O popisu 2011. govore Atesti Srbije: Marin Gligo i Vlada Milovanović – Sizif, Srđan Milošević, istoričar, Biljana Stojković, biolog, Stevan Filipović, filmski reditelj, snimatelji: Željko Bajić i Marko Petrović, video montaža: Petar Savić, CORAX, Peščanik 2011.

Stevan Filipović: Mislim da je cela ova priča o popisu ustvari priča o odbrani sekularnih vrednosti i ako stavimo celu ovu staru perspektivu, gde je reč o pre svega političkom projektu, jer mi ne možemo da pričamo ovde o dogmatskom verovanju koje nikad nije imalo korene. Vuk Karadžić je rekao da na prste jedne sakate ruke mogu da se nabroje sveštenici koji su bili pismeni u to vreme, koji su čitali Bibliju. U narodu se situacija nije preterano promenila. Tako da ako se ovi podaci posmatraju iz perspektive kako to ustvari funkcioniše kao politička stvar, koji je tu politički uticaj Srpske pravoslavne crkve, onda vidimo da se maltene isključivo svodi na to. Kad ste poslednji put čuli, ne znam, recimo mitropolita Amfilohija ili koji mu je već čin, da priča o hrišćanskim vrednostima ili nečemu iz Novog zaveta. Za promenu, jako malo ima priče o tome, a jako puno o politici.

Meni je ova tema važna, zato što, evo fascinantan je taj podatak da se na prošlom popisu 95 odsto ljudi izjasnilo kao religiozno. I onda, šta se desilo ustvari u međuvremenu, šta se desilo to sa sekularnom državom, šta se desilo sa ljudima koji su ateisti, da li je moguće da smo došli do tog nivoa Irana ili Saudijske Arabije. Druga stvar koja je jako važna je priča o tom političkom projektu, koji traje jako dugo, ali koji je u poslednjih dvadesetak godina povampiren i izjednačavanja te etničke pripadnosti i verskog opredeljenja. Ljudi onda automatski pretpostavljaju to – ako si Srbin, onda si pravoslavac i nema dalje neke veće priče o tome. Mislim da mora da postoji neka veća priča i da ljudi treba da znaju koja su njihova prava na tom popisu. Onda, hajde da krenemo o tome. Mislim da ne bi bilo loše da počnemo sa upravo nekom dozom tih statističkih podataka koji su ovako, najblaže rečeno, šokantni.

Marin Gligo: Da. Podaci su, boga mi, još gori od tih 95 posto. Naime, na prethodnom popisu, popisano je 95 posto vernika, onda ljudi koji se nisu izjasnili, njih ima 2,63 posto, za koje nije poznato ima 1,84 i oni koji nisu vernici je samo 0,5 posto, znači, praktično ispada, samo ima 0,5 posto nevernika u Srbiji. Što je sulud podatak.

Stevan Filipović: Šta se tu desilo? Da li su stvarno ti ljudi odjednom postali duboko religiozni?

Biljana Stojković: Da li mogu ja samo nešto da dodam? Meni se tu čini vrlo zgodna jedna misao koju je Danijel Benet dao, on kaže da gomila ljudi, to je sigurno bar 40 procenata u Srbiji, ustvari veruju u verovanje. Dakle, oni sami po sebi nisu religiozni, ali verovati u verovanje znači da negde prihvataš te neke tradicionalne vrednosti i da je to prosto neki opšti trend kome se ti priklanjaš bez ikakvog znanja o tome šta je religija ustvari, duboko nisi religiozan, to pokazuju te studije. Prosto, verovati u verovanje je nešto što se kod nas napravilo kao društveni trend. Dakle, gomila ljudi nije religiozna, ali prosto misle da je to neki socijalni fenomen i da se podrazumeva da i oni moraju da veruju u to verovanje.

