Tužilaštvo kao pretorijanska garda

30. marta 2023. u organizaciji Građanske akcije Pančevo, Peščanika i Centra za pravosudna istraživanja (CEPRIS) u Pančevu je održana debata „Ne pristajem!” u znak podrške smenjenim tužiteljkama Bojani Savović i Jasmini Paunović. Govore Bojana Savović, zamenica VJT-a u Beogradu, Miodrag Majić, sudija Apelacionog suda u Beogradu i advokat Ivan Ninić; razgovor moderira Sofija Mandić iz CEPRIS-a.

Sofija Mandić: Šta je to na šta ovo troje ljudi koji sede pored mene ne pristaju u svom profesionalnom životu? Kakva je razlika kada tu vrstu nepristajanja izražava neko ko sedi u centralnoj pravosudnoj instituciji, kao što je to slučaj sa Mišom Majićem? Kada je Bojana u pitanju: šta će se desiti nekom drugom, ako se sve ovo dešava tužiteljki Posebnog odeljenja Višeg tužilaštva u Beogradu. Deluje da ovo traje dosta dugo, a zapravo traje svega mesec dana, i u institucionalnom smislu je ova borba tek počela.

Šta je bio okidač koji je vas doveo do toga da sedite ovde? Koleginice Paunović i Zorana Ćurćić, koristile su izraze dosta je dosta, postoji tačka trpljenja, postoji jedan trenutak kad se više ne može… Dakle, koja je to bila prelomna tačka u kojoj ste vi rekli sad je dosta?

Bojana Savović: Ja sam zaista uvek bila ovakva, ali u Tužilaštvu, tužilac je taj koji vam dodeljuje predmete u rad, tako da oni vrlo dobro znaju ko je od nas poslušan, ko nije poslušan, kome će dati koji predmet, i ja prosto nikad nisam dobila neki predmet gde je trebalo da se uradi nešto za nekog. Mene su oni zaobilazili. Bio je to lep, sporazumni dogovor, da se predmeti daju onome kome treba da se daju. Problem kod nekih predmeta je bio kada ga dobijete ranije, pa se neko kasnije zainteresuje. U momentu dodele nisu znali da će biti bitan, pa je problem kada dođe kod nekog nezgodnog, kao što sam ja. I ja sam u velikom broju predmeta tražila pisane naloge, što je, inače, u Tužilaštvu jako problematično. Taj pisani nalog dobijete posle tri-četiri meseca natezanja. Za sve to vreme se vama vodi da je predmet neurađen, ispada da nećete da radite, a vi u stvari nećete da uradite ono što su oni od vas tražili.

U pravosuđu se jako dobro zna ko je kakav, i ta selekcija na poslušne i manje poslušne se vrši počev od pripravničkih dana. Oni koji nisu mogli da izdrže te sisteme odlazili su u neke slobodnije profesije, advokaturu i sl. Mi smo kroz te neke godine našli svoje mehanizme kako u celom tom sistemu ostati pošten i dosledan sebi, tako da za mene ovo nije bila nikakva velika promena.

Ja sam i pre dve godine davala neki intervju za CEPRIS, pisala sam i neke članke na stranicama Otvorenih vrata pravosuđa. Neki su bili previše stručni, pa možda nisu bili zanimljivi. Govorila sam o tome zašto ne možemo dobro da rukovodimo krivičnih postupkom, i neke konkretne stvari, koje bi, ako bi bilo volje, mogle da se promene vrlo lako. Ti članci verovatno za neku širu narodnu masu nisu bili zanimljivi. Pre svega ovoga je bio moj članak o apatiji koja se u društvu dešava. Dakle, to je bio članak pre svega ovoga, nešto što je meni padalo užasno teško, i izgovori koje čujem od kolega za razlog nereagovanja ili pristajanja, meni su bili poražavajući. Na primer, mogu da dođem malo kasnije na posao, ili dobio sam parking mesto, ili imam dve tri hiljade veću platu, ili, neće me niko dirati ako budem ćutao, i tako dalje. Nekako, kad zastanete, shvatite to su toliko male koristi da stvarno ne mogu da verujem da mogu da vas kupe za parking mesto ili za 2-3 hiljade… Dobro, ako ne slušate, dobićete malo više predmeta. Ok, odradite malo više tih predmeta. Kad malo zastanete i stavite prst na čelo, nije to nešto krupno čime mogu da vas ucene.

