Li Sjaobo i Sreten Ugričić

Ne mora niko da pruži podršku Sretenu Ugričiću, pa ni Forumu pisaca koji se drznuo da ukaže na anomalije u medijskom polju i to tek u trenutku kada je Politika, glasilo sa velikom tradicijom zloupotreba i obmana, rešila da pokaže kako se to radi sa neprijateljima Srbije iz tzv. Regiona. U ovom slučaju sa crnogorskim piscem Andrejem Nikolaidisom. Šta se potom dogodilo dobro je poznato. Kažem, niko ne mora da pruža podršku. Najbolje je, dakako, da se šepuri na stranicama Blica poput vlasnika Vremena i objašnjava javnosti kako je sve to ličilo na bežanje s časa pri čemu se grupi mangupa priključio i jedan pametan momak, rizikujući da nastrada. Ovakve velikoumne analize su dobrodošle u areni sa čijih tribina gomila vrišti u ekstazi obarajući palac naniže. Komentari koji pristižu zahvaljujući webu 2.0 otkrivaju čitav dijapazon mogućeg razvoja medijskog spina o optužbi za terorizam. U jednom takvom komentaru na portalu RSE navodi se čak da je Sreten Ugričić odgovoran za planirani atentat „na vrh DS i još 10.000 ljudi“. Dakle, sada, nakon neverovatne političke egzekucije, stvar je prepuštena „puškaranju po nahođenju“. Svako može da priđe i iskali svoj bes. I da, niko ne mora da pruži podršku Sretenu Ugričiču osim jedne jedine institucije u zemlji koja je to morala da učini odmah. Radi se o srpskom PEN centru, misterioznoj instituciji čije se prostorije nalaze na Terazijama 29/II, a predsednica Vida Ognjenović negde na doživotnom službenom putu, na kome radi za dobro Srbije na evropskom kursu.

Prošle jeseni je u Beogradu održan 77. Međunarodni kongres PEN-a. U okviru kongresa, na kome su gostovala zaista velika imena svetske literature, upriličen je i književni festival pod nazivom, koji danas zvuči kao ironijski komentar delatnosti domaćeg PEN-a – „Oslobodi reč“. Zašto ovo kažem. Iz prostog razloga što srpski PEN odavno već ne radi svoj posao. Organizovati konferenciju i prigodan književni program kojim ćemo pokazati „najbolje lice Srbije“ spada u domen kulturno-umetničkog programa koji može obaviti svaki iole funkcionalniji dom kulture. Osnovna uloga PEN centra, međutim, nije u šminkanju stvarnosti već u beskompromisnoj odbrani „slobode umetnika i njihovih kreativnih prava“. Srpski PEN se, po svemu sudeći, time ne bavi. Naprotiv, njegovo funkcionisanje umnogome zavisi od aktuelne politike, balansiranja između stubova srpske spoljne (a sada i unutrašnje) politike. Imamo dva eklatantna primera za to. Prvi je bio odluka Srbije da bojkotuje dodelu Nobelove nagrade za mir kineskom disidentu Liju Sjaobou (Liu Xiaobo), jer bi to ugrozilo naše odnose s Kinom „koja nam je kao dokazani prijatelj pružala bezrezervnu podršku u teškim trenucima”. Tom prilikom je glavnu odluku donosio ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić. Vlada je uprkos protestima iz Evropskog parlamenta i Evropske komisije odlučila da ostane dosledna na svom “putu svile”. Forum pisaca je i tada izašao sa proglasom kojim je najoštrije osudilo odluku Ministarstva spoljnih poslova Srbije. Srpski PEN centar je, naravno ćutao. Sedište mu je bilo na Treazijama, a predsednica na doživotnom službenom putu. I niko od podređenih nije smeo da je pozove radi konsultacija niti je ikome palo na pamet da se oglasi u javnosti. Nije bilo pametno. Jednog dana kada se bude radilo o nekom manje problematičnom slučaju zbog čega nikome neće faliti ni dlaka s glave, razmišljali su oni, reagovaće. Ima vremena.

Ovih dana smo svedoci brutalne harange. U njenom epicentru je pisac i filozof Sreten Ugričić. Glavnu reč o njemu i njegovoj slobodi ovog puta izgovara ministar unutrašnjih poslova – Ivica Dačić. PEN centar ćuti. Ćutao je i na poziv Foruma pisaca da se oglasi povodom Nikolaidisa. No dobro, oglasiti se povodom Nikolaidisa za srpski PEN centar predstavlja nadčovečanski napor. Zar da se zbog “budalaština” izgubi sedište na Terazijama i doživotni službeni put. Ne ide. Onda je došao i Sreten Ugričić, koji je i sam član srpskog PEN-a. Kolege se ni tada nisu oglasile. Sedele su za malim ekranima i očigledno uživale u smaknuću. Svakako su se čuli telefonom i zaključili da nije posao srpskog PEN-a da se meša u “te političke stvari”. Imali smo tako lep kongres prošle jeseni. A sada tako lepo smaknuće. Sledeći na listi za odstrel je pisac i slikar Mileta Prodanović, kako najavljuju Press i Pravda. I to će biti lepo gledati.

Tako književni esnaf živi u oscilovanju njihala strave između ministarstava spoljnih i unutrašnjih poslova. Paradoks njene egzistencije izrazio je sâm Sreten Ugričić: “Србија je divna, šteta što ne postoji. Србија je jeziva, dobro je što ne postoji.”

I kažem još jednom. Niko ne mora da pruži podršku Sretenu Ugričiću. A srpski PEN to i ne može. Jer odavno ne postoji.

Peščanik.net, 24.01.2012.

The following two tabs change content below.
Saša Ilić

Saša Ilić

Rođen 1972. u Jagodini, diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio tri knjige priča (Predosećanje građanskog rata, 2000; Dušanovac. Pošta, 2015; Lov na ježeve, 2015) i dva romana (Berlinsko okno, 2005; Pad Kolumbije, 2010). Bio je jedan od pokretača i urednik književnog podlistka Beton u dnevnom listu Danas od osnivanja 2006. do oktobra 2013. U decembru iste godine osnovao je sa Alidom Bremer list Beton International, koji periodično izlazi na nemačkom jeziku kao podlistak Tageszeitunga i Frankfurtera Rundschaua. Jedan je od urednika Međunarodnog književnog festivala POLIP u Prištini. Njegova proza dostupna je u prevodu na albanski, francuski, makedonski i nemački jezik.

Saša Ilić

Latest posts by Saša Ilić (see all)