Protesti u Nišu

Protesti u Nišu, foto: Vanja Keser

Jan-Verner Miler, profesor sa Prinstona, pokušao je da pronađe zajedničke karakteristike savremenih autokrata, od Trampa i Putina, preko Erdogana i Faraža, do Orbana i Čaveza. Po njemu, jedna od njihovih najznačajnijih i najvidljivijih zajedničkih karakteristika je da se njihova strategija zauzimanja i potom vršenja vlasti zasniva na stvaranju i potom produbljivanju podele društva na dve relativno homogene kategorije građana – njihove pristalice koji su „pravi“ ili „autentični narod“, i njihove navodno korumpirane političke oponente i sve ostale neistomišljenike.

Savremeni autokrati tvrde da su oni jedini legitimni predstavnici naroda, to jest oni koji u ime naroda brane suštinske interese zemlje. Ova tvrdnja se ne zasniva na činjenicama, već na moralnom pravu koje je rezervisano isključivo za njih – moralne i političke čistunce. Njihovi politički oponenti su korumpirani i ne mare za narod već samo za sopstveni džep – oni su pljačkaši, izdajnici, ološ, strani plaćenici itd. Zbog toga, kada ovi autokrati dođu na vlast oni ne priznaju opoziciju. Svaka ideja kompromisa se unapred odbacuje i predstavlja kao pokušaj korumpiranja pravog naroda.

Svi koji ih ne podržavaju nisu deo naroda. Samo su oni zaštitnici svog naroda, pri čemu je upadljivo da, iako tvrde suprotno, nikada ne dopuštaju političku debatu u kojoj građani slobodno učestvuju, uključujući tu i predstavnike njihovog pravog naroda.

Iako su na vlasti, savremeni autokrati se uvek ponašaju kao žrtve. Budući da su oni jedini zastupnici volje naroda, kada se desi neki neuspeh, kada su nešto obećali ali to nisu ostvarili, oni krivicu prebacuju na izdajničku opoziciju koja opstruira volju naroda u saradnji sa domaćim i spoljnim neprijateljima. Dakle, savremeni autokrati su uvek žrtve zavere i ta zavera je, budući usmerena protiv vođe, ujedno usmerena i protiv interesa naroda.

Takođe, savremenim autokratima nikada nije dovoljno vlasti, pa zbog toga sa jedne strane kroz koruptivne radnje kupuju lojalnost, dok sa druge, čak i kada imaju suverenu većinu, pokreću ustavne promene kojima se podriva politička podela moći i odgovornosti (checks and balances), a samim tim i demokratija. U takvim sistemima se na čelo institucija koje bi u svom radu trebalo da budu nezavisne (sudstvo, centralna banka, javni medijski servisi, privatni mediji, ombudsman) postavljaju kadrovi lojalni režimu. Bilo kakva opozicija ovim težnjama se guši različitim institucionalnim i vaninstitucionalnim pritiscima, kao što su česte poreske kontrole i poreske prijave, tužbe, uskraćivanje dozvola za rad medijima, politički pritisci, progon i medijski linč itd.

Takođe im je zajednička karakteristika da se nemilosrdno obrušavaju na nevladine organizacije civilnog društva koje su kritički nastrojene prema vlasti. Ove organizacije su nepoželjne jer stvaraju problem simboličke prirode – podrivaju njihovu tvrdnju da su jedino oni moralni, pa stoga i legitimni predstavnici naroda. Iznutra se javljaju otpori civilnog društva koje oni odbacuju tako što dokazuju da ove organizacije ne pripadaju narodu, već su predstavnici neprijateljski nastrojenih stranih agentura.

Naravno, potpuna je besmislica govoriti o jedinstvenoj volji naroda u modernim, kompleksnim i pluralističkim demokratijama. Društva se sastoje od različitih društvenih grupa sa divergentnim ciljevima. Stabilna demokratija podrazumeva snažne institucije sa zadatkom da putem kompromisa usklade interese različitih društvenih grupa. Rečju, autokrati narodu stavljaju u usta svoje reči kako bi podredili državu svojim interesima.