Meni je jako problematično što veliki broj ljudi ipak misli da je taj komfor toliko bitan, da ćete divno živeti ako budu ćutali… a mi vidimo da celo društvo godinama ćuti a da nikome nešto posebno nije dobro, da će ga kad-tad na nekom mestu, da li privatno, da li poslovno, zakačiti nečiji bič osionosti koja je svuda oko nas. To je prosto sada postalo masovno. Ja ne znam da li postoji neka institucija ili neko mesto gde na čelu nije neki bahati, po pravilu neobrazovan, po pravilu nevaspitan čovek, koji maltretira sve oko sebe. I to je rezultat tog našeg povlačenja.

I sad, kad se nama ovo dešava, ljudi govore, čak i kolege: Nije to naš problem. Ja čujem da kolege iz nekih drugih tužilaštava govore: Šta se to nas tiče. I to mi je zaista zaparalo uši. Imam utisak kao da gledate da neko nekog tuče, ili da vrši nasilje u porodici, a vi kažete to me se ne tiče. Kao da ste u vreme Holokausta gledali kako odvode Jevreje i kažete: Ja nisam Jevrejin, to se mene ne tiče.

Ne znam kada smo prestali da budemo ljudi kojih se tiču ljudske vrednosti, i jako mi je važno da shvatite da ovo uopšte nije individualna stvar. Mene apsolutno ne zanima da se izborim… nama je plata slična, meni su čak ovi predmeti u opštom kriminalitetu lakši za rad, to su uglavnom neke tipske prodaje droge. Apsolutno mi je lakše da radim ovo što radim. Mislim da je pogubno da dozvolimo da ta samovolja zavlada svuda oko nas, na uštrb struke, znanja i kvaliteta, i mislim da je naša obaveza da se za tu struku izborimo. Zaista mislim da nemamo drugu opciju. Mislim, jedna opcija je da se svi iselimo odavde, da iselimo svu svoju decu, rođake, prijatelje. Ako ostanemo ovde, imamo opciju da se predamo i da nestanemo, i opciju da se borimo. Ja ne vidim treću opciju. I između te opcije da se borimo i da se predamo, mislim, svako od nas moraće da donese svoju odluku.

Veliki broj građana, i moje kolege, tim ogromnim peticijama koje se nisu nikada desile u jednom rigidnom sistemu kao što je Tužilaštvo, podrška profesora fakulteta, ovi protesti koji su usledili, ja imam utisak da se stvorila neka količina ljudi koja je shvatila da ne želi samo da legne, da nestane i da umre, nego prosto mora da se bori. Niko od nas to niti želi, svi bismo želeli da živimo u normalnoj, uređenoj zemlji, da samo radimo svoj posao, da samo normalno živimo, da ne moramo, pod znacima navoda, da se borimo, ali na žalost, ne živimo. Prosto, za tu normalnu zemlju ćemo morati da se izborimo, ponovo i ponovo.

Pokušavam da ne dajem svaki dan izjave u javnosti, odbijam novinare, to moram da naglasim. Pokušavam da se ne pretvorim u rijaliti koji oni od mene žele da naprave, da svaki dan demantujem neku novu suludu izjavu ili neku novu glupost koja nema veze sa životom. U tom smislu se trudim da budem umerena, da ne iritiram ljude. Nije u tom smislu prestalo interesovanje javnosti, to je nešto što ja doziram, da budem nekako koliko mogu kulturna, da se ne osvrćem na izjave političara, da ostanem u nekoj struci, da se borimo za te neke vrednosti u okviru svoje struke. Nadam se da je ovo neki put, neka bude početak, nečega za šta ćemo morati, kažem, svi zajedno da se izborimo.

Sofija Mandić: Kako si se ti menjao od trenutka kad si prvi put istupio javno i govorio o nekim stvarima? Da li je tu došlo do nekog razvoja događaja, ili je sve vreme isto kao na početku?

