Foto: Peščanik
Foto: Peščanik

Ovaj tekst ima za cilj da doprinese debati o bojkotu izbora, iznoseći argumente u prilog bojkotu.

Jedno od glavnih pitanja u vezi sa narednim parlamentarnim izborima jeste – da li bi eventualni bojkot opozicije uspeo? Deo javnosti veruje da je bojkot osuđen na propast, navodeći kao primer bojkot parlamentarnih izbora iz 1997. godine. Drugi deo javnosti, iako manje pesimističan, smatra da je uspeh bojkota u najmanju ruku neizvestan. Zajedničko obema grupama jeste to da se uspeh bojkota posmatra kratkoročno – u odnosu na izlaznost na dan izbora.

Ovde, međutim, argument glasi da će bojkot naneti štetu režimu bez obzira na izlaznost, te da glavne efekte treba procenjivati srednjeročno: da li će Vučićev režim biti poražen na predsedničkim izborima 2022. godine te da li će u izbornu trku 2022. opozicija ući jača nego što je danas i nego što je bila na predsedničkim izborima 2017. Bojkot izbora stavlja Vučića u lose-lose situaciju: ili će niska izlaznost okrnjiti legitimitet koji trenutna vlast uživa ili će relativno visok odziv birača ogoliti izborne manipulacije kojima je vlast, u takvom scenariju, pribegla. U svakom slučaju, bez obzira na saopštenu izlaznost, bojkot će potvrditi jednu od dve teze kritičara vlasti – ili vlast ne uživa dovoljnu podršku, bar ne onu kojom se često hvali (u slučaju niske izlaznosti); ili, još gore, vlast pribegava nelegalnim radnjama i „štelovanju“ izbornih rezultata (u slučaju relativno visoke izlaznosti).

Oba scenarija donela bi (istinskom) opozicionom bloku bolju poziciju pred predsedničke izbore 2022. godine, nego u slučaju izlaska na predstojeće izbore. Ako bi izašla na parlamentarne izbore, opozicija bi pretrpela poraz, verovatno uz razliku od 20 odsto glasova u korist liste oko SNS-a. Formiranje Vlade moglo bi da potraje do šest meseci, a posle samo godinu dana krenula bi kampanja za predsedničke izbore 2022. Vreme između poraza na parlamentarnim izborima i kampanje za predsedničke izbore je suviše kratko da bi opozicija uspela da se konsoliduje i mobiliše sve potencijalno opozicione birače da izađu na glasanje 2022. Posle poraza opozicije na tim predsedničkim izborima, Vučić bi opet, po sličnoj dinamici, imao „zicer“ za parlamentarne izbore 2024, posle samo dve godine od predsedničkih izbora. Ovo bi bilo ništa drugo do neprekidno ponavljanje matrice iz prethodnih pet godina: Vučić produžava i jača vlast tako što pobeđuje na vremenski bliskim izborima, ne dozvoljavajući opoziciji da se konsoliduje.

Drugim rečima, izlaskom na parlamentarne izbore naredne godine opozicija bi pomogla Vučiću da uđe u ciklus u kojem bi bez većih izazova mogao da ostane na vlasti do 2028. godine. Bojkot izbora, međutim, menja konstelaciju i daje priliku opoziciji da Vučića stavi u defanzivnu poziciju. Eventaulna niska izlaznost – između 35 i 40 odsto – ogolila bi disproporciju između moći i podrške koju Vučić uživa: teško će prikriti činjenicu da je „prigrabio“ apsolutnu vlast, a da nema podršku više od polovine građana. Opozicija bi tako do predsedničkih izbora mogla da osporava njegov legitimitet, uz eventualne pozive da podnese ostavku i sazove vanredne predsedničke izbore kako bi potvrdio legitimitet.