Na taj način se javlja paradoks – oni koji su svoje političke oponente optuživali da su udaljeni od naroda i da su ignorisali volju naroda sada u potpunosti uzurpiraju vlast nimalo ne mareći za interese naroda. Jedina razlika između njih i njihovih prethodnika je u tome što oni za to imaju opravdanje – oni predstavljaju volju naroda. Savremeni autokrati osvajaju i održavaju moć, kako kaže Miler, „uz pomoć kolektivne fantazije o njihovoj političkoj čistoti.“

***

Reakcije naših vlasti na protest „1 od 5 miliona“ predstavljaju školski primer autokratije. Poput prethodno opisanih autokrata i naš predsednik se predstavlja kao istinski glas volje naroda i jedini iskreni borac za njegovu slobodu. Tako je, na primer, u nedavnom obraćanju svojim partijskim saborcima poručio da su oni ljudi za koje se on bori i da to zaslužuju jer su dobri, iskreni i pošteni srpski domaćini: „I u narednih 10 godina treba da vladaju i upravljaju Srbijom najbolji, a ne najgori, a ti najbolji to ste vi, to su dobri, iskreni i pošteni srpski domaćini.“

Jedino njegova stranka reprezentuje Srbiju, dok je sa druge strane pljačkaška opozicija koja radi po nalogu spoljnih neprijatelja: „Da bi neko rušio i srušio Srbiju, on mora da ruši i SNS i to će da čine po svaku cenu i zato je jako važno da razumete zašto oni to žele. Spolja će nas rušiti jer oni žele, mnogi od njih, lutke na povocu, ljude koji ne žele slobodu i nezavisnost svoje zemlje i naroda, već žele ljude koji će da slušaju samo njihove naloge.“

Uz jaku vladajuću stranku jaka je i Srbija zbog čega je nekima u interesu da je oslabe: „Oslabiti je iznutra i zato koristiti tajkune, lopove i kriminalce, i Đilasove, i Paunovićeve, da pokažu kako oni na različite načine mogu da usporavaju promene u zemlji, uništavaju živote građana Srbije, od blokiranja puteva, do lažnog trovanja vode, do lažnih otmica i ubistava, jer sve im je lažno, jedino pare koje su pokrali im nisu lažne.“

Slično tome, prilikom nedavnog obaveštavanja javnosti o hapšenju nalogodavca paljenja kuće novinara Milana Jovanovića, predsednik je obećanjem da će se posvetiti „pravdi i vraćanju kontrole u ruke naroda“ još jednom izjednačio državu sa vladajućom strankom koja je jedini legitimni predstavnik naroda.

Dok predsednik sa jedne strane ne spava, radi, razmišlja, bori se za slobodu i prava pravih srpskih domaćina, juri investitore, otvara radna mesta i hapsi kriminalce i na taj način ispunjava volju naroda, sa druge strane se već skoro dva meseca odigravaju protesti građana širom Srbije koji su započeti kao reakcija na otvoreno nasilje nad političkim neistomišljenicima.

Na početni zahtev građana da se prekine sa ovakvom praksom, predsednik je u prvi mah reagovao iznenađujuće: „i pet miliona da se sakupi, nijedan zahtev neću ispuniti“. U tom smislu, ne iznenađuje to što on ne želi da reaguje na nasilje nad političkim neistomišljenicima, već to što je odmah priznao da ga ne zanima ni volja pravog naroda, to jest onih za koje tvrdi da je njihov istinski glas. U pitanju je prosta matematika, jer je na predsedničke izbore 2017. na birališta ukupno izašlo 3,7 miliona glasača, od kojih je 2 miliona glasalo za njega. Ipak, on u sledećem koraku delimično reterira izjavom da u protestu učestvuju kriminalci, ali i nezadovoljni građani sa kojima bi valjalo da porazgovara kako bi uvideo gde greši.

Nedugo potom, predsednik obznanjuje da u protestu učestvuju i loši, korumpirani i nesposobni političari koji su u prethodnom mandatu opljačkali Srbiju i da sa njima nema šta da razgovara, ali da i dalje hoće da razgovara sa nezadovoljnim građanima. Dakle, građani koji su lideri, članovi i simpatizeri opozicionih stranaka nemaju nikakav legitimitet da bi predsednik sa njima o bilo čemu raspravljao, iz čega proističe da oni ne pripadaju pravom narodu (tj. oni nisu dobri, iskreni i pošteni srpski domaćini).

