Foto: Peščanik
Foto: Peščanik

Da nas se to egzistencijalno ne dotiče, bilo bi silno zabavno posmatrati stvari u Srbiji, gledati kako nenormalno postaje normalno, a zdrav razum – ludilo. Evo odmah jednog primera za to. U pristojnim zemljama bilo bi normalno da se srede birački spiskovi, da se iz njih izbrišu osobe bez prava da glasaju (oni koji su umrli, odselili se, promenili mesto boravka, pa se vode na dva mesta u spisku, starom i novom…), a stvar zdravog razuma da se podrži administracija koja se poduhvati takvog sređivanja. Ali u Srbiji danas bi samo – izvinite na izrazu, ali nemam bolje reči – budale i podlaci pred sledeće izbore zahtevali da se očisti birački spisak i utvrdi stvarni broj birača.

O tome je sada već davne 2016. precizno pisala Vesna Rakić Vodinelić. Prema popisu stanovništva iz 2011. u zemlji je bilo 7.120.666 osoba. (Naprosto se mora skrenuti pažnja na ove tri šestice – da li su rezultati popisa tim jasnim znamenjem nagovestili 2012. i sve što je potom stiglo?) Pred izbore sledeće godine Republička izborna komisija objavila je da na biračkom spisku ima 6.770.013 birača. (Da, da, tačno 13 – znamenje je očito bilo neumoljivo: ko je tada hteo da gleda, lako je to mogao videti.) U narednim izbornim godinama 2014. i 2016. broj registrovanih birača nije padao ispod 6.700.000 – 6.765.998, odnosno 6.737.808. Godine 2017. bilo ih je 6.724.949. (Sve to bez Kosova, naravno.)

Međutim, za očekivati je da u Srbiji maloletnici čine između 17 i 19 odsto stanovništva. S obzirom na to, ako se oslonimo na popis iz 2011, broj birača u Srbiji kreće se oko 6.000.000, to jest nešto malo, nekoliko desetina hiljada, preko toga. Sve u svemu, birača je u Srbiji i 2012. i 2014. i 2016. i 2017. zaista bilo za oko 700.000 manje nego što ih je upisano u spisak. U procentima, izlaznost se na tim izborima kretala od 53 do 58 odsto u odnosu na zvaničan ukupan broj birača.

Tako konačno stižemo do izbora 2020. te njihovog bojkota. Od 2012. naovamo procenat izašlih na glasanje bio bi veći za oko 7 procenata da su birački spiskovi bili tačni, to jest da se broj birača kretao oko realnih 6.000.000. Dakle, sređivanjem biračkog spiska režim automatski dobija veću izlaznost za tih istih 7 procenata, to jest za par stotina hiljada ljudi, pod uslovom da uprkos bojkotu izlaznost 2020. bude ravna izlaznostima sa izbora od 2012. naovamo. Ali, i da bojkot uspe, sa sređenim biračkim spiskom to neće izgledati ubedljivo ako se posmatraju samo procenti. A opet, ako se gledaju konkretni brojevi, biće teško pokazati uspeh, jer ne treba sumnjati da će režim i mediji u prvi plan gurati procente.

Za ponekog verovatno zamorno, ovo igranje brojevima treba da posluži samo kao ilustracija za mahinacije režima i – pretpostavimo da je reč jedino o tome – naivnost dela opozicije (koja još pregovara) i jednog broja NVO. Uprkos onome što je normalno i stvar zdravog razuma, opozicija bi sada u stvari morala da traži da broj upisanih birača ostane isti, kako bi se jasno pokazao učinak bojkota. Novoradikali su u toj meri zloupotrebili i izvitoperili institucije i procedure, da se na to može odgovoriti tek kontraintuitivnim zahtevima mimo zdravog razuma. Sređivanje biračkog spiska u situaciji bojkota ide naruku isključivo novoradikalima, pa ne čudi da oni na to spremno pristaju i usput, očekivano, lažu da pristaju na sve.

