Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Po treći put za samo četiri godine u našoj zemlji se održavaju izbori čiji je glavni akter Aleksandar Vučić. Prva dva puta (2014. i 2016) odluku o učešću na izborima doneo je zbog navodne neophodnosti da baš on bude taj koji će imati pun legitimitet da vodi Vladu (2014) i želje da ima pun mandat za reformske poteze koje planira (2016). Međutim, čak i onim najlakovernijima je bilo jasno da se tu radi o nemogućnosti da sadašnji predsednik vlade spozna da mandati neminovno ističu, kao i o nemogućnosti suočavanja sa time da neko drugi, a ne on, može biti centralna ličnost izborne pažnje. Slično obrazloženje čujemo i 2017. godine. Vučić želi da se kandiduje na predsedničkim izborima „zbog stabilnosti Srbije“ i jer je ovo pitanje „važno za budućnost Srbije“. Očigledno je da u ovoj konstrukciji reč „Srbija“ možemo zameniti rečima „Aleksandar Vučić“, jer retko ko može da poveruje da su novi izbori u interesu građana i to samo šest meseci nakon formiranja postojeće vlade. Ovde se, dakle, radi o stabilnosti (vlasti) i (političkoj) budućnosti Aleksandra Vučića.

Dok smo, zbog svega prethodno navedenog, možda i naslućivali mogućnost da Vučić izrazi nameru da se kandiduje za predsedničko mesto, u sinoćnom monologu na RTS-u, Vučić je priredio i jedno iznenađenje. On je najavio da će se do potencijalnog izbora na predsedničku funkciju baviti premijerskim poslom, a da će se nakon toga „kampanjom baviti u neradno vreme“. Istovremeno, Vučić je rekao i da ne isključuje mogućnost održavanja parlamentarnih izbora. Dakle, vrlo je moguće da će u aprilu biti održani republički i predsednički izbori, a da će Vučić istovremeno biti i premijer i predsednički kandidat. Ovo bi svakako bio vrhunac njegove težnje da istovremeno obavlja sve političke funkcije u zemlji, ali i težak pravno-politički prekršaj. Važno je da razjasnimo u čemu se on sastoji.

Pre svega, Ustav Srbije1 zabranjuje sukob interesa i to tako što zabranjuje vršenje državne ili javne funkcije koja je u sukobu sa drugim funkcijama, poslovima ili privatnim interesima. Ako je mesto predsednika vlade državna i javna funkcija, onda je jasno da se ova zabrana odnosi i na ponašanje Aleksandra Vučića na toj poziciji. Dalje, Zakon o Vladi,2 a koji jasno proizlazi iz ustavne odredbe, zabranjuje članu vlade vršenje druge javne funkcije kao i stvaranje mogućnosti sukoba javnog i privatnog interesa. Dakle, Vučić još uvek (makar formalno) ne vrši više javnih funkcija, ali je potrebno odgovoriti na pitanje: da li svojom predsedničkom kandidaturom on stvara mogućnost da njegov privatni interes (želja da bude izabran za predsednika Srbije) dolazi u sukob sa veoma važnom javnom funkcijom na koju je izabran pre nepunih godinu dana. Odgovor je, naravno, pozitivan – predsednik vlade ne može ostvariti svoj privatni interes tako da vršenje svoje aktuelne dužnosti ne podredi novopostavljenom privatnom cilju. Ovde se vredi osvrnuti i na pitanje slobodnog vremena koje pominje Vučić – kada će on voditi predsedničku kampanju, ako to ne bude radio tokom svog premijerskog radnog vremena? Možda tokom noći, mada je do sada tvrdio da se čak i noću bavi svojim poslom.

Možemo konsultovati šta o sukobu interesa kaže Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije, jer je Agencija ta koja vodi računa o postojanju sukoba interesa izabranih, postavljenih i imenovanih lica (koji se obično zajednički nazivaju funkcionerima). Ovaj zakon jasno propisuje da je funkcioner dužan da javnu funkciju vrši tako da javni interes ne podredi privatnom,3 kao i da vršenje funkcije ne može koristiti za sticanje koristi ili pogodnosti za sebe. Ovaj zakon sukob interesa funkcionera definiše kao situaciju u kojoj funkcioner ima privatni interes koji utiče, može da utiče ili izgleda kao da utiče na postupanje funkcionera u vršenju javne funkcije odnosno službene dužnosti, na način koji ugrožava javni interes.4 Dakle, dovoljno je postojanje čak i utiska da može doći do sukoba ova dva interesa; nije neophodno da se on zaista i dogodi. Takođe su relevatne i zabrane koje se odnose na to da funkcioner ne sme svojim stranačkim aktivnostima ugrožavati vršenje javne funkcije (u predsedničku kampanju Vučić bi nesumnjivo ušao kao predsednik SNS-a). Kada pogledamo sva ova pravila, jasno je da se Vučić svojim planom o zadržavanju na mestu predsednika vlade i ulaskom u predsedničku trku jasno nalazi u zoni zabranjenog ponašanja. To možemo pojednostavljeno reći ovako – sadašnji predsednik vlade narednih nedelja i meseci sasvim sigurno neće i ne može biti koncentrisan na vršenje svoje funkcije u vladi, već isključivo na to da ostvari svoj lični cilj i bude izabran za predsednika Srbije.

Sem što će po ko zna koji put pokušati da pravila izvrgne ruglu i potrudi se da koncentriše što više moći i funkcija, Vučić je najavom svoje kandidature na predsedničkim izborima napravio korak koji može biti početak kraja njegove petogodišnje političke dominacije. Naime, predsednik Srbije ima skromna politička ovlašćenja u odnosu na vladu i predsednika vlade. Čak i ako pobedi, Vučić će se odreći dela formalne moći kojom danas raspolaže. Neko će reći da će on i dalje zadržati neformalni uticaj, kao i da je ovo pre njega pokušao Boris Tadić (ako se zadržimo samo na predsednicima izabranim prema pravilima Ustava iz 2006. godine). Međutim, Tadić je za ovakvo ponašanje platio tešku političku cenu. Danas ga pamtimo kao čoveka koji je svojim egocentričnim potezom preokrenuo političke tokove i omogućio Nikoliću i Vučiću da postanu ono što su danas. Nadajmo se da će, privučen referendumskim karakterom predsedničkih izbora, Vučić uvideti da političke zakonitosti važe i za njega: ukleta je predsednička trka koja je izazvana političkom gramzivošću i željom za kumulacijom predsedničke i funkcije predsednika vlade.

Peščanik.net, 15.02.2017.

Srodni linkovi:

Dejan Ilić – Izborna matematika

Dejan Ilić – Rascep

Ljubodrag Stojadinović – Prezidencijalni konak

TEMA – IZBORI I PROTESTI 2017

________________

  1. Član 6 Ustava Srbije.
  2. Član 11 Zakona o Vladi.
  3. Član 27 Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije.
  4. Član 2 Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije.