Prethodnih nedelja tri različite priče privukle su pažnju. Iako međusobno nepovezane, one su jasno komplementarne. Daju sliku položaja radnika u Srbiji i u svetu, ukazujući na turobnu sadašnjost u kojoj se (s)nalazimo ali i predskazujući zabrinjavajuću budućnost u koju nedvosmisleno srljamo.
Priča prva: Uz pomfrit i Big Mek, malo kršenja radnopravnih propisa
Nije naročita novost da veliki proizvodni i uslužni lanci dehumanizuju svoje zaposlene. Mek Donalds, svojevremeno umešan u Srbiji i u skandal sa diskriminacijom romske dece – koja začudo nije dokazana na sudu u parnici, iako je prvostepeni prekršajni sud sasvim opravdano mislio drugačije, pokazao se ponovo u ne baš pohvalnom svetlu zabrane sindikalnog organizovanja. Kako piše portal Mašina, na članove sindikata vrši se veliki pritisak, premeštaju se i razdvajaju, diskriminišu na različite načine. O teškoćama funkcionisanja sindikata sam se i sam uverio svedočenjima iz prve ruke zaposlenih u Mek Donaldsu, a oni su to posvedočili i na konferenciji za medije. Iako je svedočenje sindikalnih poverenika na toj konferenciji bilo pre svega usmereno na loš tretman zaposlenih i svakako kontinuirano zlostavljanje na radu, meni je jedan drugi detalj privukao pažnju. Naime, na konferenciji za medije, u kontekstu pojašnjavanja teškog položaja jedne maltretirane koleginice, od strane sindikalnog poverenika, izrečena je sledeća rečenica (parafraziram): Radnica o kojoj se radi je bila laka žrtva za progon jer je radila preko omladinske zadruge… I jedna druga upravnica u Mek Donaldsu mi je rekla da svakoga ko je tako angažovan može lako da otpusti. Iz konteksta priče jasno je da je radnica o kojoj se radi obavljala uslužne poslove, jer joj je između ostalog zamereno to što plače (nakon maltretiranja) pa su je gosti videli uplakanu.
Čekajte malo. Sve odvratne radnje zlostavljanja na stranu, o radnici o kojoj pričamo sada zasigurno znamo dve stvari: da je angažovana preko omladinske zadruge, kao i da dolazi u direktan kontakt sa korisnicima usluga – što znači da ona ili sprema ili poslužuje hranu (ili oba). Ove dve stvari su potpuno protivrečne. Zašto? Zato što prema Zakonu o zadrugama, tom pravnom leglu eksploatacije mladih, putem studentsko-omladinskih zadruga neko (nesrećno) lice može biti angažovano samo na privremenim i povremenim poslovima. Zbog toga i sindikalni poverenik opravdano tvrdi da je ova radnica u riziku od momentalnog otkaza – poslodavac može da joj otkaže ugovor bez otkaznog roka, bez postojanja otkaznog razloga, bez sprovođenja otkaznog postupka, praktično samo zato što tako želi – i da to bude zakonito. Ali ono što sindikalcima u ovom slučaju promiče je pitanje: Kako neko može da obavlja osnovnu delatnost kod poslodavca na privremenim i povremenim poslovima? Ovo je potpuno nezakonito. Poslovi koji spadaju u delatnost poslodavca moraju biti sistematizovani, i na njima mogu raditi samo lica u radnom odnosu, a ne oni na privremenim i povremenim poslovima. Ovi poslovi nisu ni privremeni, ni povremeni, oni su stalni i potreba za njihovim obavljanjem stalno postoji. Nijedan sud u Srbiji (niti bilo gde u Evropi, kada smo već kod toga) neće naći da je poslodavac – Mek Donalds u pravu kada za obavljanje ovih poslova angažuje jeftine i nezaštićene radnike putem omladinskih zadruga. Šta radi inspekcija rada? Kada bi pročešljala sve Mek Donaldsove restorane, ko zna koliko bi ovakvih slučajeva našla. A i da pronađe samo ovaj jedan koji je pomenut – dovoljno je da se konstatuje da Mek Donalds krši Zakon o radu.
