Svemoćna Akademija

Centar za pravosudna istraživanja (CEPRIS) i Peščanik su 17.12.2024. organizovali diskusiju pod nazivom „Kako Nacrt zakona o Pravosudnoj akademiji oblikuje budućnost pravosuđa“.

Da li će ubuduće Pravosudna akademija biti „jedina tačka ulaska u pravosuđe“, kako će takvo rešenje uticati na budućnost pravosudnog sistema i da li je Venecijanska komisija zaista usvojila pozitivno mišljenje na predloženi Nacrt, kao što tvrdi ministarka pravde?

Govore Sofija Mandić iz CEPRIS-a, Vesna Bogosavljević, sudija Prvog osnovnog suda u Beogradu i članica UO Društva sudija, Đorđe Prpa, sudijski pomoćnik i član UO Asocijacije sudijskih pomoćnika, Ana Zdravković, doktorantkinja na Pravnom fakultetu UB i članica CEPRIS-a i Vida Petrović Škero, nekadašnja predsednica Vrhovnog suda Srbije i članica CEPRIS-a. Iz publike su se javili za reč Omer Hadžiomerović, sudija Apelacionog suda u penziji, Stevan Lilić, profesor u penziji i advokat Mihailo Pavlović.

***

Nakon sprovedenog referenduma o izmeni Ustava, 9. februara 2022. godine, Narodna skupština je proglasila Akt o promeni Ustava. Referendumsko izglasavanje amandmana na Ustav koji se odnose na pravosuđe dovelo je do potrebe da se tekstovi pravosudnih zakona usklade sa izmenjenim Ustavom. U februaru 2023. usklađeno je pet zakona, a odredbe Zakona o Pravosudnoj akademiji i Zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava je trebalo uskladiti do februara 2024. godine.

Ministarstvo pravde je tek u julu ove godine osnovalo Radnu grupu za izradu nacrta Zakona o Pravosudnoj akademiji, koja je nakon inicijalnog sastanka 1. avgusta 2024. održala još samo jedan sastanak od 4. do 6. septembra. Ministarstvo pravde je potom već 8. septembra objavilo tekst Nacrta zakona o Pravosudnoj akademiji zajedno sa predlozima za izmene Zakona o sudijama i Zakona o javnom tužilaštvu, a potom ih 12. septembra poslalo Venecijanskoj komisiji na mišljenje o usaglašenosti radnih tekstova sa standardima Saveta Evrope, uz najavu javne rasprave u periodu od 1. oktobra do 1. novembra.

Radna grupa Nacionalnog konventa o Evropskoj uniji za Poglavlje 23 upozoravala je javnost da je javna rasprava o nacrtu Zakona o Pravosudnoj akademiji preuranjena zbog ozbiljnih proceduralnih propusta u vezi sa procesom pripreme ovog nacrta. Ukazano je da je nacrt pripremljen u Ministarstvu pravde, a zatim predstavljen Radnoj grupi koja je trebalo da ga izradi i to u neprihvatljivo kratkom roku i bez uključenosti svih zainteresovanih strana.

Takođe je primećeno da nije bilo dovoljno prostora za razmatranja različitog pristupa od ponuđenog koji podrazumeva Pravosudnu akademiju kao „jedinu tačku ulaska u pravosuđe“, naročito ističući da takav pristup nije preciziran formalnim prelaznim merilima, ni Akcionim planom za poglavlje 23, niti je samim ustavnim amandmanima prihvaćena ta mogućnost, a s obzirom na kapacitet Pravosudne akademije i stepen njene samostalnosti.

Ipak, početkom decembra Ministarstvo pravde obavestilo je javnost da je ministarka pravde Maja Popović učestvovala na 141. Plenarnoj sednici Venecijanske komisije i da je na njoj usvojeno pozitivno mišljenje na Nacrt zakona o Pravosudnoj akademiji i pozdravljena spremnost Republike Srbije da nastavi reformu pravosuđa i u tom smislu ojača institucionalni kapacitet Pravosudne akademije…

Sofija Mandić: Od 1. oktobra do 1. novembra ove godine, u javnoj raspravi je bio Nacrt Zakona o Pravosudnoj akademiji. Iako je prošlo mesec i po dana od završetka javne rasprave, ne postoji izveštaj o sprovedenoj javnoj raspravi, koji je trebalo da bude objavljen u roku od 15 dana. Međutim, imamo mišljenje Venecijanske komisije o ovom Nacrtu, koje je usvojeno nedavno. Zašto je ovo za nas izuzetno bitno? Šta se dalje dešava sa Zakonom o Pravosudnoj akademiji? Zbog toga što ovaj Zakon posmatramo u kontekstu toga da je srpsko pravosuđe praktično pred jednom velikom smenom generacija i da će u narednih pet godina negde oko četvrtine sudija otići u penziju, a u narednih deset godina negde blizu polovini, ili nešto preko polovine, u zavisnosti od procena.

U svakom slučaju, 52 godine je prosečna starost srpskog sudije. To su podaci iz 2023. godine. Dakle, kako će se sudije obučavati, kako će se birati, pitanje je ne samo nekakvog zakona koji se tiče usko rečeno struke, već i građana Srbije, na koje će ova smena generacija i način na koji se buduće sudije biraju i te kako uticati. Čuli smo ministarku pravde, kao i mnogo puta do sada, rekla je da je Venecijanska komisija dala pozitivno mišljenje o Nacrtu Zakona o Pravosudnoj akademiji, pa bih volela od vas da čujem da li se vi sa takvom izjavom slažete i šta je to zapravo Venecijanska komisija rekla, ne samo ugrubo rečeno, nego šta je rekla o onim zamerkama na koje je Društvo sudija, pre svega, imalo najviše komentara tokom javne rasprave?

