U jučerašnjem odgovoru na pismo Ane Brnabić,1 Fridom Haus je saopštio da stoji iza prvobitnih ocena o padu demokratije u Srbiji. Radi se o dva izveštaja Fridom Hausa za 2020. godinu: prvi, koji je sačinio Miloš Damjanović, analizira stanje demokratije u Srbiji, a drugi, komparativni izveštaj – Nations in Transit 2020 – koji je sačinila Zselyke Csak, analizira trendove demokratije u postkomunističkim zemljama („Centralna Evropa i Istočna Azija“). Interesantno, Fridom Haus se, u svom odgovoru, nije osvrnuo na primedbe pobrojane u Vladinom pismu. Ovde ukazujem na to da Vladine primedbe sadrže značajne manjkavosti i da su iznesene tako da pokazuju da Vlada Srbije nije spremna da vodi fer i argumentovani dijalog sa Fridom Hausom.
Tri su ključna problema u odgovoru Vlade Srbije na izveštaje Fridom Hausa zbog kojih se taj odgovor ne može smatrati fer i argumentovanim:
1) pismo pripisuje Fridom Hausu tvrdnje koje nisu izrečene u izveštajima;
2) priloženo poređenje sa drugim indeksima demokratije je metodološki neosnovano, selektivno i spekulativno;
3) ton komunikacije je neprikladan.
1. Konstruisane tvrdnje: Vlada tvrdi da je Fridom Haus rekao nešto što nije rekao
Kao jednu od glavnih zamerki Fridom Hausu, Vladino pismo navodi da nije tačno da je Srbija „lider u srozavanju demokratije na Balkanu“. Slično, pismo navodi i da je jedna od „najočiglednijih pogrešnih interpretacija [u izveštaju Fridom Hausa, prim. aut.] tvrdnja da je Srbija doživela najdramatičniji pad demokratije na Balkanu“ (str. 7). U nastavku ovog odeljka, pismo pokazuje, kroz poređenje indeksnih poena između 2019. i 2020. godine, da je pad Srbije u kvalitetu demokratije manji od pada ostalih zemalja iz okruženja, nakon čega zaključuje da je Fridom Haus izneo netačnu ocenu.
U istom poglavlju, u narednoj sekciji (2.2), pismo negira još jednu ocenu koja se pripisuje Fridom Hausu, naime da „Srbija predvodi proces urušavanja demokratije u Centralnoj Evropi i na Balkanu“ (str. 8). Posle sličnih tabelarnih poređenja kao u prethodnom odeljku, u ovom odeljku se zaključuje da je „vrlo jasno da […] interpretacija izveštaja Nations in Transit 2020 da je Srbija najviše pala po pitanju demokratije nije samo veštački preuveličana, nego i da nije zasnovana na činjenicama“ (str. 7).
Problem je, međutim, u tome što Vlada Srbije polemiše sa izmišljenim tvrdnjama. Fridom Haus nigde nije izneo tvrdnje za koje ga „tereti“ Vlada Srbije, naime ocenu da Srbija ima „najdramatičniji pad demokratije na Balkanu“ ili da je „lider po padu stepena demokratičnosti“.
Za to kako se opisi Fridom Hausa iskrivljuju, ilustrativan je i primer grafikona iz komparativnog izveštaja (Nations in Transit 2020) za koji Vlada tvrdi da „predstavlja Srbiju kao jednu od nekoliko zemalja koje predvode demokratsko urušavanje na Balkanu“. Grafikon, međutim, prikazuje trendove pada tokom poslednje decenije, poredeći indekse između 2010. i 2020. godine. Na grafikonu se navode one zemlje koje su tokom prethodne dve godine prešle u nižu kategoriju režima – Poljska, iz konsolidovane u polukonsolidovanu demokratiju, a Mađarska, Srbija i Crna Gora iz polukonsolidovanih demokratija u kategoriju hibridnih režima (kao što je i obrazloženo u potpisu grafikona):
Ovo, ipak, nije sprečilo autore pisma da pripišu Fridom Hausu kako tvrdi da Srbija „predvodi demokratsko urušavanje na Balkanu“, posle čega iznose „kontradokaze“, polemišući sa tom izmišljenom izjavom. Slični primeri netačno interpretiranih ocena Fridom Hausa se mogu naći i na drugim mestima u Vladinom pismu. Ovo je način tretiranja „druge strane“ sličan onome koji možemo videti na domaćoj političkoj sceni: „drugoj strani“ se pripiše izmišljena izjava koja se potom uporno ponavlja pa opovrgava, a „druga strana“ izvrgava ruglu.
