Čuvenu „ponudu“ – Kraljevstvo za konja! Mlađen Dinkić je promenio u – Prijatelja za banku.! Način na koji je guverner Narodne banke, potpredsednik G17 plus, javno optužio i pokušao da kompromituje svog prijatelja Đelića može se, po nelagodi i gađenju koje izaziva, porediti samo sa davnom Osmom sednicom. Doduše, tada je Milošević samo politički „pogubio“ Stambolića, svog todašnjag mentora i prijatelja. Sve ostalo došlo je kasnije.

Dinkić je, ne birajuči reči i sredstva u odbrani svog položaja, optužio Đelića da je „ucenjen nekim fotografijama“, dakle da radi ili je radio nešto što može da uništi njegov ugled u javnosti. Dinkić za svog dosadašnjeg prijatelja nije rekao „neopravdano ucenjen“ već je govorio sa uverenjem nekoga ko ZNA da razlozi za ucenu postoje. Potom je, da bi „overio“ Đelića, dodao da on prikriva učesnike,

dakle saučestvuje, u švercu droge, nafte, cigareta itd. Ironija ovih izjava je u tome da Dinkiću sve te navodne Đelićeve „prljavštine“ nisu smetale dok nije došlo do „razlike u mišljenju“… Potom se javila i PARTIJA da odbrani radno mesto svog potpredsednika otkrivajući nam, tek sada, da vlada poseduje crne devizne fondove iz kojih plaća državne službenike. Ako je to istina zašto su do sada Guverner i Partija o tome čutali? Potom se Partija preporučila narodu šešeljevski mašući „zaboravljenim papirom“ koji naravno nije stavila na uvid javnosti. Poruka Partije je zapravo da nas njeni eksperti neprimetno kontrolišu čak i dok večeramo, skupljaju za nama sve što na stolu ostane i naravno čitaju privatne beleške. Kako je sve ovo daleko od ekspertske, proevropske, urbane pozicije sa koje su Dinkić i Partija krenuli!

Iz svega što nam se poslednjih dana događa sasvim je jasno da sam zakon nije jedini povod za ovaj obračun sa prijateljem. Ne treba zaboraviti da na čuvenim listama popularnosti Đelić neprijatno dahće za vrat „najpopularnijim Dinkiću i Labusu“. Ne treba prevideti ni prilično učvršćivanje Vlade Srbije pre svega na međunarodnoj sceni. Ne treba zaboraviti da G17 plus polako gubi monopol nad državnim finansijama i da se prvi put predviđa minimalna državna kontrola njihovog rada.

Ali, pre svega ne treba zaboraviti neposrednu prošlost od koje smo, nadam se, naučili da prepoznamo političku opasnost po začetke demokratije u Srbiji. Videli smo i jedva preživeli politiku koja počinje žrtvovanjem prijatelja. Zato – oprez.

 
Danas, 15.07.2003.

Peščanik.net, 14.07.2003.