Priča druga: Drumovi će pozeljet Turaka, al Turaka nigde biti neće
Okej, ova ratnička referenca iz naslova možda nije baš najpreciznija. Neće drumovi poželeti Turaka, već radnici turske kompanije Bertex tekstil iz Kragujevca. I neće se toliko poželeti samih Turaka, koliko će poželeti da im ovaj poslodavac isplati zarade i druga primanja koja im duguje.
Priča o Bertexu je klasična srpska priča o stranim investicijama. Turski poslodavac je uzeo subvencije, obilato koristio sve prednosti podaničke politike Vlade Srbije prema svemu što dolazi spolja i (navodno) donosi neki kapital. Kada su subvencije presušile (a ukupno je dato preko 4 miliona evra za nešto malo preko 100 otvorenih radnih mesta), naglo je presušila i želja da se ostane u Srbiji, pa se poslodavac – bukvalno – spakovao i otišao preko vikenda. Iako su radnici (uglavnom radnice) otpuštene kao višak zaposlenih, nije bilo programa rešavanja viška zaposlenih, a niko od njih nije dobio ni otpremnine. Ministar privrede Srbije je našao za shodno da brani poslodavca u razgovoru sa turskim ambasadorom u Srbiji, dok je ambasador dao (neodređeno) obećanje da će sve obaveze koje ima prema radnicima, Bertex ispuniti. Poslodavac je obećao isplatu do 22.11. da bi zatim rok pomerio za 25.11. Radnice su najavile protest ali su od njega odustale nakon pomeranja roka za 25.11. U trenutku pisanja ovog teksta ne znam da li je poslodavac isplatio dugovanja radnicama, a na jednom veoma važnom nivou to nije ni bitno. Zašto? Zato što nismo čuli niti reč od inspekcije rada, javnog tužilaštva (u pitanju je krivično delo počinjeno od strane odgovornog lica u Bertexu iz člana 163. Krivičnog zakonika), niko osim ministra privrede (koji je imao samo lepe reči za poslodavca) i ambasadora Turske nije komentarisao ovaj skandal. Država ne želi da pomogne radnicima i siguran sam da je veća pomoć došla od ambasadora Turske, nego od svih zvaničnih organa države Srbije zajedno. Nije dakle poenta u tome kako će se ova situacija razrešiti. Ovo je naravno važno za 108 otpuštenih žena koje su preko noći ostale bez posla i koje tek čeka prava borba za nalaženje novog zaposlenja. Poenta je kako u jednoj organizovanoj državi može uopšte nastati ovakva situacija? Odgovor je veoma jasan – Srbija nije organizovana država, bar ne kada se radi o zaštiti svojih građana, a posebno kada se radi o zaštiti interesa radnika koji se žrtvuju zarad nekih „viših“ interesa pogubne ekonomske politike koja dominira (i jača je i od prava).
Priča treća: Svetsko prvenstvo u fudbalu – kada se lopta zakotrlja na kostima radnika
Najvažniji sportski događaj godine, kako se uporno najavljuje svetsko prvenstvo u fudbalu koje se održava u Kataru, neće pratiti svi. Neki ne vole fudbal, mnogi ga vole ali neće moći da gledaju sve utakmice zbog poslovnih i drugih obaveza. Neće ga pratiti ni 6.500 radnika koji su poginuli, gradeći u robovskim uslovima stadione i infrastrukturu kojoj se sportski komentatori uporno dive. Da li će njihovi duhovi proganjati igrače i (malobrojne) navijače na utakmicama, ne znam. Znam da bi trebalo da proganjaju mnoge druge, za početak predsednika FIFA-e Đovanija Infantina. Jer, krv i patnja tih ljudi jesu (i na) njegovim rukama. Godinama se znalo da su uslovi u kojima žive i rade strani radnici iz Azije, dovučeni ili privučeni obećanjima da će nešto zaraditi za sebe i svoje porodice, bili neljudski. Infantino je volšebno rekao da to nije briga FIFA-e i prešao je preko leševa (bukvalno) kako bi projekat Katar bio realizovan do kraja.