Vesna Bogosavljević: Venecijanska komisija je izrazila svoje mišljenje, u kojem je pre svega rekla da je pitanje obuke organizaciona stvar svake države i diskreciono ovlašćenje svake države, i to je u skladu sa našim stavom da je na svakoj državi ovlašćenje kako će ona da organizuje sistem obuke. Građani imaju pravo na nezavisno i efikasno pravosuđe, a da bi bilo tako, ono mora da bude stručno. Zato nam je stručnost jako bitna i postoji i zbog sudija i zbog građana. Pravosudna akademija kao centar za obuku treba da postoji, ali ne treba da postoji kao uslov da bi neko postao sudija ili javni tužilac. To treba da ostane u nadležnosti pravosudnih saveta.

Evropska unija ne postavlja zahteve pred države članice i kandidate da postoji Pravosudna akademija. Ono što ona traži, i što i mi sami tražimo, jeste kvalitetno pravosuđe, kvalitetna obuka. A kako će ona biti organizovana, to je stvar svake države. Mišljenje Venecijanske komisije na ovaj predlog zakona nije negativno, zato što ovo što mi nudimo postoji u nekim zemljama, ali ne u svim zemljama Evropske unije. Ovo ne odgovara našem sistemu. Obuka je u Srbiji uvek postojala kroz jedan tradicionalni mentorski sistem gde ljudi posle završenog Pravnog fakulteta ulaze u pravosuđe, postaju pripravnici i pomoćnici, obavljaju taj pretežni deo sudijskog posla, pišu odluke, prate suđenja, razgovaraju sa sudijama, i to je jedan vidu obuke.

Pravosudna akademije treba da postoji, da pruži i teoretsku obuku o ljudskim pravima, evropskom pravu i sl. Ali treba zadržati ovaj tradicionalni sistem obuke, jer to je ono što odgovara našem društveno-istorijskom kontekstu. Istovremeno treba jačati Pravosudnu akademiju kao instituciju, pa možda joj i kasnije poveriti neke veće kapacitete, ali za sada ona tako nešto nije kadra da preduzme, po našem mišljenju.

Sofija Mandić: Uprkos onome što je ministarka Pravde rekla, Venecijanska komisija je zapravo reka da su obe opcije moguće, da to zavisi od naših državnih preferencija, da akademija mora biti zaštićena od političkih i svih drugih nedozvoljenih interesa, i to je ono što smo upravo čuli od Vesne, ali je takođe rekla, a ministarka je to zaboravila da nam kaže, i da zapravo ministarka mora da izađe, odnosno da ne bude u sastavu upravnog odbora Pravosudne akademije, i to je svakako, možda je čak i jedini i nesumnjivi i bez ograda dat zaključak u ovom mišljenju.

Đorđe Prpa: Ono što je takođe značajno istaći, to je da je Ministarstvo izašlo sa dva prilično međusobno konfliktna nacrta. Imamo jedan nacrt u kom je decidno predviđena Pravosudna akademija, kako to kažu, kao single entry point, odnosno jedinstvena tačka ulaska u pravosuđe, gde po tom nacrtu ne postoji druga opcija da se postane sudija ili javni tužilac, osim kroz obuku u Pravosudnoj akademiji. Druga varijanta je bila, da kažemo, malo labavija. Ona je uzela u obzir postojeće sudijske pomoćnike i tužilačke pomoćnike, ali ono što je takođe značajno, obe varijante na kraju dovode do toga da Pravosudna akademija ima primat u odnosu na, kako je to Vesna rekla, tradicionalni, odnosno mentorski sistem obuke.

Ono što bi smo mi pre svega zamerili ovakvom mišljenju Venecijanske komisije, jeste to da se Venecijanska komisija nije uopšte osvrnula na to da je mentorski sistem obuke uopšte sistem obuke. Saradnici koji rade u sudovima, odnosno sudijski pomoćnici i javnotužilački pomoćnici, oni se obučavaju kroz rad i rade kroz obuku. Njihove sudije su njihovi mentori, oni im prenose znanje i daju im radne zadatke. Tako da ovde nema one pretpostavke kao što važi trenutno za polaznike Pravosudne akademije, da se njihova obuka smatra radom. Ovde je njihov rad decidno njihova obuka, i tu nema nikakve dileme.

Dakle, to je pre svega zamerka da se zanemaruje postojeći mentorski sistem obuke kao validan sistem obuke u kom iskusni sudijski pomoćnici stiču vrlo raznovrsno iskustvo kroz svoj rad. Ono što takođe zameramo jeste da se Venecijanska komisija nije osvrnula na primedbu koju smo mi od starta isticali, a to je da je Pravosudna akademija nedovoljno nezavisna. Pravosudna akademija nije visokoškolska institucija, ali mi u Zakonu o visokom obrazovanju imamo dobre primere toga kako se propisuje nezavisnost i autonomija visokoškolskih institucija i to je nešto što bismo hteli da vidimo i u Zakonu o Pravosudnoj akademiji, da bi se i makar deklarativno predvidelo sprečavanje neprimerenih uticaja i na Akademiju.