Marin Gligo: Ja bih se sada malo vratio na ove podatke sa prošlog popisa, pogotovo kada razgovaramo o pravoslavnima. Naime, na prošlom popisu, pravoslavnih je bilo oko 85 posto. Kada uzmemo činjenicu da Srba ima 82,9 posto, to dobija svoju dimenziju. Znači, imate više pravoslavnih nego Srba. Sad, kada saberete sve, Bugare, Rumune, Makedonce, Crnogorce, svi koji su potencijalno pravoslavni, dobijate cifru od 6 miliona i 405 hiljada, od kojih je pravoslavno 6 miliona i 371 hiljada. Znači, praktično 99,5 posto potencijalno pravoslavnih su pravoslavne vere. Ovih 0,5 posto su i oni koji ne veruju i pripadnici eventualno drugih religija i oni koji nisu hteli da se izjasne, znači tek na tom podatku sa pravoslavnima vidimo koliko je taj podatak ustvari neodrživ, takve popise nije imao ni Sadam Husein.

Stevan Filipović: Pa da, ali mislim da je upravo problem u tome, vidiš, čak i mi kad sabiramo i pokušavamo da dokučimo kako su oni došli negde do te cifre, mi se ustvari držimo tog etničkog ključa. Znači, aha, potencijalni pravoslavni, znači svi Srbi, svi ljudi koji se etnički izjašnjavaju kao Srbi.

Biljana Stojković: Dakle, ne može biti Srbin ako nije pravoslavac. Mislim, to je prosto jedna izjava koja završava celu našu dilemu.

Stevan Filipović: Ne može eksplicitnije od toga.

Srđan Milošević: Srbin nekršten ne biva. Ja bih taj uspon crkve i te religioznosti ili pseudoreligioznosti, povezao ipak sa slomom socijalizma i sa tim nabujalim antikomunizmom, ako mogu tako da kažem, koji je praktično učinio u mnogim zemljama bivše Istočne Evrope i ovde, u dobroj meri, da dođe do poništavanja nekih tekovina koje su bile evidentna modernizacija društva. Tako da, ja bih uključio i tu dimenziju i crkva se osamdesetih godina pojavila tu kao nekakva velika žrtva socijalističkog režima i ona je iz toga, kao i neke druge organizacije, crpla nekakav legitimitet, pri čemu se to naravno nadovezalo i na priču o etnokonfesionalnoj povezanosti srpstva i pravoslavlja. Mislim da je taj uticaj Srpske pravoslavne crkve krenuo u pravcu toga da ona postane ako ne državna crkva, onda barem da se pravoslavlje konačno ustoliči kao nekakva državna religija u Srbiji.

Biljana Stojković: Pa idemo ka tome je li?

Srđan Milošević: Upravo tako. Što je bila sve do 1918. godine, odnosno do proglašenja Jugoslavije. U svim Ustavima je istočna pravoslavna vera bila zaštićena kao državna vera. Ja nisam siguran da li će se to u budućnosti tako realizovati kroz nekakav ustavni aranžman, ali, ili će se crkva prosto zadovoljiti time da to bude, da tako kažem, defakto, možda ne ustavno definisana, ali ona je danas defakto državna veroispovest, pravoslavlje pre svega.

Biljana Stojković: Ono što sam ja čitala, sad ovih dana, to je veza između demokratije i gubljenja sekularnih vrednosti. Znači, sve ovo čemu mi idemo i čemu ova dražava ide, u pravcu klerikalizacije, jeste poništavanje demokratije. Zato što mi znamo šta znači demokratija. To znači, suštinski sekularne vrednosti. Svi su jednaki, sve religije su jednake, dakle religija se ne poništava na taj način, jednostavno nije više socijalno dominantna, svako ima pravo da veruje u šta hoće. To je nešto što čini sekularne vrednosti.

Marin Gligo: I nema pravo da nameće drugima svoje vrednosti. Sekularizam je jedini garant slobode veroispovesti, gde nemate sekularnu državu, imate jednu veru koja je dominantna i sad za nju imate slobodu veroispovest, za ostale vere nemate slobodu veroispovesti.

Biljana Stojković: Čini mi se da sekularnost zavisi samo od snage države jer religija uvek ima pretenzije da postane institucija bilo koje religijske konfesije. Prosto je uvek gladna vlasti.

