Po pravilu, pogotovo u državama koje preživljavaju tešku „tranzicionu“ krizu, a Srbija danas jeste u velikim nevoljama, objavljivanje rata organizovanom kriminalu izaziva povoljne reakcije javnosti, tj. običnog sveta, nesumnjivo najveće žrtve višegodišnjeg državnog posrtanja i nemoći. Ovih dana, međutim, desio se svojevrsni kuriozitet: predsednik Srbije Boris Tadić je najavio (zapravo, saopštio nam je da je ona u već u toku), manje-više novu „Sablju“ protiv organizovanog kriminala, čak možda i u oštrijem tonu nego dosad, na šta su odjeci (i reagovanja), od onih u medijima, preko političkih partija, do državnih institucija, bili nekako simptomatično mlitavi, rezervisani, sa dozom skepticizma koja bi morala da zabrine i samog tvorca „nove etape odlučne borbe protiv kriminala.“

U komentarima čitalaca na jednom veoma popularnom sajtu, za koji se ne može reći da nije naklonjen „demokratskim i proevropskim“ vlastima, na primer, i samo površnim iščitavanjem se može zaključiti da čak 95 odsto njih ne shvata preterano ozbiljno nastup svog predsednika i nagovešteno oštro konfrontiranje države sa svima koji otimaju i čerupaju nacionalno bogatstvo. Umesto pohvala i ohrabrenja dominiraju opore reči o još jednom (Tadićevom) izlivu demagogije, ispraznom obećanju, izneverenim nadama, promašenim metama, bavljenju posledicama i zataškavanju uzroka, bacanju prašine u oči, zamajavanju naroda, proizvodnji magle, koja bi da sakrije dosad više puta potvrđenu nemoć i nespremnost države da se obračuna sa kriminalom i korupcijom, tako što će skrenuti pažnju javnosti sa veoma teške, mnogima se čini, katastrofalne ekonomske i socijalne situacije u Srbiji.

Možda će neko (od predsednikovih savetnika, recimo) reći da su reakcije na tom sajtu politički i partijski motivisane, da ne mogu biti reprezentativne, da ne odražavaju pravo raspoloženje u javnosti, da, eto, naš predsednik prima na desetine i stotine poruka podrške i ohrabrenja da izdrži na zacrtanom putu – to neće umanjiti utisak da je poverenje u motive i odlučnost države i njenih institucija da se izbori sa raspojasanim kriminalom na alarmantno niskom nivou. Najpre zato što je i najnoviji Tadićev nastup još jedan u nizu njegovih kontinuiranih najava početka „sveopšte hajke na kriminal“, a da se u međuvremenu ništa spektakularno nije desilo, osim što se zatvori popunjavaju, uglavnom sporednim kriminogenim figurama i alavim direktorima malih privatnih firmi (sitnim ribama, kako se kaže). Potom i zbog snažnog osećanja da je i ovoga puta reč o kampanji sa ograničenim dometima i ishodima, ali i pokušaju da se manje priča o drastičnom padu nacionalne valute i porastu inflacije, o sinhronizovanom državnom udaru na i onako poražavajući standard najvećeg dela naroda, o socijalnim napetostima, zatvorenim i opljačkanim fabrikama, o podelama u samoj vladi o tome kako se suprotstaviti daljem ekonomskom i socijalnom propadanju.

Borba protiv organizovanog kriminala teško da može dati opipljiviji rezultat ako se prethodno ne utvrdi u kojoj meri i sama država, odnosno vlada, svojim merama, zakonima i uredbama doprinosi stvaranju ambijenta u kome kriminal, pogotovo onaj najkrupniji i najbliži vlastima, dobija legalne zakonske okvire. I naravno, ako se ne ukloni ambicija svake vlasti da joj suočavanje sa kriminalom bude motivisano najvećim delom razlozima političke prirode (izborna kampanja, obračun sa političkim protivnicima). Tu odmaže i manir naših političara da sami određuju ko su kriminalci a ko „ugledni biznismeni“, koga juriti, koga štititi, dokle ići sa kampanjom. Ostane li na snazi strategija dozirane i selektivne ofanzive na uporišta kriminala, ovog sadašnjeg, i onog prethodnog, desiće se da trenutno gromoglasno razobličavanje narko-klana Darka Šarića ne bude protumačeno kao rezultat iskrene namere da se Srbija ratosilja neprijatnog imidža države preko koje se odvija tranzit velikih količina droge, već kao još jedna prilika da se podmire računi sa određenim političkim strukturama u Srbiji i u njenom susedstvu. I naravno, da se još jednom manifestuje ko je pravi lider na Balkanu.

