Ako su glavni glumci srpske spoljne politike, kako je ironično zapisao londonski Ekonomist, na steroidima, na čemu li su vodeći mediji u Beogradu?

Prvi deo pitanja već je dobio odgovor u objašnjenju da Boris Tadić i Vuk Jeremić spoljnopolitičkom hiperprodukcijom „stubova i strateških partnerstava“ ograđuju Srbiju serijom Potemkinovih sela.

Za odgovor na drugi deo pitanja, međutim, valja se manje baviti „gigantskim postignućima“ srpske diplomatije, a mnogo više stanjem u medijima. Zapravo, utiskom da su gotovo sva relevantna „sredstva informisanja“, od tzv. javnog (državnog) servisa, preko ostalih televizija sa pretencioznom naznakom „nacionalnih“, do najvećeg dela uticajnih dnevnih listova i nedeljnika, već duže vreme na bensedinskom tretmanu.

Prvima (političarima), steroidi pomažu da poveruju kako su jači od svega, tj. da su spoljnopolitički “supermeni“ koji su baš zapeli da rastreseni svetski poredak dovedu u red, drugi (novinari) su, pak, ubeđeni da prevelika profesionalna znatiželja nije mnogo preporučljiva za mentalno zdravlje države, naroda i profesije. Pogotovo sada kada je Srbija – pod dirigentskom palicom mudrog državnog rukovodstva – na putu da raspameti EU i SAD, prisvoji ekskluzivitet regionalnog (balkanskog) uterivača stabilnosti i konačno izađe iz zone nacionalne inferiornosti u svetskim razmerama.

A, opet, sve je nekako isprepletano, međusobno povezano i harmonizovano, pa priča o Tadiću i Jeremiću, neumornim pokretačima srpskog spoljnopolitičkog tajfuna, zapravo je priča o gubljenju novinarskog profesionalnog identiteta, integriteta i digniteta. Pre svega onih medija, koji su nekad, a neki doskora, bili predvodnici ozbiljnog kritičkog i istraživačko-analitičkog novinarstva, a sada su, svojom i voljom drugih, postali saputnici i partneri politike koja je uverena da je Srbija u „prelomnoj“ fazi svog „preporoda“ kada baš i nije zgodno i uputno dozvoljavati medijima da joj, nekažnjeno, kvare sliku o sebi, odnosno prepustiti ih na milost i nemilost tzv. apsolutne medijske slobode. Onako kako su je (ti isti mediji) doživljavali kada su se opirali Miloševićevoj diktaturi, radikalskoj „zarđaloj kašici“, julovskom ideološkom ispiranju mozgova, Koštuničinoj nacionalističkoj matrici prkosa svemu onome što bi moglo Srbiju da pogura napred po formuli koja baš i ne odudara od ideološkog i nacionalističkog mraka devedesetih.

Zato se na još pre više godina započeto finansijsko survavanje medija, posebno štampanih, na njihovu neotpornost na uticaj države i politike i kolebanje između uloge kritičara ili pukog tumača, potom sve više i saučesnika dnevne politike, nadovezala politička nomenklatura države. Najpre je „ubedila“ medije da se Miloševićevo vreme nikako ne može ponoviti, a zapravo ga sve suptilnije oživljavala i rehabilitovala, zatim je „nekontrolisane“ tabloide upotrebila kao sjajan alibi kako bi se i ono što se u medijskoj sferi još opiralo stavilo pod perfidnu kontrolu. Suptilnost je, međutim, vremenom gubila na značaju i ustupala mesto sve grubljim i beskrupuloznijim oblicima državne intervencije.

Poslednje izmene postojećeg Zakona o javnom informisanju, izglasane u maniru apsolutističkog ignorisanja stavova, protesta i upozorenja profesionalnih udruženja, medijskih i pravnih eksperata, domaće i međunarodne javnosti, bile su vrhunac nastojanja partija na vlasti, pre svih DS i G17 Plus, da obuzdaju i samu pomisao na razmah medijske kritike i kontrole. Ma koliko se u međuvremenu potvrdilo da je ovaj zakon veoma loš, kompromitujući i neprimenljiv, da su se od njega u nekom obliku distancirali i tužioci i sudije, ali i neke stranke iz vladajuće koalicije, iako ga je zaštitnik građana poslao Ustavnom sudu smatrajući ga protivustavnim i antievropskim propisom, za kratko vreme on je poslužio svrsi.

Tabloidi su se kao primirili, zapravo, vratili ekstremno nacionalističkom čeprkanju po tuđim susednim dvorištima (što se, uostalom, poklopilo sa manirima Jeremićeve diplomatije), tzv. ozbiljni mediji utonuli su u još veće sivilo i mrtvilo. Strah od sankcija, snishodljivost, sve češće i čista apologetika poteza i politike vlasti, postali su glavna obeležja ponašanja medija, pogotovo nekadašnjih nezavisnih, koji se, razapeti između profesionalne obaveze da budu kontrolor vlasti i rizika da im se ta „drskost“ vrati u vidu tzv. prikrivene represije (zabranom ili drastičnim ograničavanjem oglašavanja i pristupa informacijama, tihim bojkotom, zapravo), bez većeg roptanja i gunđanja opredeljuju za – samocenzuru.

