Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Povodom knjige A. Sekulovića Rehabilitacija Draže Mihailovića. Političko nasilje nad istinom i pravom.

Aca Sekulović je, rešivši da napiše ovu knjigu, na sebe preuzeo zadatak koji je istovremeno i lak i težak. Proizvoljnosti i neistine na kojima počiva sudska rehabilitacija Mihailovića, kao uostalom i proizvoljnosti i neistine na kojima počiva čitava rehabilitacija ravnogorske krvave lakrdije, takve su po karakteru da ne mogu izdržati ni kritiku koja počiva tek na elementanim znanjima o epohi, događajima i ličnostima. Zato Sekulović na mnogo mesta u svom radu mora da podvuče (ponekad se ima utisak – sa nelagodom) činjenicu da se u nekom konkretnom kontekstu radi o notornim stvarima, bilo širim istorijskim, bilo pravno relevantnim. Uz jedan broj autentičnih autorovih interpretacija, u kojima iznosi svoje mišljenje i stavove o stvarima o kojima piše, Sekulović uglavnom, opisujući kontekst, iznosi notorne činjenice. Nije u pitanju ni Higsov bozon, kvantna zapletenost niti teorija tamne materije, već jedna dobro poznata istorija. I to je taj lakši deo posla.

Ipak, tih proizvoljnosti i neistina na strani rehabilitatora je toliko mnogo, da se kao bujica u slapovima slivaju preko notornih činjenica, ne bi li svojom masom i bukom zatrpali i nadglasali ono što je notorno i što, kao takvo, nema potrebu ni da se gomila (jer toliko ga je koliko ga ima), a ni da tako histerično viče. Otuda, uhvatiti se u koštac sa takvim mnoštvom zala i zjala uopšte nije bilo lako. Zato je Sekulovićev zadatak bio težak, jer je kao ozbiljan čovek i znalac morao, između ostalog, da se hvata u koštac sa gomilom najbeslovesnijih konstrukcija, da neretko nije mogao, a da takve istorioidne i pseudopravne misaone andramolje ne nazove prosto i jednostavno – lažima odnosno besprimernim neznanjem.

Baveći se već duže vreme rehabilitacijama, i sam sam uočio da način na koji rehabilitatori navode svoje argumente najviše podseća na veštinu srednjovekovnih pravnih savetnika francuskog kralja Filipa IV, takozvanih legista, čije se sve pravničko znanje sastojalo u razobručenom gomilanju najmaštovitijih optužbi na račun kraljevih neprijatelja, tako da ovi više nisu znali da li ih neko zavitlava i od čega se, zapravo, imaju braniti. Primera radi, jedan od vodećih legista, Gijom De Nogare, kraljev savetnik, optuživao je u vreme sukoba kralja i pape nesrećnog rimskog pontifeksa da, osim što je lopov, ubica, jeretik i još koješta, kao svešteno lice, zavetovano na celibat, ipak oko sebe drži brojne ljubavnice, koje okuplja samo zato da bi prikrio da je homoseksualac. Stiče se utisak da je kroz ovdašnje savremene dražinsko-nedićevske rehabilitatore i savetnike oživeo piktoreskni Gijom de Nogare i “pravnička veština” francuskih legista. Primera radi, sasvim u njihovom maniru, savremenom sudu u Srbiji je podmetnut (a nije ni da se sud odupirao) i ovakav niz besmislica: “U pripremu suđenja bili su uključeni ne samo najviši rukovodioci KPJ, već i komunističke partije tadašnjeg SSSR i Bugarske, te Informbiro”. Zadržavajući se samo na Informbirou, koji, na šta Sekulović ukazuje, u vreme suđenja Mihailoviću još nije ni bio formiran, valja podsetiti i na to da i ova frojdovska omaška o IB-u (iako pre svega dokaz kolosalnog neznanja), ide, donekle, i na račun ritualnih antikomunističkih inkantacija, svojstvenih svim desnim kontrarevolucionarima, u kojima naročiti magijski potencijal imaju mantre koje uključuju Kominternu. U jednoj ranijoj fazi priprema ove rehabilitacije, prethodna državno-rehabilitatorska klika gromopucatelno je najavljivala da će u nastavku otužne rehabilitacijske sapunice biti prikazano kako je na suđenje Mihailoviću uticala upravo – Kominterna. Nije isključeno da je jetka i duhovita kritika koju je tada izrekla naša koleginica drage uspomene Olivera Milosavljević – naime da rehabilitatori očito pojma nemaju da je Kominterna raspuštena već 1943. godine – doprla do ušiju rečenih rehabilitatora, pa su se brže-bolje “ispravili”. Otuda, možebiti, nesrećni Informbiro u ovom rešenju o rehabilitaciji, budući da činjenica da u vreme suđenja Mihailoviću Kominterne više, a Informbiroa još uvek nije bilo predstavlja preveliki intelektualni napor za antikomunističke mozgove, baždarene da u komunizmu vide samo i jedino organizovanu internacionalnu zaveru, za šta je, dakako, potrebno da se jedna na drugu nadovezuju komunističke međunarodne organizacije, antičetničkog, dakle – antisrpskog karaktera. Tako su rehabilitatori, po svom dobro poznatom običaju, ispali dvostruko smešni.

