Office wallpaper
Office wallpaper

Beogradska kulturna javnost je primitivni oblik života koji je formiran u prvoj polovini devetnaestog veka i kao takav, zasnovan na rekla-kazala principima, odoleva svim promenama, svim udarima modernizacije, svemu što bi moglo da je preoblikuje, reformiše i unapredi. Ona je ponosna na svoju tradiciju, na svoje “dvestogodišnje” institucije, na svoje nazadne prakse koje ističu junaštvo kao vrednost, poslušnost kao vrlinu, palanačko poslovanje kao krajnji civilizacijski domet. Oličenje takvog oblika života je ministarstvo kulture, koje je zaduženo za osmišljavanje, planiranje i projektovanje nepromenjenog sistema za narednih još dvesta godina. Ministri kulture po pravilu dolaze kao zaslužni pojedinci iz branše ili iz stranke, koji su kod “najmoćnijih ljudi u Srbiji” stekli izvesne poene ili simpatije upravo preko navedenih “vrednosti”: ili je u pitanju junaštvo, kao kod Bratislava Petkovića, ili poslušnost kao kod Predraga Markovića, ili palanačko poslovanje, ispostaviće se – kod Ivana Tasovca, najomiljenijeg poslenika beogradske kulturne čaršije, koja je uskliknula s radošću kada je isti imenovan za ministra. Naime, njega je prvi potpredsednik Vlade ponudio čaršiji kao izraz nesvakidašnje milosti, jer je prethodni ministar Petković, koji je premešten na rezervni položaj kod predsednika Republike, bio katastrofalan. Dolazak Ivana Tasovca na čelo ovog zapuštenog resora bio je dovoljan razlog da se povrati nada i još više prihvati Vučić, koji je time demonstrirao svoj iskorak iz paljanske kulturne paradigme u model novog kulturnog menadžmenta kojim je Tasovac oduševio ne samo Srbiju nego i čitav region. Čak je pozvan u Ujedinjene nacije da objasni svetu kako funkcioniše “odnos kulture i ekonomskog razvoja”. Mediji nisu prestali da glorifikuju ovaj događaj, dok je Tasovac u svom maniru počeo da odbrojava prvih deset sati na funkciji, drugih, trećih itd. Po isteku prvih sto sati ministrovanja, pošto je “sondirao stanje u institucijama kulture, Tasovac je izašao pred javnost i obelodanio tri tačke svog modernizatorskog programa. Da se podsetimo tih velikih obećanja: 1) profesionalizacija kadrova, 2) jačanje institucija i 3) transparentnost u donošenju zakona. Šta je od svega toga ispunio ministar Ivan Tasovac?

Odgovor na ovo pitanje je vrlo jednostavan. Ništa! Prošlo je pet meseci od njegovog imenovanja. Za to vreme, jedva su se odvijali redovni poslovi ministarstva, Zakon o medijima nije završen, predloženo je raspisivanje konkursa za direktore kulturnih institucija, kada je otpočeo period najgoreg “legalističkog” nameštanja kadrova. Kako su dani prolazili, tako je nestajao lik (zaštićenog) buntovnika iz Beogradske filharmonije, koji je svojedobno umeo da provocira dokoličare u Silikonskoj dolini svojim vickastim parolama, ili da proziva aktuelne ministre kulture. Ministar Petković mu je bio posebno drag kao poslastičar i poznalavac oldtajmera. Tasovac je umeo da mu kaže kako bi bilo bolje da se vrati u svoju poslastičaru i nastavi da pravi kolače, jer očigledno nema šta da traži u projektovanju moderne kulturne proizvodnje. Međutim, za kratko vreme došlo se do toga, da bi i za Tasovca bilo bolje da se vrati u svoju poslastičaru; međutim, tu postoji jedan problem, jer njegova poslastičara, koju je vodio dvanaest i po godina i nije baš njegova, mada spada u njegov resor, tj. resor Ministarstva kulture na čijem čelu se i dalje nalazi on, tj. Tasovac. Najnovije vesti kažu da se pored četiri kandidata, za vođenje te poslastičare kandidovao i sam ministar, jer je valjda shvatio da mu je tamo daleko bolje nego da krade bogu dane u ministarstvu. Dobro, bila je tu poneka izložba, saradnja sa Pekingom recimo, potpisao se i poneki ugovor, poput onog s Kinom, bilo je i posipanja pepelom po glavi na otvaranju izložbe “Umetnost i ideja državnosti” u zatvorenom Narodnom muzeju (“Nismo dostojni naših predaka itd.”). Ispostavilo se da su ideje Bratislava Petkovića, koji je zagovarao izmeštanje muzeja u zgrade pošte i bivših konjušnica, u odnosu na Tasovčevo tihovanje bile revolucionarne. Nažalost, to se vidi tek sada, kada je ministar Tasovac zaokupljen sopstvenim nameštenjem na mesto direktora Filharmonije.

