Pre nekoliko dana Per Štajnbruk, kandidat SPD-a za kancelara, izjavio je da je plata kancelara suviše mala.
Kao dobro plaćeni govornik Štajnbruk mora da zna šta mu je omogućilo da zarađuje tolike pare. Kada se on negde pojavi da održi predavanje i da za to uzme pare, najavljuju ga kao bivšeg ministra finansija Nemačke, a ne kao šahistu, komičara ili zamalo direktora banke. To znači da njegovi privatni prihodi posle isteka mandata stoje u direktnoj logičnoj vezi sa prethodno vršenom javnom funkcijom.
Ne smeta mi Štajnbrukov novac. Ne bi mi smetalo ni da ga ima još više. Takve debate nisu moj fah, ali niko ne treba da se zavarava time da političari u privatnom sektoru zarađuju veliki novac zbog svoje stručnosti. Oni ga zarađuju jer ih je politika proslavila, tako da posle veoma dugo mogu da grickaju svoju slavu.
Godišnja plata Angele Merkel postaje nebitna u poređenju sa činjenicom da će po završetku mandata samo od predavanja zarađivati preko 50.000 evra (po predavanju). Pa čak se i autobiografije bivših političara dobro prodaju. Razlog za to nije literarni kvalitet ovih knjiga, već važnost prethodno vršene javne funkcije. Bivši predsednici i premijeri poput Bila Klintona i Tonija Blera nalaze se na samom vrhu zarada od predavanja. Joška Fišer i Madlen Olbrajt osnovali su profitabilne kompanije koje se bave pružanjem geostrateških saveta. Gerhard Šreder je dobio posao u konzorcijumu za izgradnju gasovoda, posao o kojem bi mogao samo da sanja da nije bio kancelar.
Za sve njih zlatno tele nije bila plata koju su dobijali dok su obavljali funkciju, već sama funkcija. Čak i da su radili besplatno, prelazak u privatni sektor bi sve to nadoknadio. A broj onih koji to čine sve je veći. Bivši premijeri se više ne zadovoljavaju ulogom poslanika u parlamentu, kao što je to bio slučaj do pre 20 godina. Ni Štajnbruk to nije uradio. Čovek poznaje tržište.
Klasični primer te logike jeste plata budućeg guvernera centralne banke Engleske. Posle odlaska Marvina Kinga u penziju, koji je zarađivao 400.000 evra godišnje, daleko više od premijera, plata njegovog naslednika, sadašnjeg guvernera centralne banke Kanade, Marka Karnija, trebalo bi da iznosi 600.000 evra. Da li se ovo može ekonomski opravdati?
Britanski ministar finansija, Džordž Ozborn, tvrdi: „Guverner centralne banke je ozbiljna i važna funkcija, za koju postoji samo nekolicina odgovarajućih kandidata“. Prvi deo izjave je tačan, drugi nije. Postoji čitav niz izuzetnih kandidata koji bi se zadovoljili normalnom, iako već previsokom platom, jer prave pare počinju da zveckaju tek kada mandat istekne. Bivši predsednik Bundesbanke, Aksel Veber, danas je predsednik švajcarskog USB-a. I nekadašnji šef američkih federalnih rezerevi, Alan Grinspen, oberučke je prihvatio unosni posao konsultanta. Uz to, postoji bezbroj bivših guvernera centralnih banaka i ministara finansija koji su se uhlebili kod Goldman Saksa i Morgan Stenlija.
Kada je reč o guvernerima centralnih banaka, visina plate se donekle može opravdati time da za njih postoje i dobro plaćeni poslovi u privatnom sektoru. Ali kada je reč o političarima, o tome nema ni govora. Tako da ni engleskom ministru finansija ne pada na pamet da platu premijera podredi kratkoročnom razmišljanju tržišta.
Zbog svega ovog, Štajnbrukova izjava o plati kancelara nije samo politički nesmotrena, već je pre svega neekonomska, i to mi daleko više smeta. Ovo nije prvi Štajnbrukov gaf. Sećam se kako se posle bankrota Leman bradersa razbrbljao o tome da je finansijska kriza isključivo američki problem.
Sledeće godine Nemačka je izgubila 4% BDP-a.
Spiegel, 09.01.2013.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 10.01.2013.
