Žena prolazi pored zastave EU

Foto: Sean Gallup/Getty Images

Kada sam se iz Engleske tek preselio u Ameriku kao dopisnik Gardijana, jedno od pitanja koje su mi najčešće postavljali – naročito Afroamerikanci – glasilo je „Gde je bolje biti crn?“ Odgovor sam obično započinjao objašnjenjem da je moralno neodrživo vagati čiji je rasizam manje loš pre nego što pokušam da sopstvenu biografiju ponudim kao ilustraciju i mogući put do odgovora.

Kao najmlađi od tri dečaka u porodici hronično bolesne samohrane majke, rekao bih da mi je Britanija kao detetu pružila bolje izglede. Imali smo državni sistem zdravstvene zaštite, finansijsku pomoć za završetak srednje škole i besplatan pristup visokom obrazovanju (što danas nije slučaj). Uspeli smo da odrastemo i da pritom niko od nas ne završi u zatvoru ili na groblju. Ali kada smo jednom izašli iz škole – što većini naših vršnjaka nije pošlo za rukom – Britanija nije znala šta da radi s nama. Prilično brzo smo udarili glavom u tavanicu, za koju mi se činilo da je od betona, a ne od stakla. Braća i ja smo više godina proveli u inostranstvu – dvojica u Americi, a jedan u Irskoj – baš kao i mnogi drugi mladi i uspešni crni Britanci: reditelj Steve McQueen, glumica Marianne Jean-Baptiste, umetnik Chris Ofili, da navedem samo nekoliko primera. (Doduše, Meghan Markle je Atlantik prešla u suprotnom smeru). Mnogi, mada ne svi, odlaze u Ameriku. Mnogi, kao moja braća i ja, jednog dana odluče da se vrate.

Otkako sam se 2015. vratio u Britaniju, posle 12 godina provedenih u Americi, pitanje koje mi liberali često postavljaju glasi: „Šta je gore, Trump ili brexit?“ Odgovor ponovo započinjem objašnjenjem da ni jedno ni drugo ne mogu doneti ništa dobro. Ipak, između njih postoje važne razlike. Amerika će za dve godine dobiti priliku da se reši Trumpa; brexit ostaje zauvek. Postoje legitimni razlozi koji su progresivne glasače mogli navesti da glasaju za brexit – Evropska unija je suštinski nedemokratska institucija. S druge strane, nemoguće je odgonetnuti zašto bi progresivni glasači u Americi glasali za Trumpa. Referendum u Britaniji je postavio na dnevni red pitanje čije pune implikacije nisu bile jasne; predsednički mandat u SAD nam je uglavnom dobro poznat. Ljudi koji su glasali na brexitu izjašnjavali su se pre svega o nacionalnoj državi: identitetu, imigraciji, suverenitetu, patriotizmu, nostalgiji. Trump je otvorio sva pitanja odjednom, od mizoginije i ksenofobije do spoljne politike i abortusa. Brexit je bio nepotreban čin samopovređivanja u kome će Britanija biti najveća žrtva. Trumpova agenda će naneti veliku štetu Americi, ali će još više pogoditi neke druge, slabije države.

Obe pojave su doprinele pogoršanju situacije, iako postoje znatne razlike. Na pitanje o tome koja od dve katastrofe je veća ne može se odgovoriti i zato što su obe još u toku. U ovom presudnom trenutku, kada se čini da se oba projekta bliže sigurnoj propasti, konačni odgovor će najviše zavisiti od toga kako će se levica snaći u onome što sledi.

„U završnici partije“, govorio je šahovski velikan José Raúl Capablanca, „ne treba razmišljati o pojedinačnim potezima, već o strategiji“. Izgleda da se Muellerova istraga i pregovori o brexitu bliže kraju. Muellerova omča se zateže oko Trumpove administracije u kojoj nije ostalo mnogo ljudi koji još nisu obuhvaćeni istragom i ne pripadaju porodici Trump. U međuvremenu, dok ovo pišem, premijerka Theresa May je objavila se odlaže parlamentarno glasanje o planu za brexit za koje je gotovo izvesno da će ga izgubiti sa ponižavajućom razlikom, iako je do roka za izlazak ostalo svega 4 meseca. Nije sasvim jasno šta bi sve ovo moglo da znači za Trumpa i Theresu May – verovatno ništa dobro.

Levica tim događajima i dalje pristupa razmišljajući o pojedinačnim potezima. Šta je sledeći korak: opoziv, opšti izbori, zatvor, ostavke, promena strane, novi referendum i tako dalje. Bilo bi konstruktivnije i korisnije ako bi se okrenula strategiji.

Najmanje nam je potrebno da se vraćamo tamo odakle smo pošli. Ako bi u drugom referendumu zemlja odlučila da ostane u EU – što je veliko ako – vratili bismo se u 22. jun 2016, dan pre održavanja prvog referenduma. Isto tako, Trumpov opoziv bi nas vratio u 7. novembar iste godine. Ni jedan ni drugi ishod ne bi rešio probleme bigoterije, nacionalizma, zamrznutih plata, političkog otuđivanja, cinizma i očajanja, što je i dovelo do ovih katastrofa.

Ako je Trump upleten u krivična dela koja pružaju osnov za opoziv, neka tako i bude. Ali uzdanjem u pravni postupak i opoziv promašujemo suštinu. Isto tako, ponovljeni referendum na kom bi Britanija s neznatnom razlikom odlučila da ipak želi da ostane u EU, umesto da s jednako neznatnom razlikom potvrdi izlazak, ne rešava nijedno od ključnih pitanja, iako neznatno – mada presudno – menja odgovor. Levici je potreban koherentan odgovor na krizu. Zapravo, neuspeh levog centra da ponudi smislena rešenja je ove katastrofe učinio mogućima.

U oba slučaja glavni cilj treba da bude eliminisanje posledica neoliberalnih ekscesa koji su proizveli nejednakost, marginalizaciju i nesigurnost – a ne tek njihovo kratko stavljanje na „pauzu“.

Zato pravo pitanje nije: „Šta je gore, Trump ili brexit?, već: „Kakav odgovor levice na skup okolnosti koje su dovele do katastrofe ima najveće izglede za uspeh?“ Odgovor na to pitanje ne znamo: ali, imajući u vidu držanje Laburističke partije pod Corbynovim vođstvom i pobunu levičara u redovima američkih demokrata (i jedno i drugo je prethodilo Trumpu i brexitu), moguće je da se tom odgovoru približavamo. Ako ništa drugo, tako formulisano pitanje će prebaciti fokus sa melanholičnih jadikovki nad prošlošću na izgradnju potrebne vizije za budućnost.

The Nation, 13.12.2018.

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net, 21.01.2019.

TEMA – BREXIT