2. Metodološka neutemeljenost (selektivnog) pozivanja na druge indekse
U narednom koraku, Vlada Srbije pokušava da opovrgne nešto što Fridom Haus jeste saopštio, naime to da je ove godine Srbija „skliznula“ iz kategorije „poludemokratija“ (manjkavih demokratija) u kategoriju hibridnih režima. Vlada to čini sledećom premisom: pad u kategoriju hibridnih režima je „tako drastična promena“ (na drugim mestima naziva se i „tektonskom promenom“, odnosno „dramatičnim prelazom“) da je „nemoguće da drugi indeksi koji mere stepen demokratije taj pad ne registruju“.
Ova premisa je pogrešna na više nivoa. Pre svega, regresija jedne zemlje iz jedne kategorije demokratičnosti u nižu kategoriju nije rezultat instant „tektonskih“ promena (osim u slučajevima pučeva), već, kao što komparativna praksa i studije pokazuju, pad demokratičnosti predstavlja kontinuirani proces. To, uostalom, Fridom Haus precizira na više mesta, u izveštajima za ovu i za prethodne godine; malo je verovatno da Vlada Srbije ovoga nije svesna.
To što je jedna promena postepena (incremental change) ne znači da posle nekog vremena ne može imati transformativne efekte (baš kao što ni nagle promene ne moraju uvek dovesti do transformativnih efekata). Ovo se može ilustrovati uz pomoć obrasca koji su razvili Streeck i Thelen (2009, str. 9),2 koji objašnjava modele promena:
Dinamika demokratizacije ili pada demokratije jedne zemlje najčešće se može smestiti u gornje desno polje, koje označava kontinuirane promene, koje iako su postepene s vremenom dovode do transformativnih efekata (diskontinuitet između početnog stanja i trenutnog stanja). Prema ovoj dinamici, svaka država, uključujući i Srbiju, koja godinama prolazi kroz proces urušavanja demokratije, u jednom trenutku može dospeti u stanje u kojem demokratije više nema.
Pošto je netačna premisa da je prelazak iz jedne kategorije demokratije u nižu praćen „naprasnim“ ili „dramatičnim“ promenama – u odnosu na prethodnu godinu – sledi da takođe nije validna ni tvrdnja da „takve dramatične“ pojave koje jedan indeks registruje moraju da budu registrovane i u drugim indeksima demokratije.
Ovo ipak nije sprečilo Vladu Srbije da ospori indeks Fridom Hausa (NIT) pozivajući se na druge indekse demokratije, pre svega Bertelmanov (BPT) i Ekonomistov (EIU) indeks. Budući da ovi indeksi i dalje kategorizuju Srbiju kao demokratsku zemlju, pismo Vlade Srbije implicira da Fridom Haus greši.
Dva su problema sa ovim pristupom. Prvi problem je univerzalne prirode: validacija indeksa ne može biti eksterna već samo interna. To znači da se valjanost jednog indeksa ne može osporiti drugim indeksima, već samo osporavanjem unutrašnje strukture samog tog indeksa (kao dobre primere revidiranja indeksa preporučujem studiju autora Hanretty i Koop [2012],3 koja propituje poznati indeks nezavisnosti regulatornih tela, prvobitno razvijen za merenje nezavisnosti centralnih banaka, kao i noviju studiju Budsaratragoona i Jitmaneeroja [2019],4 koja pokazuje manjkavosti Transparency CPI indeksa korupcije sugerišući restrukturiranje nekih od njegovih indikatora da bi se poboljšala validnost indeksa). Drugim rečima, ako želite da osporite jedan indeks, irelevantno je da li se njegove vrednosti razlikuju od vrednosti drugih indeksa; ako postoji 2, 5, 10 pa čak i 40 drugih indeksa čije vrednost odstupaju od vrednosti „osporavanog“ indeksa, to je suštinski nebitno.
