Hajde da ne razgovaramo o Grčkoj – to je jako depresivno, nego o nečem drugom, okej? Na primer o Finskoj, koja je sušta suprotnost toj „korumpiranoj“ i „neodgovornoj“ zemlji sa juga. Finska je pravi uzor Evrope: ima poštenu vladu, zdrave finansije i solidan kreditni rejting, što joj omogućava pozajmice sa niskim kamatama. Istovremeno, ona je već 8 godina u recesiji koja je dovela do pada BDP-a za 10%. Da nema noćne more sa juga, o nevoljama finske ekonomije bi se govorilo kao o katastrofi epskih razmera.
I Finska nije jedina. Ona je samo jedna tačka na recesionom luku koji se proteže nad severnom Evropom od Danske, koja nije članica evrozone ali se ponaša kao da jeste, do Holandije. Sve te zemlje su u daleko gorem položaju od Francuske, koja je stalna meta napada medija koji se protive konceptu socijalne države, i koja po ekonomskim rezultatima zaostaje jedino za Nemačkom.
A šta je sa ostatkom južne Evrope? Evropski zvaničnici su oduševljeni oporavkom Španije, koja je ispunila sve zahteve poverilaca i čija ekonomija opet raste i stvara radna mesta. Problem je u tome što uspeh na evropski način podrazumeva nezaposlenost u Španiji od 23% i pad njenog BDP-a od 7% u poslednjih 7 godina. Portugalija je takođe poslušno primenila politiku štednje i 6 odsto je siromašnija nego ranije.
Otkud sve ove ekonomske katastrofe širom Evrope? Zanimljivo je koliko su različiti uzroci svake od njih. Da, grčka vlada se prezadužila. Međutim, to ne važi za špansku vladu. Kriza u Španiji je posledica prezaduženosti u privatnom sektoru i pucanja balona na tržištu nekretnina. U Finskoj uopšte nije reč o dugu, već o nedovoljnoj tražnji u drvnoj industriji i padu proizvodnje, naročito nekadašnjeg nacionalnog šampiona Nokie.
Zajedničko svim ovim zemljama je to što im je ulaskom u evrozonu navučena ekonomska ludačka košulja. Finska je prošla kroz tešku ekonomsku krizu krajem 1980-ih, daleko goru od ove sada. Ali je iz nje izašla i brzo se oporavila tako što je devalvirala valutu i učinila konkurentnijim svoj izvoz. Sada devalvacija nije moguća. Isto važi i za ostale zemlje u krizi.
Da li to znači da je uvođenje evra bilo greška? Znači. Ali to ne znači da ga treba ukinuti. Sada je najvažnije da sve te zemlje sa sebe skinu ludačku košulju. To podrazumeva akciju na više frontova, od zajedničkog sistema bankarskih garancija, do otpisa neodrživih dugova, stvaranje povoljnije ekonomske klime za zemlje koje prekidaju politiku štednje i povećanje inflacije u Evropi sa trenutnih ispod 1% na barem zacrtani cilj ECB-a od 2%.
Ali brojni evropski zvaničnici se protive svemu što bi evro učinilo funkcionalnijim i još uvek veruju da je tajna uspeha u strožijem disciplinovanju zemalja članica. Zato je grčki referendum važan.
Jedan od najvećih rizika grčkog Da, kojim bi se prihvatili zahtevi proverilaca i srušila sadašnja vlada, jeste da bi se time ohrabrili arhitekti evropskog neuspeha. Poverioci bi stekli moć da ponize svakoga ko se usprotivi štednji bez kraja, a nametnuta masovna nezaposlenost bi opstala kao odgovoran pristup problemima.
Grčko Ne nas vodi na zastrašujuće nepoznatu teritoriju. Grčka može da napusti evrozonu, što bi joj kratkoročno nanelo veliku štetu, ali i otvorilo šansu za stvarni oporavak, što bi bila najbolja lekcija nadmenim evropskim elitama.
Strah od Ne je opravdan jer vodi u neizvesnost, ali se više treba bojati predvidivih ishoda Da – još štednje i nesreće, i kriza gora od svih koje smo do sada iskusili.
The New York Times, 03.07.2015.
Preveo Miroslav Marković
Peščanik.net, 05.07.2015.
Srodni linkovi:
James Galbraith – Devet mitova o grčkoj krizi
New Statesman – Pogled iz Atine
Artist Stefanos – Euro Banknotes
Talassi – Uživo iz Atine: Grčka kriza i odlučujući referendum
Paul Krugman – Grčka pred ponorom
GRČKA KRIZA
