Iscepani plakati sa likom A.Vučića na vetru
Foto: Predrag Trokicić

Vikend akcija „spuštanje cenzusa“ je već postigla svoja najvažnija dva cilja – da se uspešno zamajava domaća javnost i da evroparlamentarci u vezi s time „izraze zabrinutost“ (kao na primer na N1 i RSE), umesto da se bave važnijim pitanjima. To nije dovoljno atraktivna tema da sasvim pokrije zagađenje vazduha ili nerešene slučajeve korupcije, ali može uspešno „pojesti“ i ono malo vremena da se nešto popravi u propisima i praksi pre aprilskih izbora.

Ostali ciljevi ove akcije su još providniji. Viši cenzus za ulazak u parlament u principu odgovara dominantnoj političkoj partiji, kako bi što veći broj pristalica posvađane opozicije ostao ispod crte. Tipičan primer su rezultati vanrednih izbora 2014, kada je SNS dobila 63% mandata sa 48% glasova zahvaljujući tome što je oko 20% glasova otišlo strankama koje nisu dosegle 5%. Međutim, u kontekstu izglednog bojkota izbora od strane opozicionih grupacija koje vlast prepoznaje kao svoje glavne protivnike i još izglednije izborne pobede SNS, spuštanje cenzusa će pomoći da parlament izgleda šarenije, a da to ne ugrozi vlast.

Koje su to teme od kojih je vlast želela da odvrati pažnju? Sve vreme se kao najvažnije pitanje izbornih uslova postavlja medijsko predstavljanje učesnika izbora. Kod pojedinih drugih tema vlastodršci su kroz minimalne intervencije u zakonima pokušali da prikažu kao da su ispunili preporuke ODIHR iz 2016. i 2017. Za takve ocene su izgleda dobili prećutnu saglasnost evroparlamentaraca.1 Ubuduće će se pratiti samo primena tih propisa, kao da su oni sami dovoljno dobri, makar do sledeće ocene ODIHR, koju nije realno očekivati pre izbora. Za razliku od reforme finansiranja političkih stranaka i zloupotreba javnih resursa, što je za vlast završena priča, pitanje medijske regulative je još uvek otvoreno.

Istina, nije otvoren postupak izmene medijskih zakona, niti postupak razrešenja članova Saveta REM koji nisu radili svoj posao tokom ranijih izbora. Međutim, i dalje se utvrđuju pravila koja će tokom kampanje morati da slede elektronski mediji i plan kontrole tih pravila od strane REM. Aktuelni nacrti tih dokumenata ne samo da ne obezbeđuju napredak, već nose bitno lošija rešenja od onih iz prethodnih godina. Na primer, za privatne TV stanice koje emituju program u celoj Srbiji ne bi uopšte postojala obavezujuća pravila već samo „preporuke“ REM. Zakonska obaveza ravnopravnog obaveštavanja o svim podnosiocima izbornih lista u aktuelnom nacrtu se relativizuje nezakonskim i neobrazloženim načelom „proporcionalne ravnopravnosti“. Sve ovo i dalje može da se popravi, ali samo ukoliko ta tema bude bila u fokusu i domaće javnosti i međunarodnih posmatrača, a pritisak dovoljno snažan. Naravno, neko može reći da nije naročito bitno koja će pravila važiti za REM i za televizije, jer ih oni svakako neće poštovati. Ipak, mislim da postoji krupna kvalitativna razlika između situacije u kojoj će se svi zaklanjati iza toga da pravila nisu precizna i njihovog otvorenog kršenja.

Transparentnost Srbija je jedna od organizacija koje su učestvovale u dijalozima o izbornim uslovima prošlog leta na Fakultetu političkih nauka i dijalozima pod pokroviteljstvom EU parlamenta i Narodne skupštine. Suština analize stanja i predloga za rešavanje problema koje smo davali2 bilo je to da su izmene zakona neophodne, da je za to bilo dovoljno vremena i da su bez tih izmena moguće samo kozmetičke promene. Predstavnici vlasti su, očekivano, gledali kako da prođu „što jefinije“, a da se stvori utisak da su nešto promenili. Zato je njhov prvobitni pristup bio da rade samo ono što neće dovesti do izmene zakona, birajući pri tom po neku od mera koje su predlagale pojedine NVO. Vrhunac takvog pristupa bilo je donošenje zaključaka Vlade krajem septembra 2019, koji su veoma uspešno plasirani u medijima kao bitna stvar, iako je u stvari reč o proglasu koji samo podseća na zakonske obaveze.

Ključni argument koji je vlast koristila odbijajući ne samo sveobuhvatne reforme, već i razgovor o njima, bila je navodna želja da se ne naruši nepisano pravilo prema kojem se izborni uslovi ne menjaju u izbornoj godini. Sadašnje najave promene izbornog cenzusa na svega četiri meseca pre izbora jasno pokazuju da je „poštovanje demokratskih načela“ bilo samo izgovor da se ne otvaraju brojna suštinski bitna pitanja.

