Reč azil potiče od grčke reči asylon i znači pribežište, utočište, sklonište. Jedno od osnovnih ljudskih prava je pravo na azil tj. na zaštitu od progona. Ipak, azil ima i drugo značenje, lunatic asylum označava zlokobne preteče psihijatrijskih bolnica. Sistem azila u Republici Srbiji nalazi se negde između ova dva značenja, u smislu da je njegova svrha pružanje utočišta progonjenim ljudima, ali da se u praksi njegovo funkcionisanje bez preterivanja može nazvati shizofrenim. Naime, iako je od uvođenja sistema azila u Republici Srbiji 2008. godine do danas preko 4000 lica izrazilo nameru da traži azil, takva zaštita nije dodeljena ni u jednom slučaju. Poređenja radi, samo u 2009. i 2010. godini Francuska je odobrila 12.195 izbegličkih statusa, Nemačka 10.785, Ujedinjeno Kraljevstvo 15.335, Švedska 2075, Belgija 2785, Austrija 4340, Rumunija 195, Mađarska 185, Bugarska 40 i tako dalje.

Iako su garantovana međunarodnim ugovorima, ljudska prava građani ostvaruju u sopstvenoj državi čije uživanje je ona obavezna da omogući svim licima pod svojom nadležnošću, što će u većini slučajeva značiti svojim građanima. Pravo na azil je međutim “posebna životinja”, jer pretpostavlja obrnutu situaciju od uobičajene. Naime, pojedinac traži zaštitu strane države zbog progona sopstvene države. Dakle, pravo na azil, tj. zaštita od progona, predstavlja izraz solidarnosti koja se iskazuje prema drugim ljudskim bićima koje nepravedno progone. Ipak, to ne znači da države imaju diskreciono pravo da arbitrarno dodeljuju ili odbijaju zahteve za azil. Pravo na azil je punokrvno ljudsko pravo i kao takvo se ne zasniva na dobroj volji i sažaljenju države prijema. Drugim rečima, kada se ispune određeni uslovi, svaka država je obavezna da odobri zaštitu tražiocu azila.

Srbija je država ugovornica niza međunarodnih konvencija koje jemče pravo na azil. Ovo pravo zajemčeno je i Ustavom Republike Srbije. Prema Zakonu o azilu koji počeo da se primenjuje 2008. postupak azila u Srbiji vodi se u tri stepena. Prvostepenu odluku donosi Kancelarija za azil, koja je u stvari organizaciona jedinica MUP-a, drugostepenu Komisija za azil koja se sastoji od 9 članova koje imenuje Vlada Srbije. Odluka Komisije može se osporavati pred Upravnim sudom.

Ovde dolazimo do suštine problema. Naime, navedeni zakon propisuje da se zahtev za azil može odbaciti bez ispitivanja da li tražilac azila ispunjava suštinske uslove za priznavanje azila (tj. da li je izložen progonu u svojoj zemlji), ukoliko je tražilac azila prilikom dolaska u Srbiju prošao kroz sigurne treće države. Koncept sigurne treće zemlje je u stvari izraz saradnje više zemalja u cilju upravljanja velikim prilivom imigranata od kojih većina traži azil. Drugim rečima, radi se o raspodeli odgovornosti kako bi se svaki zahtev za azil razmotrio u pravičnom postupku, a osobe koje ispunjavaju kriterijume zaista dobile zaštitu koja im je potrebna. Ovaj koncept se može objasniti na sledeći način. Zamislimo da na taksi stanici stoji red automobila. Ukoliko prođemo pored prvog, drugog i uđemo u treći, taksista nam saopšti da moramo ući u prvi taksi, jer je takav interni dogovor između taksista. Osnova tog dogovora je raspodela posla i podjednaka opterećenost svakog taksiste. Ipak, kao i većina dobrih ideja, njena praktična primena izrodila se u njenu suprotnost. U opisanom konteksu taksi prevoza problem nastaje ukoliko prvi taksista vozi razdrndanog Yuga koji nije u stanju da vam pruži vožnju koju želite, a ostali taksisti uporno odbijaju da vas prevezu jer ste odbili vožnju Yugom. Zamislimo konačno da je hipotetička osoba žrtva nasilja u porodici i da joj je vožnja taksijem jedina šansa da stigne do sigurnosti. Naime, u praksi, koncept sigurne treće zemlje postao je način za odstranjivanje tražilaca azila iz zemlje bez ulaženja u suštinu njihovog zahteva. Tako je Vlada Republike Srbije donela odluku o sigurnim trećim zemljama u koje spadaju sve okolne zemlje uključujući i Tursku i Grčku. Najveći broj azilanata dolazi do Srbije preko Turske, Grčke i Makedonije. Praksa domaćih organa je pokazala da ih ovo u samom startu diskvalifikuje i onemogućava meritorno razmatranje zahteva za azil u Srbiji. U najmanju ruku je sumnjiv zaključak Vlade Srbije da su ove zemlje sigurne za tražioce azila, tj. da u njima tražioci azila imaju pristup fer i pravičnom postupku. Naime, Turska je ograničila svoje međunarodne obaveze i u dobroj meri ih učinila besmislenima, tako što pravo na azil omogućava samo osobama koje su postale izbeglice zbog događaja u Evropi. Evropski sud za ljudska prava je još 2011. ocenio da Grčka ne zadovoljava standarde u postupku azila, dok u Makedoniji postupak azila pati od istih nedostataka kao i u Srbiji.