Koliko god Tadićeva najnovija poruka da će se detaljno istražiti zašto Šarićeva grupa ranije nije bila identifikovana, odnosno da li je neko iz prethodne (Koštuničine) vlade možda krio informacije o narastanju ovog narko-kartela, bila interpretirana kao upozorenje političkim rivalima da mnogo ne talasaju sa kritikom sadašnje vlasti, njena osnovna mana je što, u stvari, u određenoj meri ograničava domete nagoveštene ofanzive protiv kriminala. Kritičari Koštuničine vladavine bi, zasigurno, bili zadovoljni ako bi se demistifikovala prava priroda „najdržavotvornije i najpatriotskije“ političke strukture koja je ikad vladala Srbijom, ali će, nema sumnje, ostati uskraćeni za odgovor nije li sve što se dešavalo i u vreme Koštunice, a i kasnije, sve do danas, zapravo posledica izostanka „konačnog obračuna“ sa suštinom – kriminalnim, mafijaškim, ratnoprofiterskim i monopolističkim garniturama Miloševićeve vlastodržačke matrice. Pošto se svojevremeno sve završilo na kompromitujućoj, pa i komičnoj simulaciji „isterivanja istorijske pravde“ kroz Zakon o ekstraprofitu, bilo je jasno da nijedna vlast posle 5.oktobra nije bila spremna ili nije htela da razbije čvrstu spregu države (politike) i kriminala. Zoran Đinđić je sa fatalnim zakašnjenjem shvatio da je to omča oko vrata koja Srbiju može da udavi, ali je likvidiran pre nego što je zadao prvi udarac kriminalizovanim državnim strukturama. Policijska akcija „Sablja“ je pokušala da to, koliko je u okolnostima posle 12.marta 2003. bilo moguće, ispravi, ali je ona bila kratkog daha i ograničenog dometa, pre svega zbog izostanka prave političke podrške u kasnijoj njenoj fazi i velike pravosudne opstrukcije. Godinu dana kasnije, vlast su preuzele nacionalističke partije, kojima je jedan od prvih zadataka bio da se kompromitacijom akcije „Sablje“ i smenom kompletne policijske garniture, zapravo učvrsti kontinuitet zločinačke države iz Miloševićevog vremena, zadrže postojeće strukture i konzervira već uspostavljena simbioza države i kriminala.

Tako se dolazi do suštine: vešto eskiviranje vlasti, od 2004. pa sve do danas, da razotkrije pozadinu pobune Crvenih beretki, a kasnije i političke nalogodavce ubistva premijera. To je omogućilo da se uspostavljene sprege, monopoli i uticaji očuvaju, a „poražene“ snage posle 5.oktobra opstanu i konsoliduju, da bi se „istorijskim kompromisom“ Tadića i Dačića, sa unekoliko modifikovanom ideološkom ikonografijom, vratile na političku scenu Srbije. Ostao je gorak utisak da piramida kriminalizovane države ni deset godina kasnije nije taknuta, a oni koji su mogli biti označeni kao ratni profiteri koji su nesreću Srbije i njenog okruženja iskoristili za sopstveno blagostanje, u međuvremenu su postali „ugledni poslovni ljudi“, čije bogatstvo im omogućava da, uprkos svemu, i danas zadrže visok, a možda i presudan uticaj na vlast. Ne treba smetnuti s uma i da je vreme kohabitacije DSS i DS (Koštunice i Tadića) bilo, zapravo, razdoblje razmaha tzv.burazerske privatizacije, neviđene otimačine društvenog blaga, enormnog bogaćenja jednog užeg kruga tajkuna i političara, ali i period izbijanja čitavog arsenala afera koje nikad nisu razajašnjenje do kraja, a za verovati je i da nikad neće dobiti rasplet na sudovima. Od skandalozne prodaje Knjaza Miloša, poklanjanja C-marketa Delti, preko Nacionalne štedionice, sudbine kiparskih para do „patriotskog“ ustupanja Naftne industrije Srbije Rusima. Može se, naravno, razumeti današnja Tadićeva priča o „političkoj konstelaciji“, koja je sprečavala da se bar neke afere isteraju do kraja, pa čak i one sa izrazito političkim predznakom (paljenje ambasada i džamija), ali je teško razumeti zašto se danas, kada više nema te famozne limitirajuće „konstelacije“, kada šef države i njegova partija imaju sve poluge vlasti u svojim rukama, prećutkuje rasplitanje afera Ušće, Luka Beograd, ignorišu kontrolne antikorupcijske i antimnopolske institucije, izbegava (obećano) preispitivanje rada ministara iz redova DS i propitivanje kako su za tako kratko vreme mnogi političari Tadićeve stranke i drugih partija vladajuće koalicije postali bogataši. I zašto, na kraju, političari, po pravilu, zauzimaju odbrambeni gard kad god neko pomene „misteriju“ u vezi sa finansiranjem političkih stranaka.

Ako Boris Tadić zaista priželjkuje i priziva novu „Sablju“, morao bi prethodno, radi uspeha najavljene borbe protiv kriminala, da razjasni mnoge dileme i nedoumice. Zato se uopšte ne treba čuditi što se i na njegov najnoviji rat organizovanom kriminalu u svakodnevnim reakcijama gleda, manje-više – skeptično.

 
Peščanik.net, 21.03.2010.

The following two tabs change content below.
Ivan Torov

Rođen 1945. u Štipu, Makedonija; u Beogradu živi od 1965. Čitav radni vek, od 1969. do danas, proveo kao novinar: do 1994. u Borbi, gde je radio na svim poslovima, od izveštača do zamenika gl. urednika, a potom u Našoj Borbi do 1997, da bi iste godine, zajedno sa grupom kolega, osnovao dnevni list Danas, u kome je kao kolumnista i analitičar radio do marta 2002; u Politici do marta 2006; sarađivao sa nedeljnikom Ekonomist, skopskim Utrinskim vesnikom i Helsinškom poveljom.

Tokom 40 godina rada u novinarstvu sarađivao i sa zagrebačkim Danasom, sarajevskim Oslobođenjem, podgoričkim Monitorom, skopskim Pulsom i beogradskom Republikom. Osnova njegovog medijskog angažmana bilo je i ostalo političko novinarstvo. Za svoj rad dobio je brojne novinarske nagrade, među kojima Jug Grizelj (2003), Nikola Burzan (2000) i Svetozar Marković (1986).

Leave a Reply