Kako se postaviti? Možemo upasti u zamku diskusija o tome koliki treba da bude izborni cenzus ili zašto je problem promena cenzus ako to odgovara svima koji izlaze na izbore. Ili, na primer, o tome da li je ikada cenzus bio drugačiji, ko je šta predlagao u prošlosti, koliki je cenzus u drugim zemljama, kakvi su principi EU i međunarodnih organizacija i slično. Umesto toga, jedino je ispravno koristiti ovaj potez vlasti kao podsetnik na sva ona pitanja koja nisu bila otvorena zbog navodnog poštovanja demokratskih načela.

Tokom jeseni 2019, Vladina radna grupa je makar priznala da su izmene zakona neophodne, ali su i njih sveli na najmanju moguću meru radi ispunjenja preporuka, ili ni nju nisu dosegli. Metod koji je isproban sa zaključkom Vlade, uveliko je primenjen i kod izmena zakona. Tako smo, između ostalog, dobili zakonska „preciziranja“ pojmova „izborne kampanje“ ili „javnih resursa“, gde definicije sadrže ono što ni do sada nije bilo sporno da predstavlja kampanju ili da čini javni resurs. Ono što je do sada bilo nedorečeno, ostalo je takvo i posle izmena zakona. Dobili smo i nepotrebnu izričitu zakonsku odredbu prema kojoj će direktor javnog preduzeća biti razrešen sa te funkcije ukoliko zloupotrebi resurse preduzeća za stranačku promociju. Nema sumnje da se direktor mogao razrešiti kako zbog te, tako i zbog bilo koje druge zloupotrebe. Jedina potencijalna korist izmena propisa ogleda se u uvođenju obaveze da Agencija za borbu protiv korupcije u kratkom roku postupi po pritužbama zbog nezakonitog finansiranja kampanje ili zloupotrebe javne funkcije od strane funkcionera. Skorašnja praksa Agencije ne uliva optimizam da će ovaj potencijal biti iskorišćen, ali to je već drugo pitanje.

Neka od pitanja koja nisu bila otvorena, zbog navodne nemogućnosti da se menjaju izborna pravila u izbornoj godini su i sledeća:

1. Koliko sredstava iz budžeta se dodeljuje za finansiranje izborne kampanje i na koji način se ta sredstva raspodeljuju. Sada se budžetska izdvajanja određuju u odnosu na ukupan budžet države, pokrajine ili opštine, a ne u odnosu na stvarne potrebe koje treba da zadovolje (npr. minimalni troškovi predstavljanja lista). Takođe, samo jedna petina novca se dodeljuje unapred i na jednake delove, pa i to tek nekoliko dana pred izbore, a ostatak prema ostvarenom uspehu. Taj sistem (još od 2004) favorizuje one čiji su izgledi na izborima veći, jer mogu da unapred planiraju skuplju kampanju. Od 2014. dodatni faktor neravnopravnosti jeste mogućnost da parlamentarne stranke koriste i budžetski novac koji su dobili za drugu namenu (finansiranje redovnog rada).

2. Postoje brojna krivična dela u vezi sa izborima, i veoma su zastupljena u stvarnosti, za razliku od tužilačkih i sudskih statistika. Davanje i primanje mita u vezi sa glasanjem, kao i neimenovano krivično delo koje se odnosi na nezakonito finansiranje izborne kampanje treba da budu znatno bolje definisana da bi se lakše gonila. Takođe, za njihovo otkrivanje bi trebalo omogućiti korišćenje posebnih istražnih tehnika.

3. Vođenje „funkcionerskih kampanja“ i razni vidovi zloupotrebe javnih resursa u kampanji su mogući zato što ne postoje ograničenja za aktivnosti državnih organa u predizbornom periodu. Na primer, zakon kaže da tehnička Vlada ne sme da predlaže zakone, ali ne postoji ograničenje da ona obilazi Srbiju i predstavlja nekakve planove investicija. Isto tako, ne postoje prepreke da se upravo u ovom periodu stvaraju popularni troškovi sa efektom u budućnosti (npr. nova zapošljavanja, vanredne socijalne pomoći, reprogram dugova od strane javnih preduzeća itd).

Inače, kada je reč o samom Zakonu o izboru narodnih poslanika, koji će se menjati zbog promene cenzusa, bilo je takođe mnogo razloga za njegove izmene koje bi poboljšale izborne uslove u vezi sa zaista spornim pitanjima. Između ostalog, treba podsetiti da je Skupština pre mesec dana izabrala (po prvi put nakon 2000) Nadzorni odbor, čije je formiranje predviđeno tim aktom. Da je Zakon o izboru narodnih poslanika ranije promenjen, to je mogla da bude prilika da se nadležnosti ove institucije preciziraju i da se poboljša način izbora njenih članova. Ovako smo dobili telo u kojem čak polovinu čine članovi koje je predložila Vlada Srbije (među njima i nekoliko potpisnika podrške aktuelnom predsedniku Republike), i čije se nadležnosti delimično preklapaju sa poslovima drugih organa.

Ovaj tekst je realizovan uz podršku Fondacije za otvoreno društvo.

Autor je programski direktor Transparentnosti Srbija.

Peščanik.net, 16.01.2020.

BOJKOT IZBORA 2020

________________

  1. Videti naročito tačku 7. Priloga broj 2.
  2. Pristup medijima i njihova kontrola (avgust 2019); Finansiranje izborne kampanje u Srbiji (avgust 2019); Transparentnost izborne administracije (avgust 2019); TS – prilog za okrugli sto Zaštita biračkog prava (septembar 2019).