Miodrag Majić: Hoćeš da pitaš kada sam zapravo poludeo? Nemam ja utisak da se to dogodilo s nekakvim konkretnim događajem. Ja duboko verujem da ljudi mahom postupaju onako kako su vaspitani, ali postoji razlika. Meni je relativno dugo vremena trebalo da shvatim nešto drugo što je mene nateralo na akciju, a to je da je u pravosuđu ta klica pokornosti brižljivo sejana i negovana, to uopšte nije spontano, da se pravosuđe neguje da bude ovakvo kakvo jeste, da se ono brižljivo bira, zaliva i đubri, da bi bilo upravo ovakvo kakvo jeste. I sad, u tom đubrenju i biranju se desi, redovno, da promakne nekakav primerak kakva je Bojana. Ne mogu oni u tim velikim sistemima, u tim kombinatima kakvo je pravosuđe, da ne omanu. Suviše su aljkavi i brljivi, i čudi me da se mnogo češće to ne događa. Promakne im neko. To su defekti sistema, na žalost, i meni je trebalo vremena da shvatim koliko je to zapravo sistem koji je negovan da bude činovnički…

Činovnička svest, koja se fundamentalno razlikuje od svesti intelektualca kakvi bi trebalo da budu ljudi u pravosuđu, kakvi bi trebalo da budu sudije i tužioci. Oni su birani, kalupljeni i postavljani da budu činovnici, a činovnik ima svest da sluša, da se povinuje, i da nepogrešivo na vreme oseti odakle vetar duva. I to je toliko prisutno u tom sistemu, da se sistem sam reprodukuje i održava. On je, kako danas vole da kažu, samoodrživi sistem. Tako bira principal pripravnika, tako i bez potrebe da mu se kaže, ovaj bira kandidata koga će dovesti. To je jedna stvar, a druga je, na moju veliku žalost, to je poseban kanal te ozlojeđenosti mojih kolega spram mene, to kod sudija često viđam, a to je ta policijska svest. To nije svest sudije.

I kad postavite te koordinate, onda vam je potpuno jasno zašto, evo sad mi Bojana kaže, danas od nje već beže na hodniku. Ja to imam deceniju i po, i na to sam se potpuno navikao i moram vam reći da to meni često, verovatno ovakvom nakaradnim i nakrivo nasađenom kakav jesam, prija. Jer znate, kad od vas beže ljudi, može biti i ovako i onako shvaćeno, većini ljudi je to neprijatno, mi smo socijalna bića, ali neretko, kad od vas beže ljudi, oni vam čine uslugu, jer ne morate vi od njih da bežite. I ja se često osećam, i to sam i Bojani rekao da će uskoro iskusiti, kao oni prvi bolesnici od AIDS-a, kad se nije još znalo kako se AIDS prenosi, glupani su bežali da se ne rukuju, jer su mislili da se rukovanjem prenosi ta bolest. Ja sam siguran, i ovi prvi bolesnici koji su već znali da se tako ne prenosi, i njima je bilo lakše, jer sramota od ovih koji beže od njih, misleći da se prenosi rukovanjem, je bila verovatno veća od neprijatnosti što se neće sresti, i onda je bilo i jednima i drugima lakše, i ovim nesrećnicima koji su uspeli da izbegnu zarazu, i ovima koji su uspeli da izbegnu sramotu zbog tuđe sramote.

Za pravosudnu vlast, kao i za bilo koju vlast, se nećemo izboriti bez žrtava, jer nijedna vlast se ne dobija na tacni. Neće izvršna vlast, koja je dominantna tradicionalno u Srbiji, na prvom mestu izvršna vlast, a onda i zakonodavna vlast, ni delić svoje vlasti predati tek tako. Da bi pravosuđe zaista uspostavilo makar približnu ravnotežu, ono mora da podnese žrtve, pojedinačne i kolektivne. To se neće dogoditi nikakvim proklamacijama, ovim ili onim reformama, obećanjima. Ne. Za to će morati da se podnesu žrtve u borbi za osvajanje pravosudne vlasti.

Sofija Mandić: Ivane, kad je tebe obuzela želja za borbom, ali imam i dodatno pitanje koje se naslanja malo na ovo što su rekli Miša i Bojana, a to je da vlada opšti stav da advokati uvek protestuju samo za sebe, ne znam, neće fiskalne kase, ili neće da dele posao sa notarima, i tako dalje. Dosta se kritika čulo prethodnih godina na vaš račun. I sad, odjednom se pojavljuju tri advokata koji organizuju protest u znak podrške tužiteljkama, kako ste vi rekli, našim Laurama. Kako je došlo do te odluke, šta kažu kolege, a šta kaže javnost koja je do sad tvrdila da vi protestujete samo za svoje interese.