I to je, nema sumnje, glavni cilj zakona: dovesti medije pred svršen čin, naterati ih da dobro porazmisle isplati li se upuštati se u avanture razobličavanja tehnologije vlasti, njenih afera, skandala i korupcije. Pritom država nije baš ni morala otvoreno da preti, čak je (osim u slučaju Glasa javnosti i njenog osnivača Radislava Rodića, koji više nalikuje svojevrsnom bilansiranju međusobnih računa i usluga) svesno eskivirala da primeni zakonske sankcije i tamo gde je mogla. Računala je na psihološki uticaj jednog represivnog propisa i čini se da u toj proceni nije pogrešila.

Mediji su shvatili da je profitabilnije ne zamerati se, svoju „profesionalnu“ dužnost ispunjavati kritikom koja „nit smrdi, nit miriše“, usput, prigrabiti deo državne „šargarepe“ u obliku finansijske pomoći politički prihvatljivih „medijskih projekata.“ A, nema sumnje, najbolje je kada se poklope stavovi i interesi stranaka na vlasti i sve uočljivijeg trenda ne samo (para)državnih medija (koji su uvek znali kada i kako da se prestroje), već i doskorašnjih nezavisnih glasila koja kao da bez većih problema pristaju na logiku aktuelne politike da „izvesna doza patriotizma“, tačnije „umerenog nacionalizma“, i nije tako loša stvar. Pogotovo, ako te država ne dira, niti si predmet podzemnih političkih partijskih igara, a, uzgred, padne i po koja državna parica i po neki oglas javnih (državnih) preduzeća.

Kad se sve to ima u vidu, logično je što većina medija, umrtvljena od prevelike doze sedativa, slabo primećuje šta se sve događa iza kulisa „proevropske“ višestubačne politike vlasti.

„Zaboraviće“ slučaj Miladina Kovačevića niti će ih zanimati zašto se (kome ide u prilog) proces protiv ovog kafanskog siledžije razvlači u nedogled, a on uživa u blagodetima Sigurne kuće zvane država Srbija. Još manje će se osetiti prozvanim da pročačkaju zašto se pozamašna budžetska sredstva daju svakog meseca kontroverznoj lobističkoj kancelariji u SAD izvesnog Milana Petrovića, čija je „saradnja“ sa Rodom Blagojevićem, kako se čuje, „predmet pažnje“ američkog suda. Tek tu i tamo će neko progovoriti o Jeremićevom apsolutizmu i porodično-stranačko-pajtaškom nepotizmu u diplomatskoj službi i mreži, pogotovo o manevrima da se osujeti svaki pokušaj da se odgovarajući državni organi „zainteresuju“ o tome šta se dešava u diplomatiji, kako se koriste pare poreskih obveznika i hoće li se konačno utvrditi prava istina o „spašavanju“ Miladina Kovačevića.

Dok domaći mediji pišu hvalospeve o tadićevsko-jeremićevskoj „steroidnoj diplomatiji“, tek ćemo iz glasila u regionu (hvala Internetu) saznati o skandaloznom nastupu srpskog ministra inostranih poslova pred poslanicima Evropskog parlamenta, o njegovim patriotski obojenim uvredama na račun Albanaca, kosovskih Srba, koji bi da iziđu na lokalne izbore, Turaka („Nećemo, valjda, sa Turcima u čekaonici EU“).

Beogradske novinare nije nimalo zaintrigiralo ni otkriće pojedinih evropskih parlamentaraca da Jeremićeva diplomatija naveliko, iza kulisa, lobira da Bosna i Hercegovina i Albanija ne budu uvršteni u proces vizne liberalizacije i to baš u času kada se srpski državni vrh „svojski trudi“ da pokaže kako želi da odigra konstruktivnu ulogu u raspetljavanju krize bosanske države. Koliko li je tek degutantan bio medijski doček i tretman holivudske zvezde, „prve dame“ balkanskih ratnih zločina Biljane Plavšić.

I još nešto: gde nestadoše ti silni medijski „profesionalci“ da priupitaju Borisa Tadića i Vuka Jeremića zašto nisu bar jednom kratkom izjavom žaljenja (dan žalosti bio bi previše) reagovali na tragediju grupe od 15 kosovskih Albanaca na reci Tisi. Ili će pre biti da drugačije nije ni moglo biti: Srbija je zemlja u kojoj postoje građani prve, druge ili pete kategorije, a vi sami pogodite u koju spadaju nastradali Albanci.

Sve u svemu, ispada da su se srpski mediji predozirali bensedinima, pa bi možda i za njih bilo dobro da se, poput svojih uzora Tadića i Jeremića, okrenu – steroidima.

 
Peščanik.net, 12.11.2009.

The following two tabs change content below.
Ivan Torov

Rođen 1945. u Štipu, Makedonija; u Beogradu živi od 1965. Čitav radni vek, od 1969. do danas, proveo kao novinar: do 1994. u Borbi, gde je radio na svim poslovima, od izveštača do zamenika gl. urednika, a potom u Našoj Borbi do 1997, da bi iste godine, zajedno sa grupom kolega, osnovao dnevni list Danas, u kome je kao kolumnista i analitičar radio do marta 2002; u Politici do marta 2006; sarađivao sa nedeljnikom Ekonomist, skopskim Utrinskim vesnikom i Helsinškom poveljom.

Tokom 40 godina rada u novinarstvu sarađivao i sa zagrebačkim Danasom, sarajevskim Oslobođenjem, podgoričkim Monitorom, skopskim Pulsom i beogradskom Republikom. Osnova njegovog medijskog angažmana bilo je i ostalo političko novinarstvo. Za svoj rad dobio je brojne novinarske nagrade, među kojima Jug Grizelj (2003), Nikola Burzan (2000) i Svetozar Marković (1986).

Leave a Reply