Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Prva dama. Hm! Kako to u srbijanskoj beogradskoj provinciji zvuči podrugljivo i prazno, ali preteže na osećanje tugaljivosti pred proizvodnjom, šminkanjem i održavanjem bar jedne pokondirene bundeve. Ili ludaje, kako hoćete, da ovde ne rabim onaj odrpani stereotip. Želeo sam, naprosto, da po svaku cenu izbegnem tikvu, ako se može. A ne može se.

To bilje za široku primenu (i lubenica je tikva, kao što je kruška ruža), koristi se za pitu i druga jestiva, kao rekvizit za Noć veštica, a kod nas za Poklade. Njena se glava isprazni, izrežu se usta, oči i mesto za nos, unutra se zažari sveća i sve bi to moralo da bude strašno u mraku. Ali, ni govora! Ludaja nigde ne izaziva strah, ona je samo potrošni rekvizit u vreme naglašene misterije obeležavanja tobože nepoznatog. Seoska deca je vuku po prašini kao svoju prvu igračku.

Nije ovaj uvod početak traganja za vezom između bilo koje prve dame i bilo kakve bundeve, jer takve veze, osim u literarnim parabolama obično ne može da bude. Naš je moderni život obeležen knjiškim junacima najnižeg ranga, koji su se spletom neobjašnjivih čudesa ispeli na nekakav vrh i postali krem nečega što objektivno ne postoji: a to je društvo sa vrednosnim merama kojima se nepogrešivo određuju sastojci istinske elite.

No da se ja okanem ćorava posla, naša je elita otišla dođavola: ili je atrofirala i zarasla u sopstveni korov, ili je pristala da služi majstorima jeftinih iluzija, koji su u dvor i doveli T. Nikolića. I sa njim ženu od koje će nastati nešto šljašteće i pomodno, ali skaredno, naziv koji toj osobi stoji kao ovci sandale: prva dama.

Nisam želeo da kažem kako je srpski republikanski dvor namenjen samo za vlastelinke, čije je tečno tkivo plave boje. U stvari, koga je u bednoj Srbiji uopšte briga za „prvu damu“, njene narasle prohteve i kokošije slepilo pred osećanjem prenesene moći važnog muža. Za Dragicu Nikolić je to bio svet o kome nije ni sanjala, skok od smederevca do svetske promocije bio je prebrz, dramatičan i u trivijalnom raspletu skoro potresan.

Dobro, moglo je i tako. Prva dama kao skromna domaćica, žena zmaj bez čije bi podrške Toma ostao autsajder kragujevačkog predgrađa, lična šnajderka koja od starih krpa pravi haljine kojima se i predsednik divi, ponosna vezilja Vilerova Četiri godišnja doba.

Nikolić je svoju radničku skromnost odbacio kao deo mračne i stidne biografije, obogatio se i počeo da menja svet, ali samo svoj. I to bi moglo da prođe skoro neopaženo da nije poželeo nešto više od onoga što je bez ikakve lične zasluge već imao: fond za prvu damu!

Pristao je da se povuče i ne smeta Vučiću uz dva kapitalna uslova: Da ga ne teraju iz vile. Da ne diraju Dragičin fond. U paketiću je još i funkcija bez značaja: šef biroa za saradnju sa Rusijom i Kinom.

Iz vile ga ne teraju, dali su mu posao koji se i ne može raditi, ali fond prve dame je nešto sasvim drugo. Zašto se fondovi, koji gordo nose časna imena svojih osnivača, uopšte začinju? Zbog humanitarnog rada? Ma hajte, molim vas, kako bi rekao profesor Čavoški studentu koji trabunja. Uz retke izuzetke, takvi su fondovi lagodan izvor obilnog dodatnog bogatstva, scena za licemerno prenemaganje, povod za prazne javne promocije, spomenik sebičnosti i bezobzirna negacija bilo koje ideje o humanosti.

Tako se tajna fonda prve dame Dragice ponovo otkriva u svojoj sasvim neprivlačnoj nagosti. Ko je punio njenu kasu, zbog čega, od čijih para, za čije zdravlje? Gde je sav taj veliki novac, postoji li bilo gde ona klasična knjigovodstvena formula: duguje, potražuje, saldo. Jeste dama nešto poklanjala uz preteranu i prilično teško svarljivu medijsku galamu. Ali, to su samo trice.