Uz to, „odstupanja“ indeksa Fridom Hausa od indeksa na koje je Vlada referisala u svom pismu nam ne govore ništa. Ako Vlada ostaje pri svom, inače neosnovanom, stavu da indeksi moraju da se poklapaju, onda to što neki indeksi odstupaju od Fridom Hausa u bodovanju Srbije ne znači nužno da je indeks Fridom Hausa problematičan; može biti da je do tih drugih indeksa. Primera radi, činjenica da EIU indeks ocenjuje da Srbija danas ima veći stepen demokratije (6,41) nego pre 10 godina (6,33)5 može biti dovoljan indikator da se postavi pitanje da li je njegova metodologija adekvatna da registruje sve slučajeve kontinuiranih padova u kvalitetu demokratije.
Drugi konkretan problem poređenja više indeksa koje je Vlada priložila u pismu jeste da je ono – selektivno. Indeksi koji se upoređuju sa indeksom Fridom Hausa su selektivno birani, tako da razlike u bodovanju, kada je u pitanju slučaj Srbije, budu maksimalizovane. Istovremeno, drugi indeksi, koji pokazuju da je Srbija imala veći pad demokratije nego što Fridom Haus sugeriše, ignorisani su. Tako se, na primer, u pismo nije uvrstilo poređenje s V-Dem indeksima, koji u akademskoj zajednici važe za verovatno najverodostojnije za merenje kvaliteta demokratije. V-Dem ne pravi jedan, kompozitni indeks demokratije, već nudi pet zasebnih kategorija, od kojih su, za potrebe ove diskusije, najrelevantniji indeks liberalne demokratije (Liberal Democracy Index) i indeks izborne demokratije (Electoral Democracy Index). U slučaju Srbije, vrednosti oba indeksa su se, između 2012. i 2019. godine, dvostruko “srozale”:
Grafikon ne samo da pokazuje trend koji je suprotan onome što EIU indeks pokazuje, nego sugeriše i da je pad u kvalitetu demokratije u Srbiji u poslednjoj deceniji bio dublji i kontinuiraniji nego što i Fridom Haus indeks prepoznaje. Kada bismo se rukovodili selektivnim dokazivanjem, koje se praktikuje u pismu Ane Brnabić u odeljku 2.3, onda bismo mogli da tvrdimo da ih Fridom Haus nije „oštetio“, već da je zapravo bio darežljiv prema vlastima u Srbiji.
Tabele sa indeksima EIU i BPR koje su prezentovane u pismu sugerišu da je Srbija „oštećena“, jer navodno Fridom Haus jedini registruje veliki pad Srbije, za razliku od druga dva indeksa, koji takav pad ne registruju:
Međutim, ako u ove tabele dodamo nove kolone u koje bismo uvrstili gore priloženi V-Dem indeks, kao i potencijalno druge indekse, da li bi Vlada i dalje imala „jak slučaj“? Ne. Dakle, čak i kada bi jedan indeks mogao da se osporava eksterno (putem poređenja sa drugim indeksima), opet bi argument Vlade bio neodbranjiv. Ako se nekome, tokom čitanja pisma, argument Vlade o „odstupanju“ indeksa Fridom Hausa možda i učinio validnim, to je tako prvenstveno zbog selektivnog odabira i prikaza drugih indeksa koju su priloženi zarad poređenja.
