Nadošao talas tema za novu kolumnu, počevši od kontrasta u kome dok Hrvatska slavi ulazak u EU, Makedonija obnavlja „tradicije“ Gemidžija (Solunskih atentatora, tj. naših prvih terorista), od njihove plovidbe uzvodno i naše nizvodno. No, sve su nestale kada je došla vest o lustriranju osnivača savremene makedonske literature, Slavka Janevskog (kažu da mu je tajno ime bilo „Slavjan“). Nisam mogla verovati! U redakciji makedonskog PEN-a, između ostalog, kaže se da se „O mrtvima ne govori“. Ja, naprotiv, mislim da je došlo vreme govoriti i o mrtvima, ali i o živima. Najviše od svega, treba govoriti o bizarnom načinu na koji se danas održava Makedonija Večita (Macedonia Timeless, kako kaže popularna kampanja). Hoću da progovorimo o našem Uroboru, o ovoj zmiji koja jede vlastiti rep, ali koja nije simbol večnosti, nego je simbol neprestane pizme i sindroma samouništenja. Makedonska verzija bitke između „glave“ i „repa“, početka i kraja, je samo naizgled večna; ona je žalosni izraz očaja i nemoći. Kada ne možeš bolje i više, onda možeš gore i niže. Ako ne možeš druge, onda grizeš samog sebe. I bol i bes – kako je pisao Slavko Janevski! Ova zemlja jede istinske korene, svoja duhovna i kulturna dostignuća, upravo ona s kojima se jedino može ponositi i kod kuće i u svetu. Umesto iskonskih, ona otkriva i fabrikuje „starije i lepše“ korene tamo gde ih nema. Eno ih, sada, po trgovima, sve u bronzi – bez traga duha i lepote. Ovaj beskrajni socijalni, identitetski i kulturni inženjering je još jedna potvrda da su od komunista gori samo anti-komunisti.
Da li ste posetili Muzej makedonske revolucionarne borbe? Pođite što pre da vidite 3-D slikovnicu za veliku i malu decu. Poruku ćete shvatiti na kraju kada budete videli političku zloupotrebu Rista Šiškova i Jovana Koteskog, ali i Koste Racina (koji je još i prikazan kao leš). Ovi bi vam likovi trebali pokazati nepravde „zločinačkog režima“ koji je, eto, uništavao najbolje makedonske sinove. Ali, na kraju postavke, kao spasilac dolazi VMRO, ili bolje rečeno ovaj novokomponovani VMRO-DPMNE! O njihovom vladanju će neke buduće generacije verovatno proširiti muzej da bi obeležili nepravde i povrede ljudskih prava čiji smo svedoci danas. Njihova lustracija nema nikakve veze sa suočavanjem s prošlošću, jer je svedena na prokazivanje, na stigmatizaciju i optužbe bez prava na odbranu, dok su žrtve bivšeg režima sasvim nevažne i ostaju anonimne – osim kada se mogu (zlo)upotrebiti kao u ovom muzeju. Niko i ne pominje rehabilitaciju, stradanja onih koji su bili žrtve tog sistema, a najmanje se govori o izvlačenju istorijskih pouka. Ovo je jedan veliki obračun i ništa više! Obračun i sa živima (i relativno mlađima kao što je profesor Frčkoski) i s mrtvima (kao što je Slavko Janevski).
Eto, živimo i mi „Naše dane “, upravo kako ih je Dis opisao 1910: „Razvilo se crno vreme opadanja…/ Ismejane sve vrline i poštenje/ Poniženi svi grobovi i životi/ Uprljano i opelo i krštenje./ Od pandura stvorili smo velikaše/ Dostojanstva podeliše idioti/ Lopovi nam izrađuju bogataše/ Mračne duše nazvaše se patrioti.“
Za ono što su Janevski, zajedno s Koneskim (koga samo čekam kada će lustrirati, otkako su ga već ispljuvali; а ne bih se čudila i da istu „sudbinu“ ima i Gligorov) i plejada kulturnih radnika i umetnika ostavila iza sebe, ne možemo drugo uraditi osim reći – slava im! Takvi su uradili više od svih političara i u socijalistikoj i u ovoj „demokratskoj“ Makedoniji. Ako su imali grehove, lustracija nije način obračunavanja s time. Vreme „sudi“ velikanima (nekada i za vreme života i nepravedno kao Kunderi). O mnogima se posthumno saznaje da su bili i slabići, i kukavice, i moralno korumpirani, poročni pa i duševno bolesni. Ma šta uradio Janevski, to nije moglo biti gore od onoga što je pre nekoliko godina javno priznao nobelovac Ginter Gras. Ali, on ostaje jedan od najvećih (živih) pisaca Nemačke, kao što će i (pokojni) Janevski biti za Makedoniju. Lustracijska komisija je odavno izgubila kredibilitet (ako ga je ikada i imala), pa