dvorište škole
Foto: Predrag Trokicić

Juče smo saznali da je Krizni štab za borbu protiv koronavirusa odlučio da se nastava u školama od 1. septembra održava pretežno regularno, sa punim odeljenjima i časovima od 45 minuta. Povratak škole u redovne okvire bi načelno mogla biti dobra vest. Razumni su prigovori roditelja da škola (već treću školsku godinu u nizu) nije mesto širenja zaraze opasnije od proslava, letovanja, restorana, koncerata i festivala koji su se tokom leta održavali bez zabrana. Međutim, način donošenja navedene odluke, najavljeni izuzeci od primene, kao i prostor za naknadnu izmenu redovnog režima rada upućuju na potrebu da se sprovođenje nastave tokom epidemije konačno sagleda i iz ugla prava na obrazovanje.

Svako ima Ustavom garantovano pravo na obrazovanje, dok je osnovno obrazovanje u Srbiji obavezno. Stoga ćemo se ovde naročito baviti radom osnovnih škola. Radno telo Vlade pod nazivom Krizni štab, nema nikakve – ali baš nikakve – nadležnosti da odlučuje o uslovima i načinu sprovođenja nastave. Ovde smo i ranije više puta isticali da ono nema nadležnosti ni da donosi protivepidemijske mere i da je mimo svakog propisa ovaj posao otelo ministru zdravlja i medicinskim institucijama. Kako ozbiljnije reakcije nije bilo, Krizni štab je svoju imaginarnu nadležnost otvoreno proširio i na odluke o školovanju. A zašto i ne bi? Može im se. Branko Ružić je tokom jučerašnjeg obraćanja javnosti više ličio na portparola Kriznog štaba nego na ministra prosvete.

Ovo je neprihvatljivo jer je obrazovanje oblast koja je detaljno uređena (ili bolje da kažemo: zaštićena) zakonima. U njima pronalazimo informaciju o tome šta je zadatak škole; prava i obaveze učenika, nastavnika i roditelja; ishode učenja; principe i vrednosti na kojima počiva obrazovanje; način organizacije nastave (uključujući i nastavu na daljinu i obrazovanje od kuće). Kriznom štabu nije dovoljno bilo izigravanje Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti (kako u smislu njegovog izbegavanja, tako i u smislu podražavanja) – pa smo nakon jučerašnjeg obraćanja javnosti čuli za postojanje izvesnog Tima za škole, u kom su predstavnici Instituta „Batut“ i Ministarstva prosvete, a koji je za Krizni štab sačinio predlog kojim je definisano postupanje onda kada se u lokalnim sredinama pojavi veći broj zaraženih. Dakle, već imaginarni Krizni štab sada ima i svog izmišljenog predlagača odluka. Tim za škole, ma šta ovaj tim bio i ko u njemu stolovao, mogao bi da izmisli svog institucionalnog potrčka, tako da nikada ne saznamo ko stoji iza njihovih genijalnih ideja, poput ove: „Tim za škole imaće zadatak da u narednom periodu na nedeljnom nivou razmatra situaciju u svakoj pojedinačnoj lokalnoj samoupravi i da donosi odluku kakav tip nastave može da se sprovodi“. Odluke će se, kažu, donositi prema epidemiološkoj situaciji koja obuhvata broj vakcinisanih, zaraženih i testiranih, kao i od mera koje se primenjuju u školama, na osnovu čega će lokalne samouprave biti u crvenoj, žutoj i zelenoj zoni. Koliko je ovo praktično nemoguće i zašto vodi direktno u haos, već je rečeno na Peščaniku.

Osim praktičnosti, svim ovim idejama fali i pravni osnov. Kao što je već rečeno, pravo na osnovno obrazovanje je pravo svakog deteta. Država Srbija je dužna da omogući ostvarivanje ovog prava. Da li ono može biti ograničeno? Da, ali samo u vanrednom stanju. Ovaj slučaj smo imali tokom prvog polugodišta rada u epidemijskim uslovima. Nakon toga, život se relativno vratio u normalne tokove – održali smo čak i izbore – ali je škola iz nepoznatog razloga ostala u hroničnom i nezvaničnom vanrednom stanju.

Jednostavno pitanje na koje treba odgovoriti u ovom trenutku jeste – da li je epidemiološka situacija toliko ozbiljna da je potrebno ograničiti pravo na obrazovanje? U tom slučaju je potrebno uvesti vanredno stanje. Ukoliko situacija nije toliko ozbiljna, školovanje treba sprovoditi redovno, u skladu sa zakonom. Nikakvi krizni štabovi i timovi za obrazovanje ne bi trebalo da imaju reč u ovom slučaju.

Tako dolazimo i do sledećeg važnog pitanja – šta je redovno školovanje? U kojoj meri se ono, u skladu sa zakonom, može prilagoditi epidemijskim uslovima rada? Zakon o osnovnom obrazovanju i vaspitanju, između ostalog, reguliše i organizaciju nastave. Jasno je da je zakonodavac kroz sva zakonska rešenja dao prednost obrazovanju u školi. Ono je pravilo, dok je nastava od kuće i na daljinu izuzetak i može se sprovoditi samo u posebnim uslovima, na zahtev roditelja ili drugog staratelja. Zakon reguliše i vreme provedeno u školi – do 20 časova za decu od prvog do četvrtog razreda i do 25 za decu od petog do osmog razreda. Roditelji su odgovorni za detetovo redovno pohađanje nastave i ukoliko deteta nema u školi tek nekoliko dana o tome se obaveštava lokalna samouprava i centar za socijalni rad. Paradoksalno, niko ne prima prijave onda kada uzurpatori, poput Kriznog štaba, deci sistemski onemogućavaju redovno školovanje.

Nema dileme da su vreme i mesto boravka deteta tokom osnovnog školovanja – ako konsultujemo zakon – izuzetno bitni. Ovi faktori su u uzročno-posledičnoj vezi sa funkcijom škole u celosti i ishodima učenja đaka. Ukoliko neka deca ne mogu da budu u školi (iz zdravstvenih ili drugih razloga), roditelj ima pravo da zatraži drugi model i način obrazovanja za dete. Ovi razlozi mogu uključivati i epidemijske razloge. Ukoliko je nemogućnost organizovanja redovnog školovanja uzrokovana spoljnim nepredvidivim događajima koji pogađaju baš sve učenike, ili većinu njih, onda država iz rukava mora da izvuče ne Krizni štab, već vanredno stanje. Ali i u tom slučaju svoju odluku mora dobro da obrazloži, a ograničenje ne može da traje duže od šest meseci.

Dakle, domaće pravo se , mnogo pre aktuelne epidemije, jasno izrazilo o važnosti školovanja u školi. Predvidelo je različite mehanizme koji, u zavisnosti od ozbiljnosti situacije, školu mogu učiniti fleksibilnijom. Zbog čega ministar prosvete ovo ne zna ili se pravi da ne zna? Dok sam ne odgovori na ovo pitanje, možemo da pretpostavljamo. Teško da ćemo pogrešiti ako damo generički odgovor – ništa više nije isto ni redovno. Ali ne zbog koronavirusa, već zbog vlasti koja je neznalačka, koja smatra da se na nju ne primenjuje nijedno pravilo i da se svaka sudbina, pa i sudbina dece i škole, može urediti na jednom ad hoc sastanku. Možda u to nismo verovali, ali takva vlast je u stanju da razori sve, pa i školu.

Peščanik.net, 25.08.2021.

KORONA VIRUS
RAZGOVOR O OBRAZOVANJU

The following two tabs change content below.
Sofija Mandić je rođena 1986. u Novom Sadu. Diplomirana je pravnica i aktivistkinja za ljudska prava. Radi u Centru za pravosudna istraživanja, a prethodno je bila angažovana u Beogradskom centru za bezbednosnu politiku i Nacionalnom demokratskom institutu. Povremena je saradnica Centra za samostalni život osoba sa invaliditetom, članica Upravnog odbora Centra za podršku ženama i generalna sekretarka Peščanika. Sa Peščanikom sarađuje od 2007, kao učesnica u radijskim emisijama, a zatim i kao autorka tekstova. Koautorka je brojnih analiza o vladavini prava, stanju ljudskih prava u Srbiji i njihovoj perspektivi. Neke od njih su: Ljudska prava u Srbiji (BCLJP, 2018 i 2019), Naša urušena prava (FES, 2019), Uslovi za izbor i napredovanje sudija i tužilaca u pravnom obrazovanju (CEPRIS, 2018), Alternativni izveštaj o primeni UN Konvencije o eliminaciji svih oblika diskriminacije žena u Srbiji (Mreža SOS Vojvodina, 2018), Alternativni izveštaj o primeni Konvencije Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama u Srbiji (Mreža SOS Vojvodina, 2018), Skorašnji Ustav Srbije – rodna perspektiva (Ženska platforma za razvoj Srbije, 2017), Poslovi nespojivi sa policijskom profesijom (BCBP, 2017), Objektivno i pravovremeno informisanje građana u procesu evropskih integracija (BCBP, 2017), Predlozi za unapređenje izbornih prava osoba sa invaliditetom (Centar za samostalni život osoba sa invaliditetom, 2016), Testiranje integriteta policajaca (BCBP, 2016). Kao predstavnica civilnog društva učestvovala je u procesu izrade komentara i mišljenja na nacrte izmena Ustava iz 2006. i izradi Nacrta zakona o rodnoj ravnopravnosti. Autorka je i koautorka više inicijativa i predloga za ocenu ustavnosti zakona kojima se umanjuje dostignuti nivo prava građana.

Latest posts by Sofija Mandić (see all)