Foto: Slavica Miletić
Foto: Slavica Miletić

Dakle, ponedeljak. U ponedeljak će sve da stane. Barem sve u školama. Nastavnici rešili da ne rade. Pozvali su na štrajk. Na čelu štrajka, kako i dolikuje – sindikati. A zašto hoće da štrajkuju nastavnici? Oni hoće da štrajkom prinude tekući režim da ispuni njihove zahteve. Koje zahteve? Ima ih više i svi su manje-više u redu izuzev jednog, onog prvog na listi. Čitalac već zna, hoće nastavnici strože kazne: ako ih dete napadne, da se odmah kazni, kao da je napalo službeno lice. A nije, napalo je nastavnika – nastavnik za dete ne bi trebalo da bude službeno lice.

O tome smo već pričali, nema razloga da ponavljamo. Ostali zahtevi tiču se uglavnom novca. Tu su nastavnici sasvim u pravu. Moraju dobiti veće plate, po svaku cenu. Ako treba i po cenu francuskih ratnih aviona. Ako treba da se bira: ratni avioni ili nastavnici, naravno – nastavnici. Ili: obavezni vojni rok ili nastavnici – naravno, nastavnici (jer i obavezni vojni rok mnogo košta kao i avioni). Samo što nas niko ne pita. Mi ne biramo, nama se samo kaže šta će i kako će biti. Ali, i kad kažu – slažu. Čitalac se seća, nije ovo prvi put da nastavnici traže sve isto. I onomad, pre par meseci, rekli im – važi, sve može.

I, šta je bilo? Ništa, naravno. I sad nastavnici ponovo u štrajk. I opet će im reći da sve može. I opet neće biti ništa. Nije stvar u vlastima, vlast je predvidljiva, slagaće šta god da kaže. Čudni su nastavnici. Pre par nedelja isto su tražili da im se ispune isti zahtevi, dakle isti oni za koje im je ministarstvo malo pre toga reklo da će ih sve ispuniti. Ako se ne varam, ovo je treći put u par nedelja ili meseci da nastavnici traže isto. I vlast svaki put kaže – važi. Neka nastavnici ne strepe, i sad će im prihvatiti sve zahteve. I nijedan neće biti ispunjen. Tako se igra ta igra, jednom kada na nju pristanete. A nastavnici, ili barem njihovi sindikati – pristali su.

Dobro, razumem nastavnike, pored toga što ih beskrajno poštujem. Kako se pregovara s lažovom koji je uz to još i znatno jači od tebe. Jeste, mislim na vlast, ili – ako baš hoćete – na Vučića. Uzmimo za primer litijum. Je l’ su bili protesti? Jesu. Je l’ u odgovoru na proteste vlast zabranila da se kopa litijum? Jeste. Pa, znači, neće se kopati? Ne znači. Vlast se tobože predomislila. A zapravo nikada nije ozbiljno ni pomislila da uradi ono što je obećala. Nazad na nastavnike. Je l’ su protestovali? Jesu. Je l’ su se sastali s vlastima? Jesu. Je l’ im vlast obećala da će dobiti sve što traže? Jeste. I – je l’ su dobili? Nisu, naravno. I hajde ti sad obaraj ruku s ovim vlastima.

Jer to je štrajk – obaranje ruku. Da se pokaže ko je jači. Štrajk se zakazuje samo kada si jači. A nastavnici to nisu. Nažalost, naravno, al’ pošto je tako, nisu smeli u štrajk. Izuzev ako nisu spremni da štrajkuju mesecima. Kao onomad, pre više godina. A i da su spremni – a to bi bio zaista nadljudski podvig – opet ništa ne bi postigli. Baš kao onomad, posle – ako se dobro sećam – šest meseci protesta (biće da je ipak bilo manje, ali mi sad izgleda kao da je trajao godinama taj štrajk, tako je bio velik, hrabar i moćan), nastavnici nisu dobili ništa. Ko je to gledao, a kamoli učestvovao u tome, morao je da zapamti – nikako štrajk. Nemaju se resursi za to u Srbiji.