Srđan Milošević: Tako je. Ali država mora da bude jača od crkve.

Marin Gligo: Tu je problem. Država ovde ne želi da se nadjačava sa crkvom, država je ovde u paktu sa crkvom.

Biljana Stojković: E to je isto sada jedan zanimljiv momenat, dakle da kad postoji tendencija ka totalitarnom režimu, tu je naravno uvek udruživanje sa crkvom, po kojoj je religija sama po sebi totalitarna. Znači može, ili si za mene ili nisi. Biblija je puna tih osuda, onih koji nisu, koji ne poštuju te vrednosti i vrlo krvavih kazni koje bismo danas mogli samo da nazovemo nemoralnim, ništa drugo. Dakle, sama religija je totalitarna. Država, kada ide u pravcu totalitarnosti, ona se automatski udružuje sa religijom. Ono što je isto zanimljivo i što mene najviše zanima, to je kakva je veza sa obrazovanjem i to se vrlo lepo vidi. Manjak demokratije, odnosno obaranje demokratskih vrednosti i praksi, manjak političkih sloboda, uvek ide u korelaciji sa manjim kognitivnim sposobnostima na nacionalnom nivou.

Dakle, negde je pronađena ta korelacija između smanjenih kognitivnih sposobnosti i nivoa demokratije. Zašto? Zato što se demokratija zasniva na racionalnom modelu ljudskog delovanja i demokratija je kognitivno mnogo kompleksnija. Takođe se pokazalo da nivo demokratije utiče na to kakve će biti kognitivne sposobnosti ljudi. Zato što ako imamo kognitivnu kompleksnost, znači veoma komplikovane odnose i onaj političar koji je na vlasti, mora da ima dovoljan IQ i dovoljnu racionalizaciju da razume odnose.

Marin Gligo: Evo i ova Konferencija za štampu na kojoj je ministar vera izašao odmah posle ovog popisa i jasno je rekao da ovi podaci pokazuju odnos građana prema veri, što mislim da nije tačno, da pokazuje da država mora da vodi računa sada o tim građanima, da mora da sarađuje sa crkvom, da pomaže u izgradnji verskih objekata i da je tada postojala inicijativa nevladinih organizacija za ocenu ustavnosti Zakona o veronauci, ministar je to otvoreno nazvao teror manjine nad većinom. Kako tih 0,5 odsto ateista sad hoće da nama svima ukinu veronauku, uopšte se ne osvrćući na to da li je ta veronauka u skladu sa Ustavom. A evo iz prakse, sada da vidimo da nije. Da se složimo da to nije nikakva veronauka, nikakva istorija religije, nikakve komparativne religije, to je klasična indoktrinacija dece. To je misionarenje. Svako ko otvori te udžbenike, to može da vidi.

Biljana Stojković: Mislim da je tu bitan momenat, možda Srđan, kao istoričar, može to da negde pocrta, to je ta veza između ateizma i komunizma koja se ovde izjednačava i koja je u istorijskom smislu imala ogromne posledice.

Srđan Milošević: Sad mi ne možemo kriviti komuniste što su bili ateisti.

Biljana Stojković: Naravno. A to se ovde prosto izjednačava.

Srđan Milošević: Da, izjednačava se. Svako ko je ateista, taj je u osnovi i komunista. Kada govorimo o tim modelima sekularizma, imali ste Istočno evropske zemlje koje su u vreme socijalizma imale ateizam kao nekakav zvanični stav. To se čak ne traži u sekularnoj državi kao nužna potreba, samo da se ne favorizuje jedna određena religija. E sad, kada je u pitanju ovo oko podrške, glasova i tako dalje, mislim da otporom prema crkvi, političke partije ne bi puno toga dobile, a nešto bi mogle da izgube. Tako da u tom smislu je ta njihova kalkulantska igra možda razumljiva, ako gledamo čisto dnevnopolitičku korist. Ali dugoročno, to je naravno jako štetno. Jer u suštini, ako se i dalje dozvoli taj uticaj crkve, onda možemo očekivati da se ta ljubav crkve i države na neki način realizuje kroz…

Stevan Filipović: Napravi dete.