Ivan Ninić: Pre 8 godina kada sam prvi put ušao u sud i tužilaštvo, ja sam ušao s uzbuđenjem, kao da sam ušao u hram. Evo, danas sve iluzije, sve zablude o sudu, o tužilaštvu, o sudskoj grani vlasti, o onome što sam učio, sve se urušilo, i nekako stihijski, onako mic po mic, mic po mic, paralelno sa tim, mi smo imali neke procese u advokatskim komorama, pa su se pojavili ovi famozni javni izvršitelji, pa javni beležnici, pa je i to obeležilo oduzimanje nekih naših ovlašćenja, pravljenje jedne privilegovane kaste.

Ja moram da podsetim kako se u Srbiji moglo postati javni izvršitelj i javni beležnik, znači da je postojala neka prostorija u kojoj se to dogovaralo, da je postojalo neko koferče, neki avansi, neki modaliteti, neke knjigovođe koje ste morali da izaberete… dakle, samo jedan privilegovan, uski krug ljudi mogao je da bude javni izvršitelj i javni beležnik. To je išlo do te mere da su se biografije tih ljudi krile. Balkanska istraživačka mreža je napravila bazu, i vi kad pogledate iz kojih institucija su ti ljudi dolazili, kako su birani, kako su, da kažem, rukopoloženi na te funkcije, onda vam je jasno da je ova vlast izuzetno predano radila na tome da privatizuje i uzurpira jedan deo sudskih ovlašćenja, da napravi svoju kastu, i da od toga ima obilatu korist.

Onda smo imali neka interna dešavanja u komori, gde se vrata komore u Vojvodini razvaljuju pajserom; u Beogradu smo imali neke nabildovane momke, pripadnike Belivukove grupe, koji su unajmljeni da obezbeđuju vrata, pristup Advokatskoj komori Beograda. Onda smo imali neko preuzimanje vlasti u Advokatskoj komori Beograda uz pomoć Nebojše Stefanovića i Dijane Hrkalović, koja je ustoličila jednu ekipu u rukovodstvo Advokatske komore Beograda, i svi mi to znamo. I to se naročito zna danas kada se podvuče crta.

A za sve to vreme, mi smo imali razbijanje udruženja Društva sudija i Udruženja tužilaca, i pravljenje jednog paralelnog udruženja na čijem čelu je bio, i evo danas je, Nenad Stefanović. Dakle, neki ljudi izabrani iz redova sudija i iz redova tužilaca, da naprave udruženje, da lobiraju, da posvađaju kolege, da gostuju po Pinku, po Hepiju, po Telegrafima, Informerima i tako dalje, i da pripreme poziciju za sebe. Prateći način na koji se obračunavaju sa kolegama koji ne misle kao oni ili koji im smetaju, mene je upućivao na zaključak da se ti ljudi ozbiljno spremaju za preuzimanje nekih funkcija u pravosuđu. I beše prošla godina i videsmo da se predsednik tog udruženja, gospodin Stefanović pojavi na funkciji višeg javnog tužioca u Beogradu, najvećeg i najznačajnijeg tužilaštva u zemlji.

Ja sam prošle godine imao dva, ovako, upečatljiva događaja s tim u vezi. Jedan je: zastupao sam kriminalističkog inspektora u Odeljenju za borbu protiv korupcije u Upravi Kriminalističke policije, Milana Vukomanovića, koji je raspoređen u Kragujevcu. On je od kolega tužiteljke Savović iz Višeg javnog tužilaštva u Kraljevu, iz ovog njenog bivšeg Odeljenja za sprečavanje korupcije, dobio zadatak da pribavi određene informacije, kao kriminalistički inspektor, o izvozu oružja iz Zastave. On je pokušao to da uradi. Međutim, pozvali su ga šefovi u kancelariju i rekli mu da ne sme da uđe u određene firme, da ne sme da pribavi određenu dokumentaciju i da mora da preda Tužilaštvu šturi izveštaj. Ako to ne uradi, pokrenuće protiv njega disciplinski postupak. On je odbio to da uradi, podneo je krivičnu prijavu protiv određenog lica iz Uprave kriminalističke policije. On je istovremeno dobio rešenje Uprave kriminalističke policije gde se kao major policije, neko ko ima 15 godina radnog staža na složenim kriminalističkim poslovima kriminalističkog inspektora, neko ko primenjuje posebne dokazne radnje u praksi, znači mere praćenja, slušanja i tako dalje, raspoređuje i biva radnik pisarnice kragujevačke policije. Zakon o policiji propisuje svako javno istupanje propisuje kao težu povredu radne dužnosti, koja sa sobom povlači otkaz ugovora o radu, odnosno prestanak radnog odnosa u MUP-u.