Ako izlaznost bude relativno visoka, recimo iznad 45 ili čak iznad 50 odsto, to bi značilo ili da su se opozicioni birači „priklonili“ kvaziopoziciji (koja sarađuje sa SNS-om), ili da je režim „štelovao“ izborne rezultate, dodajući glasove kvaziopoziciji (u inače nekontrolisanom izbornom procesu, u kojem neće učestvovati kontrolori ne-kolaboracionističke opozicije). Predstavnici režima, prorežimski mediji i prorežimske NVO svakako će plasirati prvo tumačenje, ali, ako je krađe bilo, opozicija će to moći da dokaže iole ozbiljnijom analizom modela glasanja po biračkim mestima. Prethodno, u kampanji od 4 do 6 meseci pred izbore, opozicija bi mogla da profiliše poruku da bi svaka izlaznost iznad 40 odsto bila indikator da je došlo do „štelovanja“ izbornih rezultata kroz dodavanje glasova kvaziopoziciji. (Računicu za ovo nije teško izvući na osnovu trendova sa nekoliko prethodnih izbora, čak i pod pretpostavkom da se manji deo glasova opozicije zaista „prelije“ kvaziopoziciji.)1

Bez opozicije u parlamentu, buduće odluke vlasti ne bi imale legitimitet (što otvara mogućnost njihove kasnije revizije). Takođe, vladajuća koalicija bi bila „isterana na čistac“ po pitanju odgovornosti za stanje u državi. Iako bi vlast verovatno i dalje deo krivice za loše stanje u državi prebacivala na opozicione lidere, ovakav argument bi gubio na težini ako se opozicija isključi iz institucionalnog političkog života.

Konačno, činjenica da opozicija neće biti u parlamentu bi promenila podsticaje njenih lidera za „zaoštravanje“ borbe sa Vučićem. Bez resursa koji proističu iz učešća u radu parlamenta, opozicioni lideri će biti zainteresovaniji da ubrzaju pad Vučića, što donosi i veći motiv da maksimalizuju svoj vaninstitucionalni angažman (akcijama građanske neposlušnosti i protestima). Odluka za bojkot u tom smislu podseća na mehanizam „vezivanja ruku“, u kojem akter sebe formalno lišava neposredne dobiti da bi pojačao kredibilitet svoje poruke da neće „skrenuti“ sa kursa koji se od njega očekuje (u ovom primeru kurs je beskompromisna borba protiv režima). U tom smislu, to što bi se bojkotom izbora opozicija odrekla resursa koji proističu iz rada u institucijama je pozitivna tekovina bojkota, a ne negativna, kako deo kritičara bojkota sugeriše.

U zaključku, uz dobro plasiranu kampanju opozicije da bi svaka izlaznost iznad 40 odsto bila pokazatelj izborne krađe, bojkot bi pomogao opoziciji da pred predsedničke izbore 2022. godine (a) preuzme inicijativu i pojača pritisak na Vučićev režim; (b) izbegne hipoteku svežeg poraza, čime bi izbegla demotivisanje skeptičnih opozicionih birača. Dakle, umesto kao „sveži“ i nekonsolidovani gubitnik parlamentarnih izbora 2020. godine, opozicija bi nakon bojkota ušla u kampanju za predsedničke izbore sa Vučićem „u defanzivi“. Opozicija bi zato trebalo da što pre proglasi odluku o bojkotu izbora, kako bi bez ishitrenih poteza mogla da pripremi kampanju, uključujući i odluke o tome šta činiti na dan izbora, i u neposrednom periodu posle.

Peščanik.net, 15.08.2019.

Srodni linkovi:

Rastislav Dinić – Četam haus

Dejan Ilić – Nepristojna ponuda

Dejan Ilić – Opozicija ili sedativ?

Vesna Pešić – Bojkot izbora kao strateška i moralna odluka

Dejan Ilić – Dan posle

Vladimir Gligorov – Chatham House pravila

Vladimir Gligorov – Okrugli sto

Rastislav Dinić – Dijalog i(li) pregovori

Stefan Aleksić – Razgovarajmo o demokratiji

Dejan Ilić – Mazohisti

Dejan Ilić – Dve slike opozicije

Dejan Ilić – Bojkot ili izbori – isto je

Rastislav Dinić – Popuštanje

Sofija Mandić – Pregovori, o čemu i sa kime

________________

  1. Izlaznost na parlamentarnim izborima bila je oko 3.780.000 glasova ili 56 odsto: lista oko SNS – uključujuči i SPS – osvojila je oko 1.800.000 glasova; na prethodnim parlamentarnim izborima SNS je osvojio oko 1.740.000 glasova – bez SPS-a koji je uzeo oko 480.000 glasova uz izlaznost od 53,1 odsto; na predsedničkim izborima 2017. izlaznost je bila oko 55 odsto – Vučić je osvojio 2 miliona glasova. Izvor: Republička izborna komisija.