3. Neprikladan ton
Generalno, ton pisma je neprikladan, a povremeno i agresivan. Iako se razlikuje od stila koji vlast koristi u domaćoj politici, ovakva retorika se u međunarodnima forumima smatra neprikladnom. (Dobronameran savet Vladi: možda bi bilo dobro poslušati Vuka Jeremića i angažovati verziranog prevodioca za potrebe zvanične komunikacije u interkulturnim kontekstima). Na više mesta tekst pisma oštro kvalifikuje namere ili navodne greške primaoca. Na primer, konstatuje se da je Fridom Haus uradio „pristrasnu“ (biased) analizu, da je analiza „obmanjujuća“ (misleading), da „rezultati predočeni u Nations in Transit 2020 imaju „neobjašnjivu negativnu pristrasnost prema Srbiji“ (kurziv moj), pa čak i da su autori izveštaja pokazali „značajne manjkavosti u njihovom akademskom poštenju i istraživačkoj temeljnosti“.
Utisak svojevrsne usiljenosti u argumentaciji može se takođe stići i iz prenaglašenih sintagmi, u kojima se, uz glagol ili pridev, dodaje i „isforsirani“ prilog. Primera radi, kada navodi da je analiza Fridom Hausa „obmanjujuća“, autori pisma kvalifikaciju pojačava sa „izrazito obmanjujuća“ (highly misleading); u jednom delu, gde žele navesti da se skor Srbije nije promenio u odnosu na prethodne godine, nije bilo dovoljno reći „iste vrednosti“ nego „apsolutno iste“ (absolutely the same as); na trećem mestu se iznosi (inače neutemeljena kvalifikacija) da je – ne „jasno“ – nego „vrlo jasno“ (very clear) da je obaranje skora Srbije od strane Fridom Hausa – ne „uveličano“ – nego „veštački uveličano“ (artifically magnified). Takođe, način na koji je tekst formatiran dalje doprinosi utisku agresivnosti: mnoge rečenice su podvučene, često u kombinaciji sa podebljanim fontom; povremeno se koriste i uzvičnici.
***
Ako pripadnici vlasti žele da budu prepoznati u komunikaciji kao partner koji je spreman da se vodi standardima argumentovanog dijaloga, nije dovoljno napisati 18 strana teksta, formatirati ga, citirati podatke „sa raznih strana“ i priložiti tabele. Kada referišu na ono šta je druga strana rekla neophodno je da to čine na precizan način, bez pripisivanja kvalifikacija koje druga strana nije iznela; da ne manipulišu metodologijom kako bi se osporio kredibilitet druge strane; i da demonstriraju ton obraćanja koji je pristojan i koji ostavlja utisak da postoji dobra volja da se vodi dijalog u kojem će se poštovati druga strana. Pismo Vlade Srbije, nažalost, nije ispunilo ove uslove.
Stoga, možda i ne iznenađuje što je Fridom Haus juče odgovorio samo saopštenjem za medije. Detaljan odgovor na zamerke iznete u pismu je – izostao. Time je slučaj zatvoren, a vlasti u Srbiji iz njega izlaze sa narušenim ugledom. Verovatno dugoročnije nego što su pre slanja pisma mogle da očekuju.
Peščanik.net, 20.05.2020.
Srodni linkovi:
Nemanja Nenadić – Poen koji je „dekonsolidovao“ demokratiju
Vujo Ilić – Važno je zvati se Haus
________________
- Kabinet predsednika Vlade (2020). Freedom House Nations in Transit 2020 Analysis: Refuting the Claims of Democratic Backsliding in Serbia.
- Streeck, W., & Thelen, K. (2009). Institutional change in advanced political economies. Debating Varieties of capitalism: a reader, 95-131.
- Hanretty, C., & Koop, C. (2012). Measuring the formal independence of regulatory agencies. Journal of European Public Policy, 19(2), 198-216.
- Budsaratragoon, P., & Jitmaneeroj, B. (2019). A critique on the Corruption Perceptions Index: An interdisciplinary approach. Socio-Economic Planning Sciences, 100768.
- The Economist Intelligence Unit (2020). Democracy Index 2019 A year of democratic setbacks and popular Protest.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Slobodan Tomić (see all)
- Izborna kampanja i građansko-ekološki protesti - 21/02/2022
- Vlada vs Fridom Haus: slučaj zatvoren, šteta ostaje - 20/05/2020
- Tim gore po naučne dokaze? - 11/01/2020
