSS će dakle (možda) dobiti rezultate preispitivanja reprezentativnosti. Zarad svih radnika u Srbiji, bez obzira na to da li su članovi sindikata (i kojeg), čini se da bi glavna posledica svega morala biti da preispitaju sami sebe, svoje strukture, način delovanja i politike koje podržavaju – bez obzira na to kako se završi preispitivanje reprezentativnosti. A ako se nekim slučajem završi formalno loše po njih – neka to posmatraju isključivo sa dobre strane, to je šansa za njihovo redefinisanje na sindikalnoj sceni (da ne preterujem pa kažem za novi početak) i redefinisanje mnogih benevolentnih pozicija koje su zauzimali prethodnih godina, pokušavajući da se ne zamere vlasti. Isto ovo važi i ako im vlast pruži (interesnu) ruku pomirenja i protivno zakonskim odredbama iznedri odluku da oni jesu reprezentativni bez ulaženja u suštinu postupka. Ovo što se dešava je dakle odlično za reprezentativne sindikate i oni mogu postupak preispitivanja iskoristiti da iz njega izađu jači nego ikad. Jer snaga sindikata nikada nije ni bila u mračnim kancelarijama tela u kojima se održava nekakav navodni dijalog, nego u mobilizacionom potencijalu i poverenju koje radnici imaju u odnosu na njihove akcije.
Peščanik.net, 18.10.2023.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Mario Reljanović (see all)
- Tridesetoaprilska - 30/04/2024
- Mali leksikon radničkih užasa - 04/04/2024
- Domaćica mora biti zdrava? - 28/03/2024