Za razliku od Bojane i Jasmine, on niti je smeo javno da istupi, izađe i ispriča ovu priču, to sam ja u više navrata činio u njegovo ime, niti je neko od kolega smeo da pokaže solidarnost. Ali da se ne lažemo, te solidarnosti i nema u MUP-u, osim u tim Vajber grupama gde po 100, 150, 200 ljudi njemu pruža podršku, i svi međusobno kažu: pa ljudi, ovo što se desilo Milanu u Kragujevcu, to se dešava nama godinama. Dakle oni svi znaju, ali ništa ne preduzimaju.

Dogodilo se nešto što nisam verovao da će se dogoditi, da će se pojaviti Bojana Savović i Jasmina Paunović. Ja sam zaista šokiran. Da sam se kladio, ja bih izgubio što imam, sve bih stavio na opkladu da se ovo nikada neće dogoditi, da se njih dve nikada iz takvog sistema neće pojaviti.

S obzirom na to da su one stavile na kocku svoju karijeru, svoj ugled, svoj integritet, svoje znanje, da su se prilično izložile mogućim napadima službi bezbednosti, političkih stranaka, centara moći, tabloida i cele te mašinerije koja personifikuje Stefanovića i njegov personal u tom opskurnom udruženju, dakle znajući rizik i cenu koju oni mogu da plate, a znajući, i videvši da istupaju imenom i prezimenom veoma hrabro, i da ih u tome prate najmanje još dve tužiteljke iz tog Tužilaštva, što je već u prvih 7 dana 4 tužiteljke, posebno ceneći činjenicu, i poštujući činjenicu da su žene, ja sam osetio potrebu da reagujem i da u onoj meri koliko mogu, znajući da ne mogu puno, ali u onoj meri koliko mogu, doprinesem.

Ovo nije odbrana individualno Bojane i Jasmine ili Miše ili nekog trećeg, ovo je odbrana civilizacije kroz instituciju Višeg javnog tužilaštva, zahvaljujući Bojani i Jasmini koje su ovu lavinu pokrenule, i ovo je prekretnica na koju će stranu ići pravna država, osnovni principi vladavine prava, i da li će nas biti, ili nas neće biti, ili ćemo biti čopor, raspuštena banda drumskih razbojnika, hoćemo li ovo dopustiti, hoćemo li ovo tolerisati.

Sofija Mandić: Mislim da je važno da se prvi put zapravo takav protest dogodio, i da je to vest, a nije vest koliko ljudi je došlo, i Pavle Grbović, narodni poslanik i pravnik, naš kolega, je imao pre neki dan, čini mi se, dobru opservaciju. Rekao je da je dosta zanimljivo kako se zove taj protest, da su u pitanju naše Laure, i zašto mi moramo da gledamo u Rumuniju, ili bilo koju drugu zemlju, kada dajemo ime jednom tako važnom protestu, zašto već nisu postojale kod nas neke Bojane, Jasmine, Zorane… nisu ni imena toliko važna, ali naprosto da mi nismo imali po kome da nazovemo taj protest, to dovoljno govori koliko je važno da se on dogodio, i da se dogodio ma koliko ljudi se tu pojavilo.

