Pešačka zona u Jerusalimu, foto: Mattes/Wikimedia Commons
Pešačka zona u Jerusalimu, foto: Mattes/Wikimedia Commons

Ako kompanija Ben&Jerry’s uspe da održi reč i povuče svoje proizvode sa okupiranih teritorija u roku od godinu i po dana – u šta sumnjam zbog strašnih pritisaka koji se očekuju od strane američkih Jevreja – počeću da kupujem njihov sladoled. Imaću utisak da jedem sladoled kompanije koja pokazuje malo više empatije, angažovanosti, savesti i iznad svega pristojnosti od drugih.

Za sada možemo samo da se smejemo zbog ove pomame. Da li Izraelci treba da bojkotuju ovaj sladoled kao izraz protesta protiv odluke kompanije? Ili da ga kupuju još više kao znak poštovanja prema lokalnom korisniku franšize, jer će on nastaviti da ga prodaje na okupiranim teritorijama dok mu ugovor ne istekne? Priznajte da je sve to jadno. Bavimo se sladoledom. To više govori o Izraelu nego hiljadu naučnih studija.

Ben&Jerry’s su nam priredili veliko zadovoljstvo. Nema stvari koju Izraelci više vole od pojave spoljne pretnje koja zbližava narod dok se suočava sa gorkom sudbinom. Od narodnog jedinstva do protivnapada uz obaveznu optužbu za antisemitizam kao desert. Kada je korisnik McDonald’s franšize Omri Padan odlučio da bojkotuje teritorije, manje smo se bunili. Zašto? Zato što je Padan izraelski patriota i ne može se optužiti za antisemitizam. Sa američkom firmom je to mnogo lakše.

Osrednji sladoled je uspeo u onome u čemu nije uspelo 67 dece ubijeno u Gazi ovog maja – podsetio je Izraelce na okupaciju. Ali ludilo se ne predaje: okupator je žrtva, jedina žrtva. Svaki put kada se neko usudi da podseti Izraelce da nešto nije u redu, poteže se tema o nama kao žrtvama. Bezbrojni naslovi i diskusije, a samo jedno niko ne pita: zašto?

Zašto bi neko želeo da bojkotuje Izrael? O da, to je zbog pritiska koji vrši BDS. Samo zbog pritiska. Inače ne postoji verovatnoća da politički svesna kompanija sama zaključi da više ne želi da zaslađuje život naseljenika. Nema šanse da postoje poslovni ljudi sa nekakvim vrednostima. Sve je pitanje pritiska. Mehanizme potiskivanja i negiranja koje je izraelsko društvo razvilo neće razbiti kugla Chubby Hubby sladoleda. Oni su gvozdeni štit našeg društva, koji je nemoguće probiti.

Baš zato su potrebne istinske sankcije prema Izraelu, prema svim Izraelcima, na svakom mestu, bolne, skupe i štetne. Nije dovoljan ovaj laki bojkot preko sladoleda koji se prodaje u Rami Levy supermarketu na raskrsnici Guš Etziona, već su nam potrebne takve sankcije da ih svaki Izraelac oseti u svom džepu i srcu. Samo tako se Izrael može izlečiti od svog slepila i razotkriti laž kojom se hrani već toliko godina.

Zanimljivo je i jedinstvo i jednoumlje koje je ova afera stvorila. Odjednom se ispostavilo da smo svi naseljenici. Zelena linija odavno ne postoji, a Ben&Jerry’s je razotkrio da nema nikakve razlike između radikalne desnice i levice. Svi podržavaju naselja na okupiranim teritorijama. Svi se protive bilo kakvoj šteti koja im može biti naneta, čak i ako je u pitanju sadržaj njihovih frižidera.

Ali da li smo stvarno iznenađeni? Jair Lapid bulazni o antisemitizmu, ministarka ekonomije Orna Barbivai teatralno baca sladoled u kantu za smeće, a neki od nas se pitaju zašto imamo tako groteskne političare i zašto se niko ne usuđuje da se zahvali kompaniji Ben&Jerry’s zato što je preduzela ovaj mali, neophodan korak. On je naravno nedovoljan: naseljenici i Izraelci ostaju jedno. Pometnja sa sladoledom je to pokazala.

Moramo zahvaliti kompaniji iz Vermonta: oni neće okončati okupaciju, to i nije njihov posao, ali ovog leta su nam otkrili nekoliko istina o nama. Ostaje samo jedno pitanje koje svaki razuman Izraelac mora sebi postaviti: šta bi mislio o kompaniji sladoleda koja bi u doba aparthejda bojkotovala Južnu Afriku?

Haaretz, 22.07.2021.

Prevela sa hebrejskog Alma Ferhat

Peščanik.net, 24.07.2021.