Slično postupaju i susedne države, pa tako na primer Mađarska vraća tražioce azila u Srbiju sa obrazloženjem da je Srbija sigurna treća zemlja u kojoj su imali mogućnost da podnesu zahtev za azil koji bi se razmotrio u pravičnom postupku.

S druge strane, strani državljani koji avionom dolaze u Srbiju nemaju pristupa proceduri azila na aerodromu i bivaju odmah vraćeni nazad. Tako je samo u 2009. i 2010. godini za 1500 ljudi zabranjen ulazak u Srbiju bez omogućavanja podnošenja zahteva za azil.

Argument koji se često koristi od strane državnih službenika jeste da ljudi koji traže azil zapravo to čine neiskreno, jer im je krajnja destinacija neka od zemalja Zapadne Evrope. Ovaj argument donekle stoji po pitanju tzv. ilegalnih migranata koje je, istini za volju, često teško razdvojiti od tražioca azila. Međutim, to nije nemoguće. Naime, ilegalni migrant se otisnuo u svet u potrazi za boljim životom, dok je tražilac azila pobegao iz svoje zemlje zbog progona ili straha od progona i traži elementarnu sigurnost. U tom smislu Srbija, uprkos niskom standardu života, može predstavljati mogući izbor. Sa druge strane, tražilac azila je takođe racionalno biće kao i svi ljudi te kada sazna da u Srbiji nikada nikome nije odobren zahtev za azil, logično je da će potražiti zaštitu u nekoj drugoj državi.

Prema tome, sledi da pravo na azil u Republici Srbiji postoji samo u teoriji. Slično, postupak azila je više simulakrum postupka nego istinski postupak u kojem se odlučuje o pravima tražilaca azila.

Ovde se možemo vratiti na stanje ljudskih prava u Srbiji, koje još uvek pati od određenih inherentnih nedostataka od kojih je jedan odsustvo kulture ljudskih prava. Ovo je možda najvidljivije po pitanju prava na azil, jer prosečan građanin Srbije ne oseća empatiju prema tražiocima azila koji većinom izgledaju drugačije, druge su vere i govore nerazumljivim jezikom. U tom svetlu možemo posmatrati i proteste u Banji Koviljači, mestu u kojem su smešteni tražioci azila, protiv prisustva stranaca ili drugim gradovima povodom glasina o izgradnji Centra za azil, ali i 500 krivičnih prijava zbog napada na strance podnetih 2011. godine samo u Banji Koviljači.

Po svemu sudeći, ishitreno donošenje Zakona o azilu nije bilo iskreno, tj. bilo je motivisano ispunjavanjem preduslova za stavljanje Srbije na belu Šengensku listu, a ne željom pružanja zaštite progonjenim pojedincima i porodicama. Šteta, neko bi rekao da bi bar Srbija, sa nedavnom istorijom masivnog priliva izbeglica iz nekadašnjih Republika SFRJ trebalo da je osetljivija na patnje sa kojima se one susreću. Ovo ukazuje i na drugi, širi kontekst. Bilo koja promena uvedena u cilju poštovanja ljudskih prava pod pritiskom EU ili nekog drugog međunarodnog aktera, a bez iskrene namere države i društva neće biti delotvorna. Drugim rečima, zakon ili mera usvojena jedino radi zadovoljenja periodičnih provera koje sprovodi EU od oktobra do oktobra ili od poglavlja do poglavlja biće kozmetičke prirode.

Nažalost, ovde su, opet, na gubitku tražioci azila, jer u slučaju da nije usvojen Zakon o azilu Srbija se ne bi se smatrala sigurnom trećom zemljom i ljudi ne bi bili kao loptice prebacivani iz Mađarske u Srbiju, iz Srbije u Makedoniju i tako redom.

 
Peščanik.net, 19.06.2012.