Ono što je takođe značajno, jeste da se ovakvim zakonom implicitno i postepeno oduzimaju ustavne nadležnosti visokih saveta. Visoki saveti biraju javne tužioce i biraju sudije. Ono što je, da kažemo, nesporno prema članu 150 Ustava. Ali, na ovaj način, ako Pravosudna akademija uzme u svoje ruke da daje sertifikat o stručnosti i osposobljenosti za vršenje sudijske funkcije, ona na taj način vezuje ruke visokim savetima i praktično pruža jedan ograničeni krug kandidata koje visoki saveti mogu da biraju kasnije na funkciju. Ovde govorimo o toj predselekciji kandidata, odnosno, faktičkom predizboru koji vrši Pravosudna akademija, gde će kasnije visoki saveti samo formalno izvršavati nešto što je već ranije odlučeno. Ono što je takođe jako značajno, po našem mišljenju, a na šta se Venecijanska komisija uopšte nije osvrnula – bile su neke neformalne izjave predstavnika Ministarstva pravde pa se od toga potpuno odustalo, ali nacrt je sa takvom varijantom poslat Venecijanskoj komisiji, tako da mi moramo da se osvrnemo na to u potpunosti – to su takozvani samofinansirajući polaznici Pravosudne akademije.

Dakle Zakonom, odnosno Nacrtom Zakona, u članu 37 predviđeno je da imamo obuku koju će polaznici sami moći da finansiraju na Pravosudnoj akademiji ukoliko su položili prijemni ispit. Akademija može da odluči da primi povećan broj kandidata koji će platiti svoju obuku i to će pre svega stvoriti jaz između polaznika, zato što ovde se favorizuju ljudi koji imaju novčana sredstva da plate tu obuku, a kao što je svima poznato, u pravosuđu je i dalje prilično zastupljeno volontiranje, tako da se tu postavlja pitanje ko ima sredstava da plati takvu obuku. I sa druge strane, stvoriće se jaz između takvih akademaca i drugih akademaca i sudijskih pomoćnika, gde ćemo imati jedan potpuno paradoksalni režim gde neko plaća da bi radio. I to je rešenje koje je za nas potpuno neprihvatljivo.

Ono što je značajno, to je da pravosuđe predstavlja javni interes i da obuka, kakva god da je, za pravosudne funkcije, mora biti finansirana od strane države. Država mora biti ta koja odlučuje o tome koliko će se ljudi školovati, na koji način će se obučavati za ove funkcije i, na kraju krajeva, kroz koji režim obuke će oni prolaziti. I takođe, postoji jedna interesantna opaska u vezi sa Zakonom o pravosudnom ispitu. Član 1 Zakona o pravosudnom ispitu propisuje da se na pravosudnom ispitu proverava stručna osposobljenost za obavljanje funkcija i poslova za koje je zakonom ili drugim propisom kao uslov predviđen taj ispit.

Dakle, postavlja se pitanje: ako je Zakon rekao da se na pravosudnom ispitu proverava stručnost i osposobljenost, koju svrhu ima ponovna provera na kraju Pravosudne akademije ili na kraju krajeva sa ispitima koje sprovode visoki saveti? Dakle, mi već imamo priličnu konfliktnost zakona i oni već dolaze u međusobnu koliziju. Ovo će samo pogoršati taj problem i imaćemo situaciju da će pravosuđe, paradoksalno, postati jedan potpuno neuređen sistem u situaciji kada mi moramo da imamo vrlo ekspeditivne konkurse na kojima se… ne mogu da kažem brzo i kuso, ali ipak da se na neki način ekspeditivno biraju nosioci pravosudnih funkcija u situacijama kada prethodni ide u penziju. Prosto treba da se vratimo korak u nazad, da ponovo sprovedemo javnu raspravu, da se uvaže sva stručna mišljenja i da onda pišemo zakon po potrebama srpskog pravosuđa.

Sofija Mandić: Dosta toga provejava kroz ovo mišljenje, ništa nije do kraja eksplicitno rečeno, ali provejava i to da za ljude koji su u sistemu, poput tebe, dakle u statusu pomoćnika ili volontera, pripravnika, itd, koji planiraju da napreduju i da budu izabrani, da za njih nije preveliki teret da prolaze i mentorsku obuku, a onda i ovo u Pravosudnoj akademiji, jer će primati 80% plate sudije Osnovnog suda, a takođe se pominje i da bi sva ova rešenja, ukoliko i budu usvojena, dakle ako Akademija bude jedina tačka ulaska, primenjivala tek za 5 godina. Da li to donekle predstavlja neku vrstu koruptivne ponude svima vama koji ste sada u ovom statusu? Dakle, biće odloženo za 5 godina, imaćete platu 80% i kako, u zavisnosti od toga, koji je tvoj odgovor, kako gledate na tu, pod znacima navoda, ponudu?