Uz svo neznanje i minorno obrazovanje, Nikolić je umeo da trguje uticajem. Za to mu nije bilo potrebno ništa drugo osim kvantaške lukavosti stečene u palanačkim balkalnicama i pazarnicama. I humana žena, naravno: „’Ajde Tomo da formiramo moj humanitarni fond! ’Tela bi da se bavim.“ „’Ajde, Dragice, lebarnik mu lebov, dobro si se nasetila, ima da padaju pare ko dudinje!“

Navedena inicijalna dramatizacija osnivanja jednog bogatog fonda sasvim je moguća; mnogi veliki poduhvati nastali su na osnovu nesuvislih, čak budalastih ideja i još gorih replika. Tako se postižu bar dve stvari: stiče se krupan ćar uz pogodnost krajnje nemoralnog predsedničkog pokroviteljstva. Otvara se prozorče za slanje u svet bajkovite priče, ili čak basne o neuporedivoj darežljivosti i humanosti prve porodice.

Upravo tada kad pare počinju da padaju kao dudinje zapaža se promena u stilu oblačenja Dragice Nikolić. Želi da izgleda kao kraljica, ili da bar na sebe navuče ruvo koje je videla kod Mišel Obame na travnjaku Bele kuće: „Gdi si nabavila ovo kostimče, sestro slatka?“

Nema odgovora na pitanje o donatorima, ta stvar ostaje jedna od poslednjih državnih tajni. Tabloidna verzija glasi da je Dragičin dubok sef punio i nekakav kragujevački „seksualni manijak“ i silovatelj, a za uzvrat ga je predsednik otarasio policije i tužioca. To što su pare bile manijačke i svakako prljave ne umanjuje nivo dobročinstva. Čak mu dodaje jak začin, golicavi i uzbudljivi sastojak neodoljive perverzne tajne.

Uz to, bračni par humanista je oterao u propast neke firme i ljude zaposlene u njima kad su odbili da bacaju novac izvan razuma. Da bi uplate naglo i konačno presušile onoga časa kad je Toma izgubio svaku moć i uticaj.

Nekadašnja prva dama doživljava ličnu dramu, njena je dobrotvorna trauma neopisiva. Fond se prazni, a ulaznih stavki više nema. Niti da se preti, niti da se prosi i kumi. Više ne vredi ništa od toga, jer Tomislav je samo voštana figura negdašnjeg sebe.

No, gde odlaze pare ako ih još ima i kakav oblik humanitarnih podviga planira Dragica? Po nekim procenama, vredna domaćica je za mandata sabrala više miliona evra, a darovano je, isključivo u upotrebnim predmetima (po slobodnim javnim procenama takođe) oko stotinak hiljada. Možda nije pristojno tragati za razlikom u takvim poduhvatima, ali ipak je ona upadljiva i pored teških sumnji u kojima fond i posmrtno čami.

Poučna priča o trulim društvenim lestvicama i ne mora da bude suviše strašna, ako je već toliko uvredljiva. Dragica je bila samo Pepeljuga sa dobrom idejom kako da svoje čukljeve udene u kraljevske cipele. Za to nije bilo potrebno ni znanje, ni obrazovanje. Ni maniri, ni stil. Samo bezobzirnost i napad tek stečene dvorske oholosti, provincijalna malograđanska pomodnost i nezajažljivi muž – šonja. Reprezenti Srbije u svetu koji se posle njih više ničemu nije čudio.

Kad iscuri novac reketirani troškovnik bivše prve dame će se konačno ugasiti. Vučić neće da dira u to, njegovo obećanje Tomi Nikoliću je krupni dar ustajalom ocu za njegovu mučnu abdikaciju. I naravno, Nikolić ostaje da uživa u državnoj vili, u svom i bogatstvu svoje dovitljive žene. To je samo sitnica za sve usluge koje je učinio svom razornom nasledniku.

No, šta je sa novom prvom damom? Hoće li ona dobiti još koju ulogu posle onog napornog statiranja na krunisanju Vučića? Nije verovatno. Ne može biti još jedne Dragice, niti se takav model humanosti može ponoviti. Vučiću nije potreban niko, uz njega bolje ide Marko Đurić nego prva dama.

Peščanik.net, 01.11.2017.