Srđan Milošević: To dete bi bila monarhija. Jer imam utisak da to tendencija i u jednom trenutku će doći do jedinstva krune i oltara, onda će to biti zaokružena celina. Apsolutno se ide ka tome i ja sam jedan možda od retkih koji i u tom pravcu razmišlja, meni kažu da to nema nikakvog izgleda, ali ako gledamo tendencije, tek kad dođe do tog vaspostavljanja, kako se kaže, monarhije i te diarhične simfonije krune i oltara, ta priča će biti zaokružena i prosto sve ide ka tome.

Stevan Filipović: Ako im ostavimo još malo da se same stvari rešavaju, odnosno da se, da ne pričamo o ovim stvarima, da ćemo dočekati tako nešto bez krune, kralja i tako dalje.

Svetlana Lukić: Pa nije džabe da se Tadićev kabinet zove Dvor.

Biljana Stojković: Tako je ustrojen.

Stevan Filipović: Ima i batlera Mirka Cvetkovića, cela ikonografija je tu, ali opet kažem bez šale, u pitanju je dosta ozbiljna stvar. U pitanju su procesi koje će neka, možda sledeća vlast da prihvati već kao normalno stanje stvari i samo da krene na tom talasu dalje da surfuje i nekako ne vidim otpor tome i ne vidim političku snagu koja bi pružila uopšte otpor tako nečemu.

Srđan Milošević: Interesantno je, recimo, kada je donošen taj Vidovdanski Ustav 1921. godine, on zbog različitih konstelacija vernih odnosa u Jugoslaviji, nije mogao imati ni državnu veru, ni crkvu. Srpska pravoslavna crkva nije lako pristajala na tu novu ulogu i neka, uslovno govoreći, slična debata je vođena još tada i napisana je čak i jedna knjiga. U pitanju je knjiga Đorđa Kostića, mislim da se baš tako zove. „Država i crkva“, 1923. godine. Kad on kaže – u redu, crkva je imala određenu ulogu u toj kulturnoj istoriji i tako dalje, čak i uspostavljanju srpske države ali sada su neke nove okolnosti i, kako on kaže, sada ima da se povuče. Jer je to i onda uporno brani argumentom. To je dobro i za samu crkvu. I to zaista nije neko dušebrizništvo ili ne znam šta, ako je zadatak crkve i ako je ono što ona vidi kao svoju misiju širenje crkvenih učenja ili ne znam, briga za, kako se to kaže? Pastvu ili za vernike…

Stevan Filipović: Zlostavljanje dece…

Srđan Milošević: Ali dakle, ako govorimo o onome što bi ipak bio neki deklarativni nivo, onda je zaista bolje biti takmičar u toj političkoj areni.

Vlada Milovanović – Sizif: Znači, ima ljudi sa njihove strane, koji su svesni eto, potpuno naravno pogrešno, gledaju na taj način da modernizuju religiju, prosto da se uklope u taj neki šablon, da sa jedne strane budu, imamo internet, imamo evoluciju, imamo sve to, imamo tradiciju, sve je naše, izvolite dođite i dajte nam novac.

Biljana Stojković: Ne, ja dozvoljavam da u crkvi ima takvih sveštenika, ali dominantna struja apsolutno…

Stevan Filipović: Apsolutno je dominantna.