Đorđe Prpa: Smatramo da je takvo rešenje, prvo što je predloženo u hodu, predloženo upravo iz razloga da se pacifikuju sudijski i javnotužilački pomoćnici, kako bi se što manje bunili protiv ovakvih zakonskih promena. I ono što je takođe, po mom mišljenju, važno, vraćam se na samofinansirajuće. Mi sada imamo situaciju da, pošto je ovo sistem povezanih sudova, sa jedne strane možemo imati smanjenje konkursa za sudijske i javnotužilačke pomoćnike, a da sa druge strane, Pravosudna akademija upisuje potencijalno neograničen broj sudijskih pomoćnika na samofinansiranje i da se na taj način stvara jedan veštački manjak sudijskih pomoćnika koji bi bili birani na funkcije, i javnotužilačkih takođe, a sa druge strane veštački višak akademaca koji su završili početnu obuku i, je l’ te, šta će oni sada nego da budu birani. Zato smatramo da ovakva rešenja, mislim kada se pročita Zakon, vidi se da su ona veštački umetnuta i da predstavljaju upravo to kao što si i rekla, jedno koruptivno rešenje koje… i pitanje je na koji način će biti primenjeno.

Ana Zdravković: Da se vratimo jedan korak unazad i da se podsetimo šta je zapravo Venecijanska komisija. Dakle, Venecijanska komisija predstavlja savetodavno telo Saveta Evrope. To je ekspertska grupa pojedinaca koji se bave oblasti ustavnog prava i koja pruža pravne savete državama članicama Savete Evrope – dakle, mi ovde ne govorimo o Evropskoj uniji, mi možemo govoriti o evropskim standardima u jednom širem smislu, ali mi smo na terenu Savete Evrope koji pruža pravne savete i podršku državama članicama da unaprede svoje nacionalne pravne sisteme i usklade ih sa evropskim standardima i međunarodnim principima u oblasti demokratije, ljudskih prava, vladavine prava, kojom se Savet Evrope primarno i bavi.

U tom smislu, šta radi Venecijanska komisija? Ona pruža podršku u vidu tih pravnih mišljenja, tako što joj države članice zapravo dostavljaju predloge normativnih akata, a ona ceni, da li su ti predloženi normativni akti u skladu sa evropskim standardima i o tome se izjašnjava. Dakle, ona će reći koja rešenja jesu, a koja nisu u skladu sa standardima, i u tom kontekstu mi možemo samo uslovno govoriti o tome da li je neko mišljenje pozitivno ili negativno. Dakle, i u ovom mišljenju, koliko je to relativno? Država je predložila opciju broj 1 i opciju broj 2. Venecijanska komisija je rekla, oba opcije su u skladu sa evropskim standardima. Dakle, može i jedno i drugo.

Šta želim da kažem? Ja bih kvalifikovala ovo mišljenje kao pozitivno iz prostog razloga što je velika većina predloženih normativnih rešenja u skladu sa evropskim standardima. Videli ste, Sofija je rekla, tu imaju dve ili tri jasne zamerke da nešto nije u skladu sa standardima. I potpuno je u redu, ja sam potpuno srećna da je mišljenje pozitivno, bila bih vrlo zabrinuta kada ne bi bilo tako. Ali to ne znači da su to jedina rešenja. Mi ne možemo da očekujemo od bilo kog međunarodnog tela, pa ni Venecijanske komisije, da nam dâ gotova rešenja. Ne postoji u uporednom pravu jedinstveni model. Mi moramo da nađemo model koji najviše odgovara našim potrebama, našem mentalitetu i našim uslovima.

Vida Petrović Škero: Čemu služi Akademija? Akademija je pravo i obaveza nosilaca pravosudnih funkcija da imaju svoje kontinuirao obrazovanje i naravno mogućnost da se napravi jedna prethodna obuka, koja će omogućiti nekakvo praktično znanje koje će dati dobre kandidate za sudiju. A izbor, obratite pažnju na reč, izbor, posle toliko godina borbi, prelazi sa Skupštine, sa izvršne vlasti i zakonodavne vlasti, jer predlagala je Vlada ranije tužioce uvek, da će preći u ruke visokih saveta. To se desilo tek pre dve godine. A sad, šta nam se dešava? Moramo tu biti jasni, glasni i obrazložiti istorijat kako krećemo do ove odjednom velike bitke o single entry point ili ti jedinom ulazu u pravosuđe.

I gle čuda. Veliko je interesovanje za Akademiju. Pronaći ćemo sistem u kome najlakše možemo izvršiti odabir budućih kandidata. Ono što do sad nismo rekli to je ono što je i bio razlog da Akademija ne postane ustavna kategorija, što je bilo većinski prihvaćeno, a to je da Akademija još uvek nema takav kvalitet da može biti ustavna kategorija, da se mora još razvijati, a nekmoli biti jedini ulaz. Ako smo uočili mane momentalne Akademije, mane momentalno programskog saveta, mane dosadašnjeg upravnog odbora, na današnji dan i pre dve godine, da se na tu instituciju, kada bi se prihvatila kao jedini ulaz u pravosudni sistem, može dosta lako vršiti pritisak.

I upravo je sudski sistem, uz pomoć profesora koji su se time bavili, došao do toga da je nama potrebna Akademija i svi se nadamo da će jednog dana ta Akademija biti francuska akademija iz Bordoa, koja se razvija od 1950. godine. Pa da li smo mi blizu toga? A mi hoćemo da preskočimo ceo razvoj, ceo razvoj koji se dešavao u vezi Saveta, i hop, za nekoliko godina da napravimo tu instituciju takvu. Rekli smo, dobro, Venecijanska komisija kaže ne može ministar u upravni odbor, pa ja se duboko nadam da će to i da se poštuje. Šta smo rekli oko toga što prema ovome Zakonu jednog člana iz Akademije u upravni odbor imenuje Vlada? Zašto Vlada? Da li da se zapitamo zašto Vlada?