Katar je mnogo uložio u organizovanje prvenstva (zlobnici bi rekli, još više u podmazivanje da postane domaćin prvenstva). Negde se očigledno moralo uštedeti, pa je izbor logično pao na one koji nisu bili u poziciji da se bune – radnike, čiji glas nije imao ko da artikuliše i pošalje u svet. Katar je u međuvremenu ipak dospeo na stub srama, zbog kršenja prava radnika ali i zbog kršenja ljudskih prava. FIFA (čitati: Infantino) je nepogrešivo podržala politički korektnu opciju glasnog zagovaranja ljudskih prava, ali istovremeno sprečavanja bilo kojeg aktera da ukaže na to da se aktivno podržava režim koji za ljudska prava ne mari. Izveštaji o masovnim pogibijama radnika odjeknuli su glasno, ali ne dovoljno glasno da se bilo koja zemlja izjasni otvoreno o bojkotu svetskog prvenstva. Svetsko prvenstvo bi se održalo i bez njih, jer je očigledno tako zapisano u agendi FIFA-e od dana kada je Katar izveo svoju impresivnu argumentaciju zašto je super ideja organizovati takav događaj u zemlji koja nema fudbalsku tradiciju, krši ljudska prava, prava radnika (hajde, možda FIFA u tom trenutku to nije znala), nije u stanju da ponudi svim gostima dobrodošlicu, i nije u stanju da organizuje prvenstvo onda kada se ono organizuje već skoro stotinu godina, nego je ono prvi put zauzelo novembarske i decembarske termine (zbog čega nisu previše srećne ni organizacije drugih sportova). Argumentacija Katara je morala da bude impresivna, neviđena zapravo, jer je bila protivteža svemu navedenom što bi ljudi zdravog razuma smatrali dovoljnim razlozima za odbacivanje takve ideje. Šta je Katar ponudio FIFA-i za to da bude domaćin ovog prvenstva, ne znamo. Možda će se time baviti neki istražni organi u budućnosti.
Vratimo se na 6.500 poginulih radnika. Infantino kaže da ih niko iz Evrope ne sme pominjati, jer ko je Evropa da deli lekcije o ljudskim pravima. Tom prilikom je naveo da se oseća i kao migrantski radnik (valjda u patetičnom pokušaju da pokaže javnosti da shvata problem hiljada mrtvih radnika, iako je iz njegovih stavova jasno da mu teško ide poistovećivanje sa sirotinjom). Koliko je ova izjava bezobzirna ne treba pojašnjavati. Ko je on da kolektivno oduzima svim Evropljanima pravo glasa o pitanjima koja ih se tiču? I još važnije, koliko je daleko Evropa zaista otišla u svom razvoju, kada je ovakav Evropljanin izabran između mnogih koje smo mogli predložiti? Svetsko prvenstvo u Kataru veliki je poraz civilizacije, i pobeda iskrivljenih neoliberalnih teorija da je samo novac važan i da svako može kupiti sebi šta god da se nudi na tržištu. Katar je tako kupio sebi svetsko prvenstvo i održaće ga po svaku cenu, jer to je pravo koje je stekao zelenim novčanicama nezavisno od toga da li je tako nešto moralno i uopšte dobro za svetski fudbal. Krajnje ironično, FIFA će na kraju verovatno shvatiti da je ipak zaradila manje novca od Talibana (da, onih Talibana koji vladaju Avganistanom, notorno poznatih po terorizmu) koji su se lepo ugradili u posliće ortaka iz Katara. Mala je to uteha porodicama poginulih radnika.
I sada ćete reći da preterujem, možda i jeste tako, ali razmislite dva puta pre nego što se pobunite kada kažem da je ovo put kojim ide Srbija. Sve u Srbiji ukazuje da ćemo za nekoliko godina imati strane radnike na crno koji će masovno ginuti na građevinama. Sve ukazuje na to da će vlasti u Srbiji proglasiti ove žrtve, ako se uopšte osvrnu na njih, kao nužnost na putu ka napretku. Daleko bilo, samo da veliki vođa ne dobije ideju da se kandidujemo za domaćina nekog narednog svetskog prvenstva u fudbalu.
Peščanik.net, 29.11.2022.
NOGOMET / FUDBAL- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Mario Reljanović (see all)
- Mali leksikon radničkih užasa - 04/04/2024
- Domaćica mora biti zdrava? - 28/03/2024
- Diskriminacija je samo reč, i ništa više - 27/03/2024