Biljana Stojković: Da. Apsolutno je dominantna i oni se nikada nisu zvanično oglasili, zauzeli stav protiv kreacionizma. U svakoj prilici, gde sam ja mogla da, da prosto raspravljam o toj temi, a da su bili prisutni sveštenici, ja sam imala priliku da vidim čiste kreacionističke stavove. Dakle oni uopšte ne razumeju, onda kada im ja kažem da su kreacionisti, ne, kreakcionisti su protestanti, adventisti, ja sam pravoslavac, ja ne mogu biti kreacionista. Pri čemu oni ne razumeju da su stavovi koje imaju, čisto kreacionistički, nevezano za to kojoj konfesiji pripadaju. Mislim da je Stevan odlično i vrlo opravdano pomešao priču o nauci i o deci. Još uvek naša crkva nije ušla u priču o nauci. Znači oni, čini mi se, nisu ni dovoljno kvalifikovani, ne uče ništa o tome i u tu priču ne ulaze i zato nauka ovde nema problem sa tim. Problem je, međutim, upravo u obrazovanju kod dece. Znači tu vidimo taj problem i imali smo prilike 2004. da deca istovremeno uče da je svet i živi svet i neživi, dakle da je sve nastalo nekim prirodnim procesima, a da u isto vreme slušaju i da nije prirodan proces. Znači, jedna šizofrenija potpuno bez veze. Opet pod parolom ravnopravnosti različitih gledišta.

Ono što je nesporno pokazano u gomili studija, to je da su mala deca prosto sklona da budu religiozna. Odnosno da imaju vrlo različita verovanja, što u biološkom smislu ima veliki značaj. I ono što je strašno važno za nastanak naših kognitivnih sposobnosti, to je da imamo taj kapacitet za imaginaciju. To je preduslov da možemo apstraktno da mislimo, da izmišljamo, da Stevan može da snima filmove tako što ih izmisli, znači to je sposobnost za imaginaciju i deca od prvih dana počinju sa tim imaginarnim igrama. To je neizmerno važno za razvoj inteligencije. Pokazalo se, kad su skroz mali, ne postoji neka korelacija između stepena inteligencije i religioznosti. Prosto, govori se o tome da mi svi startujemo sa istim nekim imaginarnim kapacitetom za takav način mišljenja. Tek kod adolescenata se vidi ta razlika. Dakle, negativna korelacija između kognitivnih kapaciteta i religioznosti. Što ustvari govori da ono što su učili kroz školu, način na koji je razvijeno njihovo mišljenje, značajno utiče na to, prvo koliko su inteligentni – logika, shvatanje uzroka, posledica, znači racija prosto i kritičko mišljenje spram religijskih dogmi. Dakle, tu imamo razliku. Takav način obučavanja razvija inteligenciju u akademskom smislu i smanuje verovatnoću da osoba bude religiozna. Dakle, ja neću da kažem da su religiozni ljudi glupi, per se, nego da ih prosto socijalno okruženje, sistem obrazovanja, pravi takvima da su oni koji su religiozni, prosto u akademskom smislu manje inteligentni. Tu se moramo ograditi koeficijent inteligencije šta u stvari mere, ta akademska znanja i logika, ali indikativno jeste.

Srđan Milošević: Meni je jedan ciničan komentar pao na pamet, pa znači zato crkva ustvari pokušava nas da proglasi za svoju decu i da bude majka, da mi stalno ostanemo na tom nivou, da je to isto…

Biljana Stojković: Da plutamo na tim inicijalnim sposobnostima koje imamo kad se rodimo.

Stevan Filipović: To isto mislim da je važno da definišemo, a nismo definisali zato što ovde ljudi ne znaju. Znači, kao ateisti nisu nužno komunisti. Ateizam nije dogma, ateizam nije sistem verovanja, ateizam nije pokret takve vrste. Ateizam je jednostavno neverovanje u natprirodno, je li tako, možemo da definišemo negde, u Boga ili bilo šta natprirodno.

Srđan Milošević: Ali ja bih rekao da je jako teško utvrditi odakle potiče taj, ako možemo da kažemo strah i to da se ljudi ne izjašnjavaju kao ateisti. Možda većina stvarno misli da su religiozni, da su pripadici… To ima veze sa etničkim identitetom, i sad nije ni toliko proizvoljno reći da je zaista ta korelacija između etnije i religije na Balkanu posebno izražena. Dakle, nema ozbiljnijeg istraživača koji to nije imao u vidu. Kada je u pitanju način na koji se to u praksi pokazuje, mislim da je došlo do tog nivoa da pomalo ide i spontano. Recimo, baš su ovde pomenuti ti praznici, ako uzmete Zakon o državnim praznicima u Srbiji, pa to je crkveni kalendar zapravo. I ne samo to, nije dovoljno reći da je Dan državnosti Srbije 15. februar kada je… Ne, kaže se Sretenje, samo fali ono Gospodnje. Onda imate kao državni praznik radno se praznuje Vidovdan… Ne kaže 28. jun, sećanje na kosovsku bitku, ne, Vidovdan. Onda Sveti Sava, državni praznik Sveti Sava, koji se zove Dan duhovnosti prema Zakonu. Tako da možda imate dva-tri praznika, 1. maj, Novu godinu i 9. maj koji nemaju veze sa crkvom. Ako opet malo proširimo priču, pa tako je izgledao sa izuzetkom 9. i 1. maja verovatno i kalendar Nedićeve Srbije, taj kalendar praznika. Tako da su to sve….

Vlada Milovanović – Sizif: Pritisak medija je ogroman, sve to što se dešava je propraćeno medijski.

Srđan Milošević: Nekako je postalo samorazumljivo.

Biljana Stojković: Da, Koalicija za sekularne države pre dve ili tri godine imali smo konferenciju za štampu Anti Sveti Sava. Niko nije došao od medija, ja bar nisam nikog videla. Postavili smo pitanje šta mi slavimo prosvetitelja ili sveca.

Marin Gligo: Taj nesretni Sveti Sava, ja se sećam kad sam ja bio u školi mi smo i tada imali priredbu za dan Svetog Save. To je izgledalo kao svaka druga priredba, otpevamo pesmicu, neko nešto izrecituje i ajmo zdravo. Sada to izgleda kao liturgija, dođe sveštenik, kadi onu decu tamo, seče im onu pogaču, svi se krste. I to je problem ustvari, sa tim preklapanjem sa tim verskim praznicima. Neka Sretenje bude Sretenje onako u državničkom smislu, ali nemojte onda u zgradi Vlade to slaviti kao slavu. Nemojte praviti od toga religiozni ritual.

Stevan Filipović: Iskreno govoreći skoro je neverovatno da je legalno i da je u skladu sa Ustavom da vi imate tu organizaciju ljudi koji se čudno oblače i govore da ćete živeti posle smrti.

Marin Gligo: Dobijaju ogromna sredstva iz državnog budžeta. Bila je ona priča samo po onoj liniji 481 dotacije nevladinim organiizacijama u 2009. dobili su 650 miliona dinara. Znači iz dela budžeta namenjenog nevladinim organizacijama crkva kao najveća nevladina organizacija, Srpska pravoslavna crkva odnosno, dobije 650 miliona dinara. To je isto povezano sa tim podacima sa popisa, kad kaže vidite koliko nas ima toliki nam deo kolača i pripada. Dobijaju ogromnu imovinu nazad restitucijom, oni to sada prodaju, oni to iznajmljuju privatnom sektoru, ništa na to ne plaćaju, nikakav porez, a iznajmljuju po tržišnim cenama. To je jedna ogromna profit mašina što se i vidi po njima u krajnjem slučaju, po zlatnim lancima, po džipovima. Ne vredi o tome pričati, to svi znaju.

Biljana Stojković: To je zanimljivo, to možeš ti bolje da pojasniš, da je tu ustvari kvaka 22, jer kada ste pisali Zavodu za statistiku, kada ste rekli da prosto ne može pravoslavac koji nije religiozan da se izjasni kao pravoslavac, nešto je to bila.. ne bi trebalo, oni su rekli – pa, to kad izađeš kao pravoslavac to je ustvari etnička pripadnost, to te registruje kao Srbina, to ne mora da znači religiozna nota.

Marin Gligo: Tako je, pri samom popisivanju oni su i stavili na ovom popisu, što na prošlom nije bilo, tako da će možda biti još i gori rezultati, stavili su veroispovest u jednu kategoriju koju su nazvali etnička obeležja, što je katastrofa. Biljana je isto u pravu, oni odgovaraju – veroispovest, to je to neko svrstavanje, pripadanje to ne znači da oni su stvarno religiozni u metafizičkom smislu, ali eto, to je tako. Ja ne znam kome treba takav podatak osim crkvi koja onda kaže – ima nas toliko i toliko, pripada nam toliko para. Ili Mladen Obradović se pozvao na 85 posto građana Srbije koji imaju iste stavove kao i on po pitanju homoseksualaca i gej parade.

