Svitanje, fotografije čitateljki, Slavica Miletić

Svitanje, fotografije čitateljki, Slavica Miletić

Da li će prevremeni izbori da uspore reforme? Koje reforme? Koje su tačno reforme bile predviđene u sledećih nekoliko meseci koje će sada biti odložene? Koje, opet, reforme nisu bile odložene u poslednjih par godina, pa da bismo imali osnova da očekujemo da ne bi bile odložene ni sada kada ne bi bilo prevremenih izbora?

Pođimo od ovog poslednjeg pitanja. Najčešće se ističu uspesi u fiskalnoj konsolidaciji. Ona, u meri u kojoj je izvršena, nije posledica fiskalne reforme, jer je zapravo nije ni bilo. Smanjene su plate i penzije i korigovane su neke poreske stope, a poboljšana je i naplata javnih prihoda. Tu je sada ključno pitanje kako je izabrana strategija fiskalne konsolidacije uticala na reforme javnog sektora i javne administracije? Imajući u vidu da tih reformi nije bilo, moglo bi da se zaključi da je izabrana strategija fiskalne konsolidacije usporila reforme, pre svega u javnom sektoru. Zašto?

Zato što je smanjenje plata i penzija nepopularna mera, koja je za posledicu imala pojačan otpor drugim merama, pre svega onim koje je trebalo da oslobode poreske obveznike od obaveze da pokrivaju gubitke, subvencionišu čak i privatna ulaganja, a i da pokrivaju troškove javnih nabavki, među kojima i one koji se pripisuju korupciji. Uz to, odužila se modernizacija javne uprave i reforma sistema naknada za rad budžetskih korisnika. Uzevši ukupno, izabrana strategija fiskalne konsolidacije je zapravo usporila reforme u javnom sektoru i povećala otpor reformama uopšte.

Da li su javne finansije konsolidovane? Ovde je baltički primer koristan kao poređenje. Uzmimo, kao u Letoniji, da je rast javnog duga veoma brz i neodrživ u dužem periodu, država je dakle u stanju bankrotstva, što će reći ne može da izvršava preuzete obaveze. Tada je smanjenje izdataka na plate, penzije i na obaveze po socijalnom i zdravstvenom osiguranju jedan način da se zaustavi rast javnog duga. No, da bi se time postigao željeni cilj, potrebno je da je javni sektor već modernizovan i da je efikasan, što je bio slučaj u Letoniji. Ukoliko nije, kao u Srbiji, mere zamrzavanja plata i penzija, koje su ranije primenjivane, ili realnog smanjenja plata i penzija, čemu se najčešće pribegavalo devalvacijom i ubrzanjem inflacije, ili kao sada nominalnim smanjenjem plata i penzija, najčešće se samo odlaže rast tih izdataka, jer je reč o odlaganju troškova, jer ni način rada niti produktivnost nisu povećani.

Tim se putem ide ako je država bankrotirala, dakle mora da štedi jer ne može da ispunjava obaveze, a zamrzavanje plata i penzija ili čak njihovo nominalno smanjenje je mera koja se može najbrže sprovesti. Usled čega je najčešće Međunarodni monetarni fond i podržava ili preporučuje. Međutim, te su mere nepopularne, i iskustvo uči da često usporavaju poreske i reforme javnih izdataka, tamo gde javni sektor nije modernizovan. Jer se teže opravdavaju smanjenja zaposlenih i bilo kakve mere povećanja poreskog tereta, pošto su poreski obveznici osiromašeni. Tako da se takvom strategijom fiskalne konsolidacije usporavaju ne samo fiskalne reforme, nego i druge.

Slično se može reći i za reformu tržišta rada. U uslovima visoke nezaposlenosti, nepopularne reforme radnih prava i obaveza mogu da imaju političku cenu u otporu privatizaciji i finansijskoj konsolidaciji, jer one idu sa očekivanjem da će se dodatno povećati rizik da se posao izgubi ili da ne može da se nađe. Tako da je, opet, bolja strategija da se reforme tržišta rada sprovedu pošto se valjano reše svojinski odnosi i uspostavi odgovarajuća pravna i institucionalna podrška svim privrednim delatnicima. Opet, MMF i Svetska banka podržavaju reforme tržišta rada i kada je sve drugo nereformisano, jer računaju da će se time povećati politička potreba da se i te druge reforme obave.

Naravno, da bi tako i bilo, da bi dakle štednja na platama i penzijama i reforma radnih prava imale za posledicu ne samo sporiji rast javnog duga i olakšanje poslovanja preduzetnicima, već i moderniji i održiv javni sektor, kao i valjane ustanove radnih i preduzetničkih prava i obaveza, potrebna je politička podrška. Koja je nesumnjivo slabila usled neprestanog odlaganja najavljenih mera, bilo da je reč o modernizaciji javne uprave i službi ili o privatizaciji ili o finansijskoj konsolidaciji gubitaša ili praktično manje više svega što spada u paket reformi.

U tom kontekstu bi trebalo posmatrati prevremene izbore. Nema sumnje da su motivi vladajućih partija politički, dakle da povećaju vlast, a ne prvenstveno reformski, kao i da su motivi patriotske opozicije da ospore spoljnopolitička opredeljenja vlade, ali bi ako niko drugi onda demokratska opozicija trebalo da predizbornu kampanju usmeri na debatu o reformama o njenoj strategiji i o potrebi da se mandat koji će se tako dobiti na izborima zaista i iskoristi da se konačno promene ustanove i pravila koje koče razvoj i privrede i zemlje.

Novi magazin, 25.01.2016.

Peščanik.net, 26.01.2016.

Srodni linkovi:

Saša Ilić – Svileni gajtan

Nadežda Milenković – Izbori za kamičak u cipeli

Vladimir Gligorov – O prevremenim izborima

Aleksandar Bošković – Zašto su Srbiji potrebni izbori

Dimitrije Boarov – Izbori i reforme

Vladimir Ilić – Izbori i javno mnjenje

Sofija Mandić – Pun mandat

Nadežda Milenković – REM vam se na ton film