Pa šta onda? Da se predaju, da ne traže ništa, da puste vlast na miru… Nipošto. U stvari, nastavnici odlično znaju šta treba da rade, umesto štrajka. Sami su to predložili, opet nedavno, pre više nedelja. Dakle, da se ide u školu i da sva decu dobijaju samo petice. Toga se ova vlast plaši više od štrajka. Škola u kojoj sva deca imaju samo petice bila bi pogubna po režim s Vučićem na čelu. U toj školi bi deca bila zadovoljna, ne bi bila u strahu, radovala bi se nastavnicima, kao što bi se nastavnici radovali njima. Lepo je davati i primati petice, zar ne? Ovaj režim pak opstaje na uskraćivanju zadovoljstva i na uceni. Prvo vam sve uskrati, a onda se pogađa s vama tako da dobijete mnogo manje nego što vam treba i što možete dobiti, a na to pristanete jer ste u strahu da ste mogli i gore da prođete.

E, taj strah, da je moglo da bude i gore, to ste naučili u školi. Tome služe ocene, uglavnom. Da niste prošli kroz takvu školu ovaj režim ne bi imao nikakve šanse da traje. Zapravo, ne bi ni moglo da ga bude. Postoji čvrsta sprega između toga kakve su nam škole i prirode ovog režima s Vučićem na čelu. Ispada da su nastavnici istovremeno i saučesnici i žrtve u iživljavanju režima nad njima. Pored ostalog, i zato je ideja s peticama bila genijalna. To je potencijalno izlazak iz začaranog kruga nasilja. Em pravite dobru školu, baš onakvu kakva bi ona trebalo da bude, em pritiskate režim tamo gde je najranjiviji.

Ali, umesto petica dobili smo – štrajk. Umesto pameti, obaranje ruku. To je režim jedva dočekao. Smejaće se vlast nastavnicima u ponedeljak i samo će čekati kada će roditelji krenuti da pritiskaju nastavnike da ponovo prime decu u školu.

Ne mari ova vlast ni za roditelje ni za nastavnike, a ni za decu. Što se ove vlasti tiče, idealno bi bilo da se nastavnici i roditelji međusobno mlate. Tako su podeljene karte, vlast ih je namestila kada ih je delila. Kada zovete na štrajk, igrate kartama koje ste dobili od vlasti.

Eh, ja se raspričao. A hteo sam o nečemu drugom. Zapravo o istom – o štrajku dakle. Da se u našim školama uči kao nekad istorija borbe radnika, sa i bez sindikata, za više prava i bolje uslove za rad i život, onda bi i nastavnici i đaci jasno videli da sve što radi ova vlast stoji u uputstvima za lomljenje štrajkova. I da se odugovlači; i da se obeća a da se ne ispuni; i da se jednima dâ da bi se povukli iz borbe i druge ostavili na cedilu; i da se govori jedno a radi drugo… Dakle, sve, ali baš sve što radi ova vlast čisti je plagijat (što da ne, može se i tako reći) – na isti način lomili su se štrajkovi na zapadu dobrim delom 20. veka, dok su još postojali masovno organizovani radnici.

Nastavnici u Srbiji su verovatno – recimo to tako, pomalo rogobatno – najmasovniji radnici u jednoj struci u Srbiji. Već samim tim imaju veliki potencijal da pritisnu režim. Zato režim radi sve da kompromituje i korumpira njihove sindikate, a i nastavnike uopšte. Nastavnici bi morali biti pametniji. Moraju iskoristiti svoju moć tako da režim na to ostane bez odgovora. Njihova moć je to što ocenjuju decu. Ako podele deci petice zauvek, istovremeno su i upotrebili svoju moć i odmah je se odrekli. (Znam, ovo zvuči vrlo hrišćanski, ali – što da ne?) Režim na to nema odgovor, gola sila tu ne radi posao.

Peščanik.net, 13.09.2024.

RAZGOVOR O OBRAZOVANJU
SVET RADA

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić (1965, Zemun) bio je urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)