Ovde vlada ideja koja Srbin da je pravoslavac i ako staviš ovakav formular koji stoji onako otvoreno i kaže veroispovest, jer je pitanje ko je koja veroispovest, većina će se opredeliti za neku veroispovest. Znači, nisu im ostavili opciju ili bar naglasili onako u pitanju – možeš da budeš i nerelegiozan, možeš i ovo i ono. Za razliku od naprimer Britanije, Britanija je stavila onako nekoliko kvadratića da se štikliraju, naveli su sve dominantne veroispovesti, njih 7-8 i dole su ostavili otvorenu liniju. E sad, prvi kvadratić je nerelegiozan. Hrvatska je isto tako, oni su na primer stavili katolička vera, nerelegiozan i onda neka druga vera dopiši. Crna Gora je napravila kao i mi, Crna Gora je dobila sada rezultat 1,24% nerelegioznih. To se iz aviona vidi da će to biti katastrofa.

Evo, što smo mi pokušavali zajedno, Koalicija za sekularnu državu u komunikaciji sa Zavodom da promenimo ili bar da uvedemo jedno pretpitanje koje bi bilo da li ste religiozni, pa ako nije da piše nereligiozan. Ako jeste, OK, koje ste veroispovesti. Međutim, naravno, Zavod nas je odbio.

Stevan Filipović: Onda se vraćamo opet na tu priču, upravo preko Nikolaja Velimirovića mislim da možemo da vidimo koliko je to jedan onako koherentan, definisan politički projekat koji je desničarski, koji je nacionalistički, koji je klerikalan i tu nema šta. I taj politički projekat je ustvari ono što je možda najveći problem sa tim vaskrsnućem i religioznosti ekstremnoj u Srbiji. Zato što to nije religioznost zapadnog dogmatskog smisla nego je upravo pripadanje i pristajanje na taj politički program. Oni to zovu zapravo Svetosavlje, taj politički program koji je vezan za ekstremno antizapadnjaštvo, ekstremno suprotstavljanje tehnološkom razvoju, naučnom razmišljanju, vezano za to… kako ide horizontala, odnosno vertikala istorijska i ognjište i ti pojmovi su tu negde, svesabornost. Narod kao jedan Borg kolektiv iz Star treka, sa tom jednom glavom koja razmišlja. I to su sve neke ideje koje su ustvari na taj način na mala vrata ubačene, a crkva je agent kako se sve te političke ideje ubacuju u glave ljudi. I mislim da je to najveći problem, ako pričamo o Srbiji. I naravno da u takvoj viziji sveta imate neprijatelje, a neprijatelji su praktično svi ostali, je li tako.

Marin Gligo: Hajde da vidimo gde su u toj celoj priči i ateisti.

Stevan Filipović: Pa, u paklu…

Marin Gligo: Šta je Nikolaj sve pričao o ateistima, kako ih je on definisao… Pa i dan danas, mi smo pisali ministru prosvete baš na temu definicija ateista i ateizma u knjizi iz veronauke, prva godina srednje škole. To je pisao vladika Ignjatije, sačuvaj bože… To je lepo deci objašnjeno kako ateisti ustvari ne postoje, kako ateisti veruju u Boga, ali ga ne priznaju. Ili veruju u nešto, ali se prave da Bog ne postoji. I na kraju je zaključak, čak ima na kraju lekcije pitanje za raspravljanje o lekciji da li ateisti ustvari postoje, na šta naravno ide odgovor – ne. A to polazi naravno od Nikolaja i od ranije, ne znam, Vladete Jerotića koji u onoj emisiji Agape priča kako je ateizam šizofreno stanje.