zato ovo nije ništa drugo do osvetnička misija onih na vlasti. Udarci po simbolima nacionalne samosvesti i kulture stvaraju drugačije, simboličke žrtve, pa su zato možda i snažniji. Sve što je vredno i stvarano od 1944. godine naovamo treba da se pretvori u prah i pepeo i posramoti. Zaista, apsurdna je i tragikomična i sama pomisao da se lustriraju pokojnici, odnosno da im se izdaje zabrana za vršenje javnih funkcija (što je i originalni smisao zakona o lustraciji – da ne dopusti da ljudi koji su odgovorni za kršenja ljudskih prava u bivšem sistemu sada opet budu u takvoj poziciji)! Ono što se dešava ličnostima kao što je Janevski je zabrana vršenja simboličke funkcije, pa će verovatno uslediti i izbacivanje iz školskih lektira, biblioteka i knjižara. Ovde mesta za „Slavjane“ nema! Janevski je pitao kroz stih „Ja ne znam jesam li dobar Makedonac“, а ovi su mu odgovorili novom epizodom iz serijala diferencijacije „istinskih Makedonaca“ i onih drugih. Ako su neki iza sebe ostavili delo koje se ne može spaliti, onda će biti preoblikovano. Treba satrti sve što podseća na vreme u kome je bilo moguće živeti i stvarati a ne biti vmro-vac/vmro-vka. Ne mislite valjda da je u pitanju samo kičeraj kada se menja lični opis Gradskog trgovačkom centra (GTC) tako što mu se gradi fasada u baroku, a pri tome anulira nagrađivano arhitektonsko delo!?
Dobro znam da su upravo intelektualni, zajedno s literarnim krugovima onog vremena okupljali i ketmane i zlobnike. Uostalom, zar to nismo videli kroz svedočenje Jasne Koteske o sudbini njenog nesrećnog oca, pisca iz tih vremena? To što je uradila ova žena objavljujući knjigu o ličnoj sudbini je bio pravi način kroz koji je društvo dobilo mogućnost da se suoči sa tamnim mrljama i grehovima iz prošlosti. Ništa slično ne može uraditi nelegitimna i (već) nelegalna lustraciona komisija pod diktatom CK VMRO-DPMNE. Usput, ako je ova lustracijska epizoda imala za cilj da defoksuira javnost sa činjenice da je Makedonija ostala na repu EU na poslednjem samitu, onda im je to i uspelo, bar kod ljudi koji znaju ko je bio Slavko Janevski i koji su čitali njegova dela. Nažalost ima i takvih koji pojma nemaju ko je Janevski ili Koneski. Lustracija i sramoćenje ljudi koji su korifeji makedonstva u najlepšem značenju te reči, je veći greh nego neuspeh pregovora sa Atinom, Sofijom, Briselom ili Vašingtonom! S tim mogu živeti, ali ne i sa namernim ocrnjivanjem najvrednijih dela koje je stvorila ova mala nacija, posebno kada se usred današnjeg duhovnog i vrednosnog pada više ne rađaju velikani – osim u kamenu i bronzi, plaćeni našom mukom i siromaštvom.
Na ovu temu sam već raspravljala i navukla na sebe gnev lustratora, koji su mi čak i pretili na stranicama ovih novina. Nemam problem s lustracijom, a biti u društvu jednog Janevskog je velika čast. Ono što još pamtim iz onih vremena je porodična drama kada mi je oca (grafičkog radnika, koji je uz čašicu znao da recitira svoju poeziju i da psuje one iz CK) pokupila tajna policija jer ga je ocinkario neki „prijatelj“. Nekoliko dana nismo znali ni gde je, ni kod koga je. Sećam se lika moje majke koja je mada sva uznemirena, pokušavala da umiri mene i mog brata, dok su nam policajci preturali po domu, po očevoj poeziji i biblioteci. Vratio se nakon nekoliko dana bled, ali čvrst i ispravljen. Prestao je ići po kafanama, ali je i dalje psovao one gore. Možda bih trebala imati želju da saznam ko je cinkario mog oca (optužba je bila da se zalagao za višestranački sistem), ali kada vidim što se sve dešava u ime ispravljanja nekih nepravdi, jedino što želim je da budem razumna i da tako gledam i na prošlost i na budućnost. I da čvrsto gazim po zemlji. Dosije Javenskog me ne interesuje, ali ću se njegovim knjigama uvek rado vraćati. Posebno na stih „Prekirće nas narandžasti mrak.“ Za one koji ne znaju, narandžasta je boja vladajuće stranke.
Nova Makedonija, 01.07.2013.
Autorka svoje kolumne prevodi sa makedonskog za PCNEN (Prve crnogorske nezavisne novine)
Peščanik.net, 01.07.2013.
MAKEDONIJA
