Iako se, posle još jednog ubedljivog izbornog debakla, smatralo da je gotov, da mu nema spasa, da je zreo za političku penziju, da bi mu bolje bilo da dostojanstveno prizna poraz svoje izolacionističke, antievropske politike, Vojislav Koštunica se svojski trudi da sve to demantuje. Možda njegova postizborna mešetarenja nekima liče na poteze očajnika, koji se hvata za slamku opstanka na političkoj sceni Srbije, ali lider DSS-a pokušava (i uspeva) da se nametne – maltene kô neki sultan, koji je vladine prostorije pretvorio u svoje privatne odaje. U njima sultan prima stranačke lidere, kombinuje, izigrava šefa države, premijera i mandatara. On se ponaša kao gospodar, uveren da mu nepodnošljive političke okolnosti, kojima je sam najviše kumovao, daju ovlašćenje da i dalje određuje sudbinu Srbije. I prirodno pravo da mu drugi dolaze na poklonjenje.
Koštuničina predstava, gde on igra suverena koji se pita o svemu, svodi se na to da se on po ko zna koji put naruga izbornoj volji građana tako što će amortizovati i relativizovati izborni trijumf Tadićeve koalicije. A kako se budemo odmicali od 11. maja, taj trijumf treba da bude marginalizovan i, konačno, poništen. To mu, na žalost proevropskog dela javnosti, za sada polazi za rukom, koliko zbog gospodske inertnosti i komocije lidera liste za evropsku Srbiju i uverenja da im izborni rezultat (102 mandata) garantuje formiranje vlade, toliko i zbog prebrzog zaključka evropske diplomatije da je u Srbiji trijumfovao proevropski kurs. Solana, Ren i društvo potcenjuju činjenicu da je biračko telo Srbije apsolutno pocepano. Samim tim, oni potcenjuju i opasnost od „demokratske“ restauracije režima od pre 5. oktobra.
Sada se dobro vidi šta se događa kada se jednom rigidnom, vlastoljubivom i preambicioznom (a neuspešnom) političaru, sklonom izrazito autoritarnoj vladavini, predaju u ruke najvažnije poluge vlasti – od državne bezbednosti i policije do najuticajnijih medija. Vidi se i efekat kohabitacije i „velikodušnosti“ glavnog političkog partnera (sada rivala), Tadića i DS-a. Samoproglašenom „nacionalnom spasitelju i mesiji“ time je omogućen široki manevarski prostor, koji on sada koristi da bi izbegao plaćanje pune cene svog izbornog i vlastodržačkog kraha.
Skoro fanatična Tadićeva opsednutost Koštuničinom „državničkom veličinom“ sada mu se obija o glavu. I pravo je čudo kako lideri izborno najuspešnije koalicije mirno, bez prevelikog uzbuđenja, skoro nezainteresovano posmatraju kako im Koštunica izvlači tepih ispod nogu i naglo uvećava radikalski korpus prelaskom DSS-a na poziciju desnog krila SRS-a. Koštuničina predizborna retorika, u kombinaciji sa nekim, blago rečeno, sumanutim potezima, pokazuje i s kojom se lakoćom postaje veći radikal od samoga Šešelja.
Srbija se, bila toga svesna ili ne, našla u svojevrsnom paradoksu i velikoj nevolji: umesto da demokrate svoj trijumf pretvore u konačnu pobedu, sva je prilika da će „ovi drugi“ svoj poraz pretočiti u konačni trijumf. Tu se većinska proevropska volja birača matematičkom računicom, trgovinama i ucenama – ako se u međuvremenu DS ne „probudi“ – lako može pretvoriti u vladajuću koaliciju nacionalističkih partija, koje bi onda mogle preuzeti apsolutnu vlast. Najpre u Beogradu, koji je finansijska kičma vlasti nad Srbijom, a potom i u Nemanjinoj 11.
Ulog u ovom već uveliko započetom osvajanju vlasti preveliki je da bi se prepustio slučaju, odnosno da bi se oni koji su dobili najveće poverenje građana i dalje ponašali komotno, ponavljajući frazu: „Ko hoće sa nama, otvorena su mu vrata, ali pre ulaska mora dobro da izbriše cipele.“
Patriotsko-nacionalističke stranke odolele su svim iskušenjima proevropske tranzicije. One ne kriju zadovoljstvo zbog toga što je 5. oktobar gurnut u muzej zaborava. Ali njihovi pravi motivi mnogo su prozaičniji: kako se dočepati vlasti, velikih para, kapitalnih projekata i javnih preduzeća, najrelevantnijih državnih institucija moći: vojske, tajnih službi, policije, medija, i kako učvrstiti već uspostavljene monopole – od ekonomije, preko politike, do (zlo)upotrebe tajnih dosijea.
Upućeniji kažu da se u svemu ovome, za razliku od Koštunice, Nikolića i Dačića, Tadić ne snalazi baš najbolje. Ili zato što ne može da se oslobodi nekih zabluda, a već naseda na nove, ili zato što, uprkos velikoj podršci, nije dorastao situaciji nakon 11. maja. Učinio je sve da od sebe blagovremeno odbije proevropske grupacije u drugim strankama i manjinskim zajednicama, što zbog lične sujete i netolerantnosti u okviru istog programskog opredeljenja, što zbog želje da po svaku cenu pobedi u trci zvanoj „ko je ovde najveći Evropljanin“. Tako je prva prilika da se, uz malo više napora i volje, formira istinski proevropska vlada – olako propuštena.
Dok Koštunica radi na tome da po treći put sedne u premijersku fotelju (iz koje nije ni ustajao), u Demokratskoj stranci i koaliciji oko nje naprosto ne znaju šta im valja činiti. Oni su zatečeni silinom kojom je Koštunica sa radikalima krenuo u ofanzivu preotevši im inicijativu i poništivši njihovu prednost. Odjednom su iznenađeni najavom da će radikal Vučić preuzeti Beograd i „razočarani“ time što LDP nije osvojio veći broj mandata (a sve vreme kampanje distancirali su se od njega). Oni računaju na Mađare, a iz Subotice javljaju da ih Tadić „još nije kontaktirao“. Oni se oslanjaju na „ohrabrujući trend“ jačanja proevropske klime u zemlji, a čine mnogo toga da iznevere proevropske glasače. Kao da očekuju da njihov posao obavi neko drugi: Solana, Ren, Janša, neko u Briselu, Vašingtonu i Moskvi.
Oli Ren je nedvosmisleno poručio da bi proevropska Srbija do članstva u EU išla kraćim putem. Tadić je uveren da nema te „unutrašnje sile“ (udruženi Koštunica i Nikolić) koja bi mu već „dobijene karte otela iz ruku“. Zato se valjda i ne pretrže u potrazi za koalicionom formulom, koja neće biti puka proevropska imitacija.
Voljom dela biračkog tela, Socijalistička partija Srbije postala je hit stranka bez koje je nemoguće formirati vladu, pa je pridobijanje naklonosti naslednika Miloševićevog lika i dela postalo glavna preokupacija suprotstavljenih tabora. To je učinilo ponižavajućim status koalicije Za evropsku Srbiju koja, u nedostatku „odgovarajućeg“ partnera za preuzimanje vlasti, jednu staru, ideološki rigidnu partiju, koja se ničeg, ama baš ničeg iz svoje „slavne“ prošlosti nije odrekla, nastoji da predstavi kao „reformisanu, podmlađenu, proevropsku, socijaldemokratsku grupaciju“ koja se ni po čemu bitnom ne razlikuje od Demokratske stranke.
Lider SPS-a je do samih izbora zagovarao tvrd antievropski stav, osporavao potpisivanje SSP-a, tražio formiranje tzv. patriotske vlade narodnog jedinstva (SRS, DSS-NS, SPS), a bogme, nije se ustezao ni od toga da sugeriše upotrebu oružanih snaga za odbranu Kosova. Takva partija je sada postala „zlatna ribica“, koju bi svi da upecaju kako bi im ispunila samo jednu želju – da osvoje vlast. „Ribica“ se malo koprca, premišlja, javno i tajno pregovara, ali joj svakako godi to što se, eto, osam godina posle Miloševićevog pada, njegova politika vraća na srpsku političku scenu na velika vrata, kroz koaliciju sa Koštunicom i Nikolićem, ili Tadićem, svejedno.
Ivica Dačić je političar sa mnogo „putera na glavi“ i zato je, s pravom, sva pažnja domaće i strane političke javnosti usmerena ka dilemi – hoće li se SPS (i koalicija oko nje) zaista prilagoditi novim okolnostima, da li će njena „nova garnitura“ iskoristiti priliku da „opere“ svoju prošlost, pogura Srbiju ka Evropi i ispuni svoj davnašnji san o članstvu u Socijalističkoj internacionali. Jednim, za sada neizvesnim, DA Borisu Tadiću, ona sve to može da ostvari. SPS samo treba da posluži lideru DS-a na isti onaj način na koji je poslužio prvoj Koštuničinoj vladi, bez obaveze da išta suštinski promeni u svom soc-nacionalnom identitetu.
Koštuničina strana, međutim, računa na to da su Dačićevi gresi iz bliže i dalje prošlosti (poslednji – afera „kofer“) dovoljno „impresivni“ da bi ga se ucenilo i „privolelo“ njihovom carstvu. Spreman je i aranžman kojim bi se simulirala radikalsko-deesesovska spremnost da se „pregovara“ sa EU, po cenu i da Koštunica lično, „a ne neki tamo Đelić“, ponovo potpiše SSP. Pod drugačijim uslovima, dabome. A da se istovremeno unutar Srbije nastavi sa politikom (samo)uništavanja i (samo)izolacije, pri čemu će „ravnotežu“ održavati nacional-patriote, najekstremnije nacionalističke grupacije, tajkuni i monopolisti sa patriotskim predznakom i, pre i posle svih – RTS, Politika, tabloidi i BIA.
Demokratska stranka je sada objektivno na velikim mukama. Prilika za savez sa LDP-om i manjinama je propuštena, pa joj je SPS „jedini prihvatljivi partner“. Time DS klizi ka pretećem „minskom polju“. Zbog eventualne (manje izvesne) koalicije sa Dačićem, Krkobabićem i Palmom, proevropska javnost Srbije treba da živi u stalnom strahu od toga da će cena toga dila biti previsoka, to jest da će joj biti nametnuto tzv. pomirenje dve Srbije, a da za razorenu bivšu Jugoslaviju, ratove, nacionalističko ludilo, izgubljenu budućnost generacija niko neće platiti račun. Sve zato da bi Tadić dobio odličje „Najevropljanina“.
U (izvesnijem) slučaju formiranja treće Koštuničine vlade sa SPS-om pak, Demokratska stranka i njen lider će neminovno morati da ponesu teret istorijske odgovornosti za uludo prokockanu ogromnu podršku koju su dobili 11. maja, prepuštenu na milost i nemilost onima koji su upropastili ovu zemlju.
Veoma neugodna situacija, u to nema sumnje, ali krivicu ne treba svaljivati na birače. Ovoga puta oni su pokazali veću zrelost od svoje političke elite.
Peščanik.net, 15.05.2008.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Ivan Torov (see all)
- The nightmare of uncontrolled power - 16/08/2010
- Košmar nekontrolisane vlasti - 05/08/2010
- Iz poraza u nove pobede - 28/07/2010