To je jako zanimljivo baš sa Dverima, ja sam gledao te neke njihove konferencije za štampu. Oni se upljuvaše oko tih porodičnih vrednosti, stalno se hvataju za njih, mada nikako još nisu napravili vezu kako to homoseksualci ugrožavaju tu njihovu srpsku porodicu. Ako stvarno hoće da se uhvate odbrane srpske porodice neka se uhvate alkoholizma. To što se ti napijaš to ti razara porodicu, to što biješ ženu to ti razara porodicu, što se ponašaš prema deci kao faraon, to je to što razara srpsku porodicu. Na koji način gej populacija ugrožava srpsku porodicu, ja to ne vidim uopšte.

Srđan Milošević: Veliki deo njih koji se na neki način protive toj gej paradi i imaju nešto protiv gej populacije polazi od toga da je to bolest. E sad, koliko je hrišćanski da ideš nekoga ko je bolestan da biješ, ubiješ itd. Pa, znači, hajde bar sa te strane ako posmatraš…

Biljana Stojković: Postoji ovo opravdanje – nije bolest, nemamo gen za to znači da je to stvar njihovog izbora, to bi trebalo prevaspitavati…

Srđan Milošević: Ali dobar deo misli da to jeste bolest…

Stevan Filipović: I dalje tuku „bolesne“ ljude…

Svetlana Lukić: Od 1. do 15. je li tako, će se dešavati popis. Dakle, mene zanima sada, kako ćete vi biti oprezu tamo, odnosno da li znate uopšte kako će da izgleda taj listić.

Marin Gligo: Da. Pa pitanje će biti ono, što oni kažu, potpuno otvorena pitanja u toj grupaciji etnička obeležja, nacionalnost, pa prazno polje da se upiše, maternji jezik, prazno polje, veroispovest, prazno polje. Znači ono što je bitno, jeste da ljudi znaju da mogu da kažu šta god hoće na temu veroispovesti. Mi pozivamo ljude da se izjasne kao nereligiozni, čak ih i ne pozivamo da se izjasne kao ateisti, zato što je ta reč ateista malo omražena, mi sada nemamo vremena to da ispravljamo. Ako ne veruju u Boga, neka se izjasne kao nereligiozni. I nek ne dozvole da im popisivač bilo šta drugo sugeriše, znači popisivač je dužan da upiše tačno ono što mu je rečeno.

Mi sada slušamo milion situacija gde su čak na samoj obuci popisivači dobili uputstva, ko je jugosloven, piši ga pravoslavac, piši ga Srbin ko je ateista piši ga pravoslavac. Pa ima isto jedna žena što su je ubeđivali ne može ateista, morate da izaberete neku od veroispovesti. Vi ste srpkinja, pišite pravoslavac. E, toga je bilo na prošlom popisu, a nije bila ni jedna prijava. Sad planiramo da podnosimo prijave ako toga bude. Ja se nadam da neće biti. Ali eto, pozivamo ljude da se izjasne kao nereligiozni, da ne bismo bili opet prikazani na nivou statističke greške, jer ako tako bude, onda nam sledi narednih 10 godina sa tim podacima. Neka samo ljudi zamisle na koji način u narednih 10 godina svi ti podaci mogu da se zloupotrebe. Mislim, do 2021. razne vlasti mogu da se promene, razni ljudi mogu da dođu na vlast, a takav jedan podatak od ovih 95 posto bi im bio vetar u leđa da naprave silne manipulacije na temu crkve, vere, sekularizma i ostalo.

Biljana Stojković: Prosto mi se čini da o tome država ne želi da priča, vraćamo se sada na početak. Nigde toga u medijima. Ja ne znam kada će početi da puštaju reklame, verovatno negde oko prvog, doći će vam popisivači. Ali ništa, mi još uvek nemamo u medijima po tom pitanju.

Marin Gligo: Pitanje da li ćemo imati s obzirom na to šta se sve dešava ovih dana i Kosovo i parade i trista čuda.

Stevan Filipović: Ali uvek je Kosovo.

Marin Gligo: Hvala Bogu, nema toliko Haga. Hvala Bogu, ali mislim… Hvala milom Bogu.

Peščanik.net, 26.09.2011.

ATEIZAM