Naročiti problem sa Mihailovićevom rehabilitacijom, i na to ukazuje autor, jeste do bezobrazluka dovedeno izbegavanje suda da nedvosmisleno kaže šta je sve od mora besmislica koje su iznete u toku ovog sramotnog sudskog postupka zapravo uvažio i zašto je to uvažio: “Viši sud se dobro čuvao od jasnih i logičnih iskaza”, sa punim pravom zaključuje Sekulović. Nije teško shvatiti zašto je to tako. Otuda, obrazloženja rešenja za rehabilitaciju, ovog Mihailovićevog, kao i mnogih drugih, osim što su neiscrpni majdan za istoriju našeg doba u kojem osiona ideološka borniranost pokušava da pred sudom smrvi rezultate naučnog saznavanja prošlosti (nizanjem pomenutih proizvoljnosti i neistina), predstavljaju takođe kapitalne egzemplare bilo pravničke nekompetentnosti, bilo egzistencijalnog straha, bilo sopstvenom ideologijom prouzrokovanog sudijskog voluntarizma. No, svejedno je da li sud ne zna, ne sme ili neće da sastavi obrazloženje rešenja na odgovarajući način: u svakom slučaju jasno je da se radi o pojavi koja je i žalosna i poražavajuća i opasna.

A zašto je ovo obrazloženje važno? Pre svega, zbog toga što se u gomilanju besmislica kojima rehabilitatori zasipaju sud veoma često navode najbezočnije neistine. Ugrađujući sve te navode u obrazloženje rešenja, a ne navodeći kakav je stav o tim besmislicama zauzeo, sud nas dovodi u situaciju da o svemu samo nagađamo. Mi često nismo u poziciji da vidimo da li je sud zaista odlučivao samo o procesnim pitanjima i da li je na njega uticaj imalo i navođenje činjenica koje nemaju procesnu prirodu, pri čemu se sud ponekad zaista upuštao i u sam meritum stvari. Primera radi, u slučaju rehabilitacije kneza Pavla sud se, odlučujući po starom zakonu iz 2006, upustio u davanje ocene o onim aspektima koji spadaju upravo u meritum stvari. U drugom delu obrazloženja u pomenutom slučaju nedvosmisleno se tvrdi sledeće: odluka Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača F br. 3572 kojom je Knez Pavle Karađorđević oglašen zločincem, nije zasnovana na zakonu ine počiva na materijalnoj istini. Dakle, skrećem pažnju da postoji praksa da se sud upušta u meritum stvari onda kada zainteresovana strana uobražava da može da dokaže ispravno držanje ličnosti za koju se rehabilitacija traži. Imajući to u vidu, jasno je i da takvo uverenje u slučaju DM nije postojalo, čak ni kod rehabilitatora. Zato je i izostala ocena da presuda Mihailoviću iz 1946. godine “ne počiva na materijalnoj istini”. Time je implicitno priznato da su navodi optužnice i presude tačni, jer da nisu tačni, rehabilitatori ne bi odoleli da i to navedu, a ni sud ne bi odbio da se o tome izjasni, kao u navedenom slučaju.