Ruski pitomac Ivan Tasovac, naviknut na nepodnošljivu lakoću poslovanja unutar Beogradske filharmonije, gde je radio šta je hteo, budući da je u vreme DOS-a imao podršku prvog potpredsednika Vlade Nebojše Čovića, a kasnije Dačića i Tadića, sve do Aleksandra Vučića, demonstrirao je svojim ministarskim nastupom da je za Srbiju najbolje da 1) nema profesionalnih kadrova, 2) da ima slabe institucije i da 3) se sve radi netransparentno, jer i pored tolike očiglednosti nameštanja konkursa, javnost je nemoćna da bilo šta učini. Budući da je tako, ministar Tasovac je odlučio da iskoristi situaciju i učini ono što rade i svi ostali direktori i funkcioneri pred izbore – da se obezbedi na vreme. Zato je uredno podneo dokumentaciju na svoj konkurs za vođenje svoje stare poslastičare, gde je čovek svoj na svome. Vetrovi duvaju, ministri prolaze, samo vešti direktori plivaju. Ne mora Ivan Tasovac na ovom konkursu čak ni biti izabran, ali sama činjenica da se sam kandidovao za direktorsko mesto o kome će “konačnu odluku doneti Vlada Srbije, na osnovu odluke UO i naravno Ministarstva kulture” na čijem čelu je i dalje formalno Ivan Tasovac, predstavlja školski primer sukoba interesa. Mora da mu se iz ministarske fotelje zavetrina u poslastičari učinila mnogo primamljivijom, ali nije ni svaki povratak u poslastičaru isti. Bratislav Petković je imao fiksaciju na “krvavu košulju kralja Aleksandra” i “tragediju naciona”, a Ivan Tasovac očigledno na demokratiju putinovskog tipa. U takvoj demokratiji možeš praviti zimsku olimpijadu na moru, možeš komotno šibati performere korbačem, možeš pobeći u Prijepolje i odande ismevati Sajam knjiga, možeš svoje rođake opskrbiti sredstvima iz državnog budžeta, takođe možeš se i pored svega toga hvaliti kako si duhovit, ali ne možeš očekivati da će ti nakon svega neko još i poverovati. Naprosto, nisi više ni za poslastičaru.

Peščanik.net, 27.02.2014.


The following two tabs change content below.
Saša Ilić
Saša Ilić, rođen 1972. u Jagodini, diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio 3 knjige priča: Predosećanje građanskog rata (2000), Dušanovac. Pošta (2015), Lov na ježeve (2015) i 3 romana: Berlinsko okno (2005), Pad Kolumbije (2010) i Pas i kontrabas (2019) za koji je dobio NIN-ovu nagradu. Jedan je od pokretača i urednik književnog podlistka Beton u dnevnom listu Danas od osnivanja 2006. do oktobra 2013. U decembru iste godine osnovao je sa Alidom Bremer list Beton International, koji periodično izlazi na nemačkom jeziku kao podlistak Tageszeitunga i Frankfurtera Rundschaua. Jedan je od urednika Međunarodnog književnog festivala POLIP u Prištini. Njegova proza dostupna je u prevodu na albanski, francuski, makedonski i nemački jezik.
Saša Ilić

Latest posts by Saša Ilić (see all)