Svi smo mi stekli nepoverenje u ovome periodu, u pogledu simulacija odredbi koje fino zvuče, a posle se zloupotrebljavaju. I u toj situaciji, naravno, ovo nije pravo rešenje. A za programski savet kaže Nacrt: 17 članova, a ko ga čini? Po izboru ili će to biti državni sekretar iz Ministarstva finansija ili državni sekretar iz Ministarstva pravde. Šta će on raditi u programskom savetu? Praviti programe za krivičare, praviti programe za parničare? Upravni sud? Vrlo teško. I po njihovom predlogu sedam ljudi koje predlaže Visoki savet sudstva iz redova sudija i pet iz redova tužioca. Sistem koji ima onoliko hiljada ljudi i sistem koji ima manje od hiljadu ljudi. Da li je dobro organizovan taj programski savet u Nacrtu Zakona? I otkud svi ovi ljudi iz drugih grana vlasti?

Ovo ukazuje da je Venecijanska komisija izabrala dve tačke i rekla ovo nije u redu, sve ostalo može, jer mi ćemo sami to rešiti i mi moramo da zamislimo kakav je pravosudni sistem, šta su potrebe tog sistema za Akademijom i da se nadamo da će posle određenog broja godina ta Akademija biti ravna Bordou, i mnogim drugim akademijama koje su manjeg kapaciteta, ali su na drugi način postigle svoju nezavisnost. I vratiću se na Ustav. Ustav kaže: Visoki savet tužilaštva i sudstva bira tužioce, odnosno sudije. Bira. A ovde se stalno govori, i u nalazu Venecijanske komisije, i u ovim diskusijama, imenuje.

Ako ja biram, ja hoću da imam ponudu i da izaberem. Ako imam imenovanje, neko je dao tu ponudu, ja ih samo imenujem, ne utičući baš naročito na njihov kvalitet. Nemojmo da zaboravimo da u još evropskim mnogim zemljama konačno imenovanje sudija je na strani kralja ili predsednika države. Zamislite, kod nas kako bi to bilo. I ja sad zamišljam, koja je funkcija visokih saveta ako oni samo imenuju, a ne učestvuju u odabiru svega toga, jer to je ono što je veoma loše. Veoma je loše kako se pripravnici primaju u sud. Akademija će da uradi sve, daće spisak koji su položili, i oni će biti primljeni, jer su položili po nekakvoj rang listi. Ali, nije tako.

Da li sud, odnosno tužilaštvo, koji biraju svoj kadar, treba da ga vidi, da popriča s njim i da dobije nekih svojih 10% od onoga što će učestvovati u oceni, a ne da imamo 60-40. Pa uspeh na fakultetu treba da se vrednuje, naročito pri prvom izboru, ali mora tu da učestvuje i samo sudstvo u tako nečemu jer je ovako neprikosnoveni nosilac moći izbora Akademija, ono što će raditi kralj u nekoj zemlji, koji samo imenuje i uopšte ne ulazi u ličnost, biće Savet.

Sofija Mandić: Ako neko ima pitanje ili komentar, izvolite. Prvo sudija u penziji, Omer Hadžiomerović, zatim profesor Lilić.

Omer Hadžiomerović: U zemljama gde postoji akademija, ti ljudi idu na najniže sudove. Ne kreću od Vrhovnog, nego kreću od osnovnog i prekršajnog suda. Taj program je, zakon koncipiran za te ljude. Za polaznike koji će biti sudije osnovnog i prekršajnog suda. Za njih je koncipirana. A onda, kako smo sada rekli, u stvari će važiti za sve. I samo ću u tezama da pomenem: ne može da bude ista obuka za sudije i tužioce. To može da bude u Francuskoj, gde postoje magistrati. Kod nas su to potpuno odvojene funkcije. Šta znači da Visoki savet sudstva i Visoki savet tužilaštva određuju broj polaznika? I svi se kasnije prijave za sudije. Nemamo tužioce. Dakle, moraju da imaju svoj kadar. Ko ide na kurs za tužioce, ko ide za sudije.

Drugo, nemate nikakvu garanciju da će ti ljudi kasnije da konkurišu za sudije i tužioce. Prijaviće se da primaju 85% sudijske plate, radiće dve godine, super, i kasnije odu u advokate. I ne znam gde će da odu. U koji sud? Svi će u Beograd. Ostaće Crna Trava, ne znam da li ima sud, izvinjavam se Crnoj Travi, ostaće bez sudije. Moramo da stvorimo sistem u kome će u Crnoj Travi biti sudije. Ne najbolji među svim kandidatima, nego najbolji kandidat koji hoće da ide u Crnu Travu. Da ne dužim dalje. Isti prijemni ispit i za nekoga koji je tek završio pravosudni ispit, i za nekog ko će da bude sudija Vrhovnog suda, ko je recimo advokat 30 godina. Ljudi, onaj ko je to pisao nije se potrudio, nego je gledao da što pre to napravi, i počeo je na postojeći zakon da kalemi nešto što ne ide u taj zakon.