A znamo da u stvari ne čine nijedan ustupak (ako se ustupkom može nazvati puko poštovanje zakona). Sve i da im utvrđivanje pravog broja birača u zemlji i ne ide naruku zbog pretnje bojkotom, oni ne bi imali nijedan razlog da taj zahtev ne prihvate, jer je on zapravo bezazlen i praktično nebitan. Sa dobrom kontrolom na biračkim mestima uveliko se smanjuju potencijalne posledice loših spiskova. Birački spisak je među najmanjim problemima na izborima od 2012. naovamo. Neuporedivo veći problemi nastaju na samim biračkim mestima, gde se vrši pritisak na birače, zatim u biračkim odborima, gde se zapisnici sastavljaju u raskoraku sa biračkim materijalima iz glasačkih kutija, pa u izbornoj komisiji koja naknadno prepravlja zapisnike ili sadržaj glasačkih kutija prilagođava krivotvorenim zapisnicima.

A i to je tek deo problema. Jer pre pritiska na birače na samom biračkom mestu, žitelji Srbije izloženi su pritiscima na svojim radnim mestima, te pritiscima u javnom prostoru koji kreiraju mahom režimski mediji. Ni o jednom od tih problema ministar policije, potpredsednik stranke, a odnedavno i predsednik Radne grupe za unapređenje izbornih uslova neće da razgovara. Umesto toga, on kaže – evo, učinićemo sve da sredimo birački spisak, šta biste više hteli od nas? Na tu ignorantsku aroganciju, direktor Fondacije za otvoreno društvo (kako to „otvoreno društvo“ jadno zvuči u ovom kontekstu) odgovara pruženom rukom: on je „izrazio nadu“ da će i „stranke koje bojkotuju dijalog promeniti odluku i vratiti se razgovorima na FPN“. Razgovorima o čemu? O biračkom spisku?

Direktor FOD-a tu ne staje: „Milan Antonijević ocenio je da je na današnjem sastanku predstavnika vlasti i opozicije na Fakultetu političkih nauka (FPN) u Beogradu izražena spremnost da se sa Radnom grupom Vlade Srbije za izborne uslove razgovara o efektima dosadašnjih sastanaka na FPN“. Pa kojim efektima? Jedini efekat do sada je – birački spisak. A videli smo o čemu se tu radi.

Videli smo još nešto. Na pogrešno nazvanom „okruglom stolu“ vlasti i opozicije, koji – uprkos kontinuiranom osipanju učesnika i nedolasku ključnih protagonista opozicije – na FPN-u uporno organizuje FOD, a predsedava mu direktor FOD-a lično, gledamo kako će izgledati podizanje paravana lažnog dijaloga i demokratskog legitimiteta kako bi se zaklonili stvarni rezultati bojkota izbora 2020. Za Antonijevića je izostanak opozicije sa razgovora o uslovima za fer i poštene izbore, koji su i organizovani upravo na zahtev te opozicije, usputna i zanemarljiva neprijatnost. On iz nedelje u nedelju tvrdoglavo hoće da predstavi te razgovore kao uspešne, insistirajući na samo njemu vidljivim rezultatima. Sa njim u tome kolaboriraju i neke NVO, pored očekivanih satelita režima.

Na taj način, svi oni podastiru osnovu na kojoj će se tvrditi da su izbori 2020. legitimni, a njihov bojkot bez dobrog razloga. Za očekivati je da se svi oni na isti način ponašaju i posle izbora, osuđujući bojkot i tvrdeći da nema ničega spornog u uslovima pod kojima su ti izbori održani. Ako bi opozicija s dobrim razlozima morala da se ponaša kontraintuitivno i naizgled mimo zdravog razuma, ovo što rade FOD i pojedine NVO nije ni kontraintuitivno ni mimo zdravog razuma. Naprotiv, reč je naprosto o kalkulaciji. Njima će ona možda i doneti nešto dobro, ali će žiteljima Srbije svakako naneti štetu.

Peščanik.net, 10.09.2019.

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).

Dejan Ilić

Latest posts by Dejan Ilić (see all)