Ja bih se vratila na Bojanu i na postupak, je l’, na vaš slučaj. Sada su u Državnom veću tužilaca razni neki podnesci. Ti i Jasmina ste se obratile Povereniku za samostalnost sa tvrdnjom da je na vas izvršen nedozvoljeni uticaj. Možeš da nam kažeš u kojoj fazi se sad nalazi taj vaš postupak. Međutim, tu su i inicijativa za razrešenje gospodina Stefanovića, pa inicijative za pokretanje disciplinskog postupka protiv vas dve, i tako dalje. Šta se sad dešava u Državnom veću tužilaca? Šta ti očekuješ od DVT-a, kao institucije koja treba da vas zaštiti, zapravo, mnogo više nego javnost, je l’, tako bi trebalo da bude?

Bojana Savović: U Državnom veću tužilaca se ne dešava, po mom saznanju, za sad ništa. Mi smo tada bili pozvani na razgovor odmah, od strane Poverenika. Dva dana od ovog događaja sam dobila poziv, tako da nisam stigla da se pismeno obratim. Tada smo tražili da se vodi zapisnik, nisu nam dali, i onda smo rekli – zbog toga što je sve tako usmeno, neformalno, mi smo prosto pravnici, svaka reč je bitna… nisu nam dali da uđemo ni sa advokatima, kao nekim vidom svedoka. Mi smo onda insistirali da predamo sve to napismeno, da bi ostalo, opet, sa prijemnim pečatom.

Nakon toga, ja sam se još jednom pismeno obratila Povereniku u vezi objave na sajtu Udruženja Nenada Stefanovića, gde je najavljena neka kontrola mog rada. Ja sam čula da kolege koje su zadužene za to unazad već, evo, mesec dana gledaju svaki moj i Jasminin predmet. Ja nemam ništa protiv toga, ali prosto postoji zakonska procedura ko može, i po kom osnovu, vanredno da vrednuje vaš rad. Ta kontrola mora biti transparentna, ja moram biti uključena, moram da vidim ko šta kontroliše, da li neko vadi nešto iz tih predmeta, da li se nešto ubacuje… tako da sam se ja i povodom toga obratila Povereniku.

Koliko sam videla iz medija, postoji više disciplinskih prijava koje su podnete protiv Nenada Stefanovića, u vezi različitih događaja, i koliko je meni poznato ništa od toga još nije odlučeno. Da li će biti odlučeno ili neće, zavisiće samo od pritiska javnosti. Poverenik bi trebalo da reaguje preventivno, brzo. On nije sud, on ne mora da utvrđuje u tom smislu nesporne činjenice. On je odavno morao doneti svoje stavove, ovakve ili onakve, pa da o njima raspravljamo da li su u redu ili nisu. To neko ćutanje, je isto neki manir. Ja mislim da oni očekuju od građana da zaboravimo, zato što ima mnogo afera, verovatno su ljudi umorni, i oni su jako dobro shvatili da je dovoljno da prećute par dana i da će se prosto sve zaboraviti. I ćutaće, naravno da će ćutati, ukoliko ne bude javnost insistirala na tome da rade svoj posao.

Sofija Mandić: Zaista u kratkom vremenskom periodu od mesec dana, ta osionost koju si ti pominjala i zbog koje je sve ovo i počelo, zapravo polako ali sigurno prelazi u neku komediju, u neki žanr koji je dosta čudan. Tu mislim na ove prijave protiv vas dve zato što ste bile na sastanku u američkoj ambasadi, pa je onda taj gospodin Spasić, koji je podneo te prijave, ispostavilo se da kad je imao keca iz matematike, on se obratio isto američkoj ambasadi, pa onda, ne znam, Transparentnost Srbija traži da vidi akt kojim si ti tražila da budeš premeštena u drugo odeljenje, onda Više tužilaštvo, pritisnuto, jer ne mogu da nađu taj dokument, da ga antidatiraju, ili već da falsifikuju tvoj potpis, onda kažu: Ne, ona nije tražila premeštaj, ali mi zapravo to nikad nismo ni rekli, a vi imate saopštenje od pre mesec dana gde oni i u javnosti to saopštavaju, i postoje vaše interne prepiske…

Bojana Savović: Izvini, koliko sam ja videla, to nije interna prepiska. Transparentnost Srbija je dostavila skrinšot, Više tužilaštvo ima Viber zvaničnu grupu sa novinarima, tako da je to saopštenje Višeg tužilaštva koje je stavljeno gde ima najmanje 30-50 novinara. Ja prosto ne mogu da verujem kako neko ko je saopštio tolikom broju novinara nešto, gde je ostao skrinšot, posