Kamenovi spoticanja u Berlinu

Stolpersteine, foto: Mark Melnykow

Spotaknice bi mogao biti prevod nemačkog naziva Stolpersteine, kamenovi spoticanja: reč je o dugogodišnjem projektu nemačkog umetnika Gintera Demniga, da se pred kuće zadnjeg boravka žrtava nacizma, pre svega Jevreja, ali i Roma, homoseksualaca i invalida postave imena žrtava sa osnovnim podacima – ime, datum rođenja i smrti, po mogućstvu mesto smrti, sa formulom „tu je stanovao/la…“. To je natpis na pločama veličine 10x10cm, zlatne boje, koje su postavljene već u 22 evropske zemlje, preko 60.000 njih. Šestog avgusta biće postavljene 23 spotaknice (na slovenačkom spotikavci) u Ljubljani, na inicijativu Roberta Valtla. Robi je svima poznat ljubljanski kulturni lik: sa Ivicom Buljanom osnovao je i vodi Mini Teater i zatim Jevrejski kulturni centar, u Križevniškoj ulici: ova uličica, uglavnom iz baroknog doba, postala je uistinu najlepša ljubljanska ulica, sa cvećem, klupama i događajima skoro svaki dan: sem izvrsnog, tvrdo postdramskog pozorišta, Mini Teater gosti konferencije, razgovore, priredbe i predstave za decu, festival tolerancije i mnogo drugih programa. A sem što je izvrstan glumac, Robi je već godinama i ljubljanski Deda Mraz…

Ginter Demnig smatra da su spomenici holokausta zatvoreni u sebe, i da bi nacističke zločine trebalo zapamtiti u svakodnevici, na ulici, da se o njih uistinu misleno „spotaknemo“ i počnemo razmišljati o ljudima iza imena, izvan muzejske atmosfere, na mestu gde su ih istrgnuli iz života. Spotaknice idealno odgovaraju ulicama sa kamenim kockama, čije dimenzije ponavljaju, ali i asfaltu i betonu.

Sem Ljubljane, spotaknice bi se bez teškoća mogle zamisliti u Zagrebu, Novom Sadu, Osijeku, Beogradu, Sarajevu, Skopju, urbanim centrima iz kojih su odvođeni Jevreji i ostali, a lako bi se mogle postaviti i na mestima odakle su deportovani Romi. Već postoje u Trstu, Gorici, Mariboru. Finansijska sredstva su skoro beznačajna, a rad na ljudskom sećanju neizmeran.

Imbecilna debata o značaju „naših“ žrtava, uvek spremni antisemitizam, rasizam i netolerancija prema svakom drugom i preostale grozote mogu se bez teškoća zamisliti kao odgovor na spotaknice. No, teško je zamisliti bilo šta na šta se ta smesa ne bi odazvala, tako da rizik nije ništa veći u slučaju spotaknica. Na sreću, akcija može početi sa jednom kućom i njenim stanovnicima koji imaju dobru volju da zabeleže sećanje.

Što se mene tiče, postavila bih takve ploče za članove porodice Stanislava Vinavera, koji je kao jugoslovenski oficir preživeo rat u zarobljeničkim logorima. Porodična kuća je u Đakovačkoj ulici, ispod Đerma, gde sam živela od svoje četvrte do osme godine, u zgradi preko puta.

Peščanik.net, 02.08.2018.

Srodni linkovi:

Heni Erceg – Kameni spoticanja

Đurđa Knežević – Kamen spoticanja

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak

Svetlana Slapšak

Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.