Potom, potpredsednica Vlade ponavlja reči predsednika, to jest odbija da prizna legitimitet liderima, članovima i simpatizerima opozicionih partija. Lideri ovih partija su, po njoj, opljačkali Srbiju i budući da su protiv vlasti oni su „protiv svega u Srbiji“, a pošto sve to predstavlja predsednik, oni „mrze predsednika Srbije Aleksandra Vučića“. U istom obraćanju ona se ponudila da razgovora sa nezadovoljnim građanima koji su, za razliku od opoziciono nastrojenih, izgleda i dalje deo pravog naroda.

Na kraju, premijerka nas obaveštava da ove proteste organizuje opozicija, iz čega proističe da ne samo da lideri, članovi i simpatizeri opozicionih stranaka ne pripadaju pravom narodu, već da njemu ne pripada niko ko se tamo nalazi. Zanimljivo je da, za razliku od premijerke, potpredsednica Vlade smatra da građani koji organizuju proteste ne samo da ne podržavaju opoziciju, već se od nje i javno distanciraju zbog čega „niko, kao građanski protesti, nije potpuno razotkrio smisao i suštinu stranaka srpske opozicije i da su ti protesti pokazali da Dragan Đilas, Vuk Jeremić, Boško Obradović i ‘ostali’ niti imaju ideju, niti znaju šta hoće, niti smeju da izađu na izbore“. Lideri opozicije se, kako ona kaže, zaklanjaju iza „građana, čak i iza mrtvih ljudi i porodilja“.

Neko bi rekao pravi galimatijas, ali kada se sve sabere i oduzme ovaj diskurs je u skladu sa teorijskim uvidima profesora Milera. I pored početnog iskakanja predsednika, i dalje je u igri ostao deo naroda koji podržava vlast (dobri, iskreni i pošteni srpski domaćini). Taj deo naroda je pravi ili autentični narod i sa njim, logično je pretpostaviti, vlast hoće da debatuje, razgovara i da mu usliši zahteve jer, autokrati, na kraju krajeva, predstavljaju volju naroda.

Međutim, kao što je profesor Miler primetio, to je daleko od istine. Naime, organizatori protesta „1 od 5 miliona“ su poslali zahtev predsedniku da ih upozna sa svojim planom za rešavanje problema Kosova. On se svakako tiče svih građana ove zemlje. Da nije tako, ne bismo se na referendumu 2006. izjašnjavali o preambuli Ustava da je Kosovo i Metohija sastavni deo teritorije Republike Srbije, kao što je i sva prilika da će ova vlast svoj alibi za (ne)rešavanje ovog problema tražiti na nekom budućem referendumu.

Dakle, sasvim je očekivano da predsednik ovaj zahtev ispuni, kako bi sa svojim planom upoznao, ako ništa drugo, barem narod koji on predstavlja. Međutim, debate nema i neće je biti jer predsednik smatra da je ovaj zahtev toliko glup da on nema reči – i nema nameru da odgovara pljačkaškoj opoziciji koja organizuje proteste. I ne samo da ih organizuje, nego su oni ti koji su izgubili Kosovo iako su na vlast došli nakon što je rat izgubila vlast koju je činio predsednik sa svojim današnjim koalicionim partnerima. Dobro, a šta je sa pravim narodom? Zašto sa svojim planom ne upozna one čiju volju predstavlja i zar taj plan ne bi trebalo da bude upravo izraz volje onih koje predstavlja? Ako je tajan, kako onda taj plan predstavlja volju naroda, ako on nije upoznat sa svojom voljom? Na taj način je vlast obrnula pun krug i vratila se na početnu poziciju: „i pet miliona da se sakupi, nijedan zahtev neću ispuniti.“

Zato je groteskno obraćanje predsednika na otvaranju Omladinske prestonice Evrope Novi Sad 2019, u kojem je poručio da će mladi „naslediti ovu zemlju“.

Autor je profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Peščanik.net, 28.01.2019.

TEMA – PROTESTI 2018/19

TEMA – POPULIZAM