Sekulović veoma uverljivo pokazuje u kolikoj meri je sudski postupak rehabilitacije Dragoljuba Mihailovića bio farsičan upravo sa procesnog stanovišta. Čitajući Sekulovićevu knjigu, čitalac će pronaći, u koncentrovanom sadržaju, kratak i jezgrovit prikaz sunovrata savremenog srpskog pravosuđa, koji ukida pravo na bilo kakav optimizam u tom pogledu. To je slika i prilika potpunog pravnog nihilizma, dramatičan prikaz na osnovu kojeg se neretko može ispustiti onaj Nurudinov očajnički krik: “krv me je bolela”, u ovom slučaju ne od čekanja, nego od spoznaje dubine pada u jedan varvarski voluntarizam odmeravanja pravde po četničkoj meri, na ravnogorski način. “Sudijska kama” od pravde i prava odmetnutog srpskog pravosuđa nije nešto što preti samo u procesima rehabilitacije svakome ko se ne legitimiše kao četnoliki ili kolaboracionistički izdajnički entitet, već je opasnost mnogo šira i sveobuhvatnija: pars pro toto, procesi rehabilitacije, koje je sam zakon učinio poljem ideološke konfrontacije, zapravo su slika i prilika društvenog vrednovanja upravo pojedinih ideologija ali i uopšte orijentacija društva. Poruka je jasna, ma koliko bila “uvrnuta”: zločinci će biti rehabilitovani u ime vladavine prava, sa obrazloženjem da je prvobitno suđenje bilo u procesnom smislu neregularno, pri čemu će sama rehabilitacija biti izvršena u sudskom postupku koji, za razliku od onog prvobitnog suđenja, sadrži brojne povrede bitnih elemenata postupka. Otuda i nije čudo, iako je i moralno i intelektualno neprihvatljivo, što se nešto inteligentniji i pristojniji među antikomunistima ograđuju od današnjeg stanja u pravosuđu, tvrdeći, doduše, da je ono tobožnji zaostatak komunizma, a ne autentični izdanak njihove sopstvene pročetničke vizije pravednog poretka. I nije bez ironije što se upravo na primeru rehabilitacija tako belodano očituju upravo ti antikomunizmom bornirani pojedinci, braneći neodbranjivo, odnosno braneći možebiti jedan od najeklatantnijih primera varvarizacije pravosuđa, a to su upravo ovdašnje sudske rehabilitacije. Upravo je odnos prema rehabilitacijama onaj društveni lakmus na kojem se ogleda ideološko utemeljenje tobožnjih zagovornika vladavine prava, kojima ove i ovakve rehabilitacije ne samo predstavljaju nikakav problem, već se, naprotiv, sa njima saglašavaju. Takvi zaista nemaju šta da kažu o vladavini prava, jer su se sami delegitimisali, a ponajmanje da zameraju i džangrizaju protiv “jedinstva vlasti”, jer je ono u socijalizmu bilo otvoreno i legitimno, u stabilizovanim prilikama više načelno, dok je u njihovoj ravnogorskoj “demokratiji” apsolutno, pri tome prevarantsko i nasilničko.

