Fotografije čitalaca, Damir Romanov

Fotografije čitalaca, Damir Romanov

Pošto protivnici politike štednje, kako se to obično kaže, ovom problemu gotovo isključivo pristupaju ideološki i retko, ako ikad, iznose bilo kakve argumente, odlučio sam da im malo pomognem. Dakle, kad štednja nema opravdanja? Na primeru Srbije, naravno.

Ni o čemu naša javnost nije obaveštavana tako redovno i uredno – doduše, ne baš i detaljno – kao o kretanju fiskalnog deficita. Tako je pre neki dan premijer Vučić slavodobitno objavio da je manjak u državnoj kasi za prvo polugođe ove godine iznosio svega 26 milijardi dinara. To je za 78 milijardi manje od plana, a za čitavih 100 milijardi manje nego lani u istom razdoblju. Rezultat, komotno se može reći, neverovatno dobar.

U stvari, ako se nekad za nešto može reći da je isuviše, tj. nepotrebno i preterano dobro, onda je to sada i ovde slučaj.

Od pomenutih 100 milijardi ušteđenih u odnosu na prošlu godinu tek jedna polovina ima smisla. Toliko je otprilike, dakle pedesetak milijardi, rezultat, s jedne strane, smanjenja rashoda, tj. plata u javnom sektoru i penzija (oko 40 milijardi), a sa druge strane povećanja prihoda (od poreza na dodatu vrednost i akciza).

Za drugih pedesetak milijardi može se slobodno reći da bi bilo bolje da su potrošene nego što su ušteđene.

Polovinu, opet grubo govoreći, te sume čine, nazovimo ih tako, reformski rashodi, tj. troškovi do kojih nije došlo (otpremnine i slično) zato što nije bilo reformi, a drugu njenu polovinu investicioni rashodi kojih takođe nije bilo. Od 25 milijardi dinara, koliko je država trebalo da potroši za infrastrukturne projekte potrošeno je svega pet.

Dakle: pod jedan – kasne reforme, što će doći na naplatu već iduće godine; pod dva – kasne investicije, što će takođe doći na naplatu kroz izgubljeni privredni rast u budućnosti.

Zarad trenutne koristi, dakle, žrtvovana je buduća dobit. To nije dobro. Ali je ipak bolje nego da je taj novac sprčkan kroz neki novi Nacionalni investicioni plan.

Peščanik.net, 13.07.2015.

The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević

Rođen 1953. u Zaječaru, završio pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike. Devedesetih i stalni saradnik mesečnika Demokratija danas. Godine 1998. dobija otkaz u Ekonomskoj politici; 1999. je među pokretačima Ekonomist magazina, gde je direktor i zamenik gl. i odg. urednika, a od 2001. gl. i odg. urednik; 2008. napušta EM sa Vladimirom Gligorovim, Predragom Koraksićem... Prelazi u Blic, gde je gl. ur. ekonomskog dodatka Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto urednika ekonomske rubrike. Godine 2011. je među osnivačima nedeljnika Novi magazin, gde je i danas zamenik gl. urednika.

Pisao za brojne novine u Jugoslaviji i Srbiji. Zajedno sa Mišom Brkićem urednik serije od 12 TV debata pod zajedničkim nazivom „Kad kažete…“ Fonda za otvoreno društvo, u Medija centru NUNS-a, prikazivanih na TV Studio B. Godine 2011. objavio knjigu Ispred vremena, o nedeljniku Ekonomska politika i reformskoj deceniji u SFR Jugoslaviji (1963-1973). Sa Dimitrijem Boarovim 2013. napisao knjigu Kako smo izgubili (Našu) Borbu. Jedan od autora izložbe "Polet: Ekonomska propaganda u Jugoslaviji 1969-1980". Član Izvršnog odbora NUNS-a.