Stevan Lilić: Imam dve ključne reči. Jedno je obuka, a drugo je u stvari Akademija. Pitanje je šta je zapravo obuka i da li je svrha i smisao Akademije da bude prethodni uslov. Ali već imaš nekoliko prethodnih uslova, kao što je diploma, kao što je pravosudni ispit. I ti polažeš krivično pravo na Pravnom, pa krivično pravo na pravosudnom, pa krivično pravo na prijemnom i krivično pravo na završenom… Pa daj bre, čoveče, mnogo je. To treba staviti u širi kontekst. Ta obuka možda je za one koji kreću od nule, ali niko ne kreće od nule, jer ima pravosudni ispit i fakultet.

Ne razumem ja, inače nisam baš tako glup, ne razumem svrhu te prethodne obuke. E, sada, ono što može da bude, jeste unapređenje znanja, proširivanje kapaciteta, to je naknadno. Postoji, sad idemo na drugu temu, to je akademija. Postoji Akademija za javnu upravu. Ona je relativno uspešna, nema ovako velike kontradikcije kao što ima Pravosudna akademija. I kao što je sudija Vida rekla, postoji nekoliko programa koji su bitni. Jedno je unapređenje znanja za razne nivoe službenika lokalne samouprave, državne uprave i tako dalje, a drugo je priprema za polaganje državnog ispita.

Znači, ovde bi Akademija mogla da ima ulogu u pripremi za polaganje pravosudnog ispita. A zašto to ne bi, ako je Pravosudna akademija. E sad, imam još jednu stvar da dodam, a to je država. Znači, ovde se nekoliko puta spomenulo da država ima pravo država. Međutim, država nije jednoćelijsko biće. Postoji nešto što se zove nezavisna sudska vlast, je l’ tako? Nezavisna sudska vlast. Nezavisna od koga? Od politike. Kad god ti imaš element DNK, politike iz izvršne vlasti, u nekom telu pravosudne, odnosno sudske vlasti, to više nije nezavisno.

I ja ne razumem, uvek sam imao odličan odnos, ali i napete situacije sa kolegama sudijama, i pitam ih: Izvinite, da li ti znate da je program za pravosudni ispit program iz 97. godine? Molim? Iz prošlog milenijuma, hej. Pa mi čekamo Ministarstvo pravde. Šta imaš da čekaš Ministarstvo pravde? Je l’ si ti nezavisna vlast? Ako si nezavisna vlast, ti predloži zakon, a ne Ministarstvo. Ako si nezavisna vlast, ti predloži ovo, a ne Ministarstvo. Znači, ja mislim da sudije treba da razumeju i zaista bez ustezanja da manifestuju atribute svoje nezavisne pravosudne sudske vlasti.

Vesna Bogosavljević: Predstoje nam velike promene. Veliki broj sudija će otići u penziju, u narednih pet godina 31% ili 770 sudija, u narednih 10 godina 62%, čak 1.540 sudija. Znači, doći će do jedne velike smene generacija, a situacija je takva da su mladi ljudi nezainteresovani da dođu u pravosuđe. Posle završenog Pravnog fakulteta opredeljuju se za profesije koje su bolje plaćene, gde su bolji uslovi za rad. U pravosuđu Republike Srbije postoji veliki broj predmeta u radu, prevelika opterećenost sudija, naših sudova, izuzetno male plate, male plate sudija. Što se tiče sudskih plata, mi smo na trećem mestu u Evropi, samo tri zemlje imaju manje plate od nas: Moldavija, Gruzija i u zadnje vreme Severna Makedonija.

Zaposleni primaju niske plate, trećina radi za platu koja je približna minimalnoj plati, uz jedan veliki i ogroman posao. Pravnici posle završenog Pravnog fakulteta nisu u takvoj situaciji zainteresovani da uđu u pravosuđe. Ovakvim modelom zakona, gde vi od njih tražite posle završenog Pravnog fakulteta, da polažu pravosudni ispit, da polažu prijemni kada postaju pripravnici, kada postaju saradnici, pa još sad tražite da idu na Pravosudnu akademiju – samo usložnjavate proces njihovog izbora. Pritom, to je neki sistem koji ne odgovara našem sistemu. Pravosudna akademija postoji u nekim zemljama i zato je ovaj Predlog Zakona i dobio pozitivno mišljenje.

Ali nije, ne odgovara našem sistemu. I ona kao takva institucija nije dala pozitivne rezultate u svom funkcionisanju. Imala je niz afera, i kao takvoj, ne može joj se sada, u ovom momentu, nikako poveriti tako važan zadatak da ona vrši tu selekciju kadrova. A ona ovim modelom, bilo jednim, bilo drugim, suštinski vrši izbor pre izbora. Ona samo ponudi kandidate Visokom savetu sudstva, on će samo od tih ponuđenih moći da izabere buduće nosioce pravosudnih funkcija. To je ono što se ne sme dozvoliti. A uvođenjem predstavnika izvršne vlasti u organe pravosudne akademije, vi pravosudne savete, one kojima je Ustav dao ovlašćenja da biraju, lišavate tih ovlašćenja.

I ja se nadam da će u 2025. godini naša da se borba nastavi. Venecijanska komisija je i vratila ovaj Predlog na ponovnu javnu raspravu uz zamerke koja je sama uputila, a mi ne treba da zaboravimo da je od strane Venecijanske komisije bilo i nekih predloga i pozitivnih mišljenja koje mi nismo prihvatili, protiv kojih smo se borili i izborili. Kada se menjao Ustav, 2022. godine, pre toga, bili su predlozi koji su pozitivno ocenjeni od strane Venecijanske komisije 2018, pa je celokupna stručna javnost i civilno društvo stalo protiv toga i dovelo se do nekih drugačijih izmena Ustava. Došli smo do toga da su se predstavnici zakonodavne vlasti sklonili iz procesa odlučivanja o izboru sudija.