Pored mnoštva drugih detalja, pažnju zavređuje i pominjanje tobožnje nepravde koja je učinjena time što na suđenju nije dozvoljeno inače savršeno nepotrebno svedočenje američkih avijatičara. Sekulović veoma dobro i sasvim ispravno smešta intervencije od strane SAD u polje propagandne aktivnosti, kvalifikujući ga argumentovano kao neprimereno mešanje u unutrašnje stvari jugoslovenske države. Čitava fama oko američke podrške Mihailoviću najbolje se može oceniti u svetlosti dokumenata koji nisu imali propagandni, pa ni javni karakter. Primera radi, u poverljivom izveštaju State Department-u upućenom iz Beograda, koji nosi datum 7. juli 1947, tadašnji otpravnik poslova ambasade SAD u Jugoslaviji Džon Kabot doslovno piše: “U krizi Drugog svetskog rata, jugoslovenske unutrašnje omraze pokazale su se većim nego mržnja prema neprijateljima; otuda čak i Mihailovićeva konačna kolaboracija sa Nemcima i Italijanima (“hence even Mihailovich’s eventual collaborations with the Germans and Italians)”. Ne trebaju nam, razume se, američki dokumenti iz 1947. kao dokaz četničke kolaboracije 1941–1945, ali su ovakvi izveštaji uverljiv pokazatelj da su sami Amerikanci itekako znali o čemu se radi (a radilo se o zločinima i kolaboraciji), pri čemu je manje važno kako su oni pokušavali tu kolaboraciju da objasne ili čak opravdaju. Ono što jeste bitno, to je da se savremeni sud u Srbiji oslonio na običnu hladnoratovsku propagandu, čiji karakter danas nije teško prepoznati, kao što to nije bilo teško ni pre 70 godina. Ipak, ravnogorsko sudstvo takvu propagandu i hladnoratovsku gestu (na primer Trumanovo odlikovanje Mihailovića), smatra za krunske dokaze navodne četničke borbe protiv okupatora.

Prema jednom mišljenju, pravda podrazumeva komplikovan odnos vinovnika nepravde i njegove žrtve. Navešću jednostavan primer: neko na ulici priđe i udari drugom čoveku šamar (apstrahujemo pravni sistem, zakone…). Prema tom mišljenju, pravda se počinje namirivati onda kada ta osoba dobije šamar nazad. Ali tu nije kraj: ta osoba, osim što je uzvratno ošamarena, mora biti i pravedno kažnjena za nepravdu koju je učinila, pa je potrebno da dobije još jedan šamar, za kaznu. Varaju se oni koji misle da je stvar ovde završena, jer da bi se pravda namirila, potrebno je da onaj koji je nepravedno udario šamar drugome takođe pretrpi nepravdu tako što će dobiti i treći šamar, čime se pravda, navodno, namiruje. Rehabilitatore u njihovom pseudopravnom igrokazu jedino opravdava okolnost da su oni eventualno zagovornici ovakvog shvatanja pravde, pa žele, sa razumljivom ljudskom osvetoljubivošću, da sudske procese rehabilitacije učine tri puta gorim od onih kakvim predstavljaju posleratna suđenja, pakosno se radujući da su tim “zlim komunistima” doskočili i tako što su, posle sedamdeset i više godina, naknadno iz osvete trostruko nadmašili sve one neregularnosti koje pripisuju tim svojim ideološkim protivnicima. Njihov nepopravljivi hibris sastoji se, međutim, u tome što su krivca proglasili nevinim, onoga koji je krivca kaznio (pravdom koja je imala i karakter pobedničke pravde) proglasili zločincem i upustili se u namirenje takozvane istorijske pravde na temelju besprizornog istorijskog falsifikata. Sekulovićeva knjiga pokazala je na ubedljiv način da je čitav ovaj rehabilitatorski kalambur utemeljen na faličnim osnovama, na zabludama, obmanama, zaumnim konstrukcijama, kafanskim abrovima, a u najboljem slučaju na pravno irelevantnim poluistinama. Iako može da traje dugo i već traje predugo, ta obmana ipak neće moći da opstane večito. Da nije tako, i sam pojam pravde bi izgubio smisao.

CZKD, 30.05.2016.

Peščanik.net, 31.05.2016.

Srodni linkovi istog autora:

Rehabilitacija Nedića

Rehabilitacije u Srbiji – trka ka civilizacijskom i moralnom dnu

Rehabilitacijska 2016.

Draža Kamuflaža – antikomunistički totem

Bajka o tri namesnika

Rehabilitacije saradnika fašizma

Knjiga o rehabilitaciji kneza Pavla