Foto: Ibraheem Abu Mustafa/Reuters
Zamislite jedan strašan scenario: Hamas, ne dao bog, ubije Saru i Jaira Netanjahu, ženu i sina premijera. Drugi scenario, isto tako strašan: žrtve su Revital i Nadav Ganc, žena i sin načelnika generalštaba. Šta bi Hamas dobio od tih užasnih ubistava? I kako bi Izrael reagovao? Da li bi pristao na njihove zahteve? Da li bi javnost smirila strasti? Da li bi Izrael ikada oprostio?
I šta bi Hamas dobio kad bi, ne dao bog, ubio premijera ili načelnika generalštaba? Zar im ne bismo našli zamene? Da li bi se Izrael odrekao svog rukovodstva? Pognuo glavu pred ubicama svojih lidera? Da li bi Izrael požurio da im izgradi morsku luku i aerodrom u Gazi?
Ko god je odlučio da pokuša da ubije Muhameda Deifa i uspeo da ubije Vidad, njegovu ženu, i Alija, njegovog sina (osmomesečnu bebu), nije tako razmišljao. Izraelci nikad ne vole da se stave u tuđu kožu i razmisle šta bi se desilo da su na njihovom mestu. To je deo naše dehumanizacije i satanizacije Palestinaca. Ubistvo njihovih vođa i komandanata? Legitimno. Ubistvo naših? Monstruozna strahota. Kako se to uopšte može porediti?
Odgovorni za ubistvo članova porodice Deif tražili su pobedničku sliku, ili makar bolnu fotografiju, dovoljno bolnu da zaustavi granate. Ali efekat je bio i uvek će biti suprotan. Ova akcija će samo pojačati otpor, ekstremizam i odlučnost, baš kao što bi se desilo u obrnutom slučaju, ubistvom izraelskog lidera.
Rat koji je počeo od „karte bola“ koju je izradilo ratno vazduhoplovstvo, sa bombardovanjem „operativaca Hamasa“ – što je začudno fleksibilan termin koji je obuhvatao bombardovanje kuća i porodica jednog direktora bolnice i šefa policije – zahtevao je srećan kraj. Moralno pitanje bombardovanja kuće sa svim njenim stanarima, pokušaj ubistva Deifa i ubijanje njegove žene i bebe – zar oni nisu nevini? – danas u Izraelu izazivaju samo cerekanje. Ako pitanje morala ostavimo po strani, jer se ne čuju zahtevi da se ono postavi, šta je sa razumom? Ni to nije široko dostupna roba. Da ne pominjemo učenje lekcija iz promašene istorije ciljanih ubistava. Ako narod hoće ubistvo – zašto mu ga ne bismo dali?
Palestinski odgovor na ubistvo Deifove supruge i sina biće potpuno isti kao što bi bio izraelski u obrnutoj situaciji. Osveta i odmazda. Videli smo to u baražnoj vatri u utorak i ponovo ćemo videti narednih dana. Neće biti zamene za Deifovu ženu i dete, ali sigurno ima zamene za Deifa – kao što je bilo i za njegove prethodnike, žrtve izraelskih ciljanih napada tokom više generacija.
Nijedna zamena nije bila umerenija od svog prethodnika. Abdel Aziz al Rantisi nije bio umereniji od Ahmeda Jasina, Deif nije umereniji od Ahmeda Džabarija, a naslednik Jahje Ajaša nije bio Mahmud Abas. Nijedan atentat nije popravio situaciju. Izrael je samo nizao skalpove na pojas, u lažnom prikazivanju trijumfa. Izrael od toga nije dobio ništa sem krvoprolića, želje za osvetom i mržnje. Ali zašto bi Izrael učio iz svoje prošlosti? To bi bilo previše razumno i logično.
Kao ispljunuta žvaka zalepljena za đon, ovaj rat se lepi za Izrael i Gazu i nikako da se otkači. Kraj mu se ne nazire, nema zaključka. Atentat od utorka samo ga je produžio.
Niko ne zna šta na koje je uslove izraelska delegacija pristala u Kairu i, jednako neobjašnjivo, niko ne zna šta je odbila. Utisak koji se pomalja iza dimne zavese jeste da Izrael nije pristao da Gazi da nešto značajno, ako joj je bilo šta dao, i da je Hamas u očiglednoj frustraciji reagovao granatiranjem.
Ima i drugih (imaginarnih?) scenarija. Na primer, Izraelu se ukazala prilika da ubije Deifa, pa je odustao od ustupaka, pripremajući teren za najbolju pobedničku fotografiju. Ali, šta je postignuto? Ništa. Nema zatišja, nema čak ni montirane pobedničke fotografije, samo još krvi i odmazde.
Haaretz, 21.08.2014.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 23.08.2014.
IZRAEL / PALESTINA