To sada radi Visoki savet sudstva. Došlo se do toga da se u Visokom savetu sudstva izostave predstavnici izvršne vlasti. To su sada sudije i istaknuti pravnici. Kroz ovaj Zakon, ono čega se vlast odrekla 2022. godine, uvodi ponovo. I mi se protiv toga moramo boriti, ja se nadam da ćemo se mi snagom naših argumenata za to i izboriti. Visoki savet sudstva brani sudsku nezavisnost. Sudska vlast je jedina grana vlasti kojoj Ustav garantuje nezavisnost, i mi tu našu vlast treba da branimo. Visoki savet sudstva je izdao jedno saopštenje kojim tu poziciju pokušava da odbrani, i takođe je izrazio stav protiv Pravosudne akademije kao jedine tačke ulaska.

Nama treba obuka, Pravosudna akademija treba da postoji, ali konačno ocenu o tome ko treba da bude sudija, odnosno javni tužilac, treba da daju pravosudni saveti. Akcenat treba da bude na obuci, a ne na instituciji. Mi smo imali Zakon, na primer, o Agenciji za borbu protiv korupcije. Kao da je glavna stvar Agencija. Nije glavna stvar Agencija, nego borba protiv korupcije. Pa zato je posle i dobijen Zakon o sprečavanju korupcije. Isto tako treba da bude ovde Zakon o obuci u pravosuđu, a ne Zakon o Pravosudnoj akademiji. Ovako ponuđenim rešenjem, pravosudni saveti lišavaju se njihovih ustavnih ovlašćenja, uvode se predstavnici izvršne vlasti u organe Pravosudne akademije, samim tim u proces odlučivanja i to je nešto se mi moramo boriti, i ja se nadam da ćemo se i uspešno izboriti.

Đorđe Prpa: Ja gledam iz pozicije parničara kako će ovakav izbor sudija uticati na pravosuđe, s obzirom na to da krivičari imaju drastično manji broj predmeta. Ovde ne govorim o prekršajcima, oni su naročito zatrpani, ali postoji niz problema koje građani imaju, koji mogu samo preko suda da se reše. Znači, imate situaciju, ono što je trenutno prilično aktuelno, bar u mom okruženju, da ljudi nisu uredno uknjiženi na stanove u kojima stanuju, da je to neko nekad dobio preko nekog stanarskog prava, da je tu i dalje uknjiženo nekakvo društveno preduzeće. Fale sve moguće isprave na osnovu kojih treba da se izvrši uknjižba. To može isključivo da se postigne tužbom sudu, da se sudskom odlukom dobije izvršna isprava, odnosno izvršni naslov na osnovu kog će se taj građanin uknjižiti kao vlasnik svoje imovine.

Mi dolazimo u situaciju da sada prolongiramo izbor sudija, da to traje, da imamo te neke obuke, da čekamo da neko bude izabran, sa druge strane neko drugi je uveliko zreo za penziju i odlazi u penziju, a građanin podnosi tužbu sudu i čeka na ročište možda godinu danu. Mi imamo situacije, na primer, u beogradskim sudovima je situacija, koliko znam, najgora u Trećem osnovom sudu, da su prosto zatrpani, da oni imaju hiljade predmeta po sudiji. Mi umesto da biramo nove sudije, umesto da rasterećujemo sudove, mi radimo upravo suprotno. Mi kočimo sistem i dovodimo do još većeg zagušenja pravosuđa, koje će imati definitivno negativne posledice na običnog građanina.

Vesna Bogosavljević: Mogu samo još jednu rečenicu, ja se izvinjavam? Ovaj zakon, kao što je pomenuo Đorđe, uvodi kategoriju samofinansirajućih korisnika obuke. Volontiranje u pravosuđu je jako često, ali ne sme da postoji. Volontiranje je ropstvo modernoga doba i treba da bude iskorenjeno. Posle završenog Pravnog fakulteta ljudi dolaze u sud da rade bez ikakvog novca, pa čak i posle položenog pravosudnog ispita, i mi protiv toga treba da se borimo. Sa kategorijom samofinansirajućih korisnika obuke mi praktično legalizujemo volontiranje. A da ne pričam kolika je to nepravda što će taj čovek da dođe da radi, neće primati platu, još će plaćati da bi se obučavao. A mi treba da privučemo kadar u pravosuđe.

Vida Petrović Škero: Treba da postoji obuka kada čovek godišnjim rasporedom, tužilac ili sudija, menja mesto, jer potrebna su posebna znanja. Treba da postoji obuka vrlo specijalizovana, za sudije koje zbog novih zakona ulaze u nove odnose. Naravno, ta obuka treba da bude upućena na one korisnike koji se time bave. Mi menjamo zakone, a sudija nema kad da ga čita, tužilac nema kad da ga čita. Moramo napraviti obaveznu stalnu obuku za sudije koji sude medijske sporove. Imamo veštačku inteligenciju, imamo slap tužbe, imamo mnogo potpuno nekih novih stvari za koje moraš da si u stalno u toku. I to moram da pomenem o Upravnom sudu, koji ima veoma bitnu nadležnost, da ima stalno nove i izazovne materije, nelojalne konkurencije, a nema specijalizovano odeljenje, niti se ikakva obuka za to sprovodi.

Neću da pričamo sada o urbanizmu koji je, uzgred budi rečeno, na prvom mestu ocene u pogledu korupcije i kako se ulazi u tu korupciju, i kako ljudi koji se time bave… Neki znaju, to i koriste, a neki uopšte ne znaju u šta ulaze. Ono što još treba da se uradi: ne sme da bude diskriminatorskih, izvini, odredbi. Pomenuo je kolega malo pre jednu od tih diskriminatorskih odredbi u vezi sa plaćanjem. Kome plaćamo, koliko plaćamo, ko može da uđe u tu Akademiju i da pogledamo praksu na koji način su pohađali i ko su lica koja su završila Akademiju… da ne kažem da smo se suočili sa time da kandidat ima ispitne odgovore. To se mora izreći javno.

Ako imamo takav slučaj, koji je cela zemlja videla na televiziji, pa ne možemo govoriti da je ta Akademija direktna ulaznica u pravosudni sistem nekoga kao funkcionera. I naravno, kada govorimo o svemu tome, sistem volontiranja, za koji ja kažem i tvrdim da je mobing, to više nije volontiranje u pravosudnom sistemu zemlje Srbije, to je mobing gde po deset godina ljudi volontiraju. Sada će još, kako koleginica reče, sebi platiti, da bi imali mogućnost da volontiraju. Kandidat koji je u pravosuđu mora da ima besplatno obezbeđeno, to je njegovu pravo, svoje stalno usavršavanje. A kod nas, posle fakulteta, posle pravosudnog ispita, ulazimo na obuku koju ću ja morati da platim ako ne uđem u onih 15 ili 20 za koje se ne zna kako su došli do broja, jer nemamo kriterijume kako sud određuje potreban broj kandidata nego se kaže samo jednom rečju, što je nedopustivo.

Mihailo Pavlović: Advokat Mihailo Pavlović. Što se tiče same Pravosudne akademije, ne bih se tu nešto mnogo osvrtao, mislim, o kredibilitetu i kapacitetima i sve ostalo mogu sam da svedočim, tako da bih taj deo izostavio u startu, odmah. Ne očekujem ništa od te ustanove, pogotovo nakon tih poslednjih stvari o kojima, kažem, mogu da pričam na široko. Pre par dana sam u Palati pokupio informaciju da je održana neka anketa među sudijama, gde je 73% sudija odgovorilo da uopšte ne koristi praksu Evropskog suda za ljudska prava, niti se na to referiše, niti imaju nameru da to koriste. Dakle 73% ljudi, ta anketa je sprovedena nedavno. Slap tužbe je pomenula sudija Škero.

Nama je pravosuđe zatrpano slap tužbama, i mi odgovor na, kada dobijemo te postupke koje – vodio sam, sticajem okolnosti – kada istaknete argument slapa, nikada neće dobiti odgovore na slap. Odgovorićemo na sva druga pitanja, a ovo ostaje neodgovoreno. A razlog zašto ostaje neodgovoreno jeste, pod jedan: mi nemamo zakon o slapovima, ne treba ni da ga imamo, već imamo dovoljno odredaba u zakonu koja mogu to regulišu. Drugo, imamo bogatu praksu Evropske suda, bar 25 godina unazad, koliko sam ja išao unazad da pratim.

Upravni sud ste pomenuli. Upravni sud je sada ustanovio jednu praksu, poslednjih par meseci, da svima nama koji zastupamo tužioce vraća nazad, dostavlja nam rešenja kojima traži da overavamo punomoćje za tužioce kod notara. U svim predmetima i svim tužbama koje su podnete. Zašto? Zato što ne mogu da izađu na kraj sa tužbama za ćutanje uprave. A zašto ne mogu da izađu na kraj s tim? Zato što organi uprave ne funkcionu uopšte. I onda dolazimo u situaciju da tužioca, koji ne može da ostvari svoja prava, dodatno tovarite da overava punomoćje.

Pri tom postoji odluka Ustavnog suda iz 2020. koja je rekla – ne možete to da radite. Dakle, čak tamo niko ne sedi i ne pročita tu odluku nekog Ustavnog suda od pre par godina, koja je rekla ne možete to da radite. A što se tiče svih ovih ostalih uslova, kažem, i uslova rada i tako dalje, okolnosti u kojima rade… Mislim, daću vam primer: kakav autoritet sudija može da ostavi recimo u bilo kom od sudova kada ga u pauzi između suđenja vidite da nosi ubrus i tečni sapun ispod ruke da pođe do toaleta.

Znači, imate nekog ko ulazi u sudnicu, prvi put u životu ulazi u sud i očekuje da mu neko pruži tamu pravdu, i tri minuta pre toga sudija, šta će, izlazi sa ubrusom i toalet papirom zašto nema elementarne uslove za funkcionisanje. Ali to su stvari za koje moraju sudije da se izbore. To ne može niko drugi da reši. I mislim, tu mogu ja vrlo toplo da preporučim hrvatsku praksu. Oni su obustavili rad i tražili su neko funkcionisanje, odnosno prosto, uspostavljanje mehanizma funkcionisanja tih ustanova.

Peščanik.net, 21.12.2024.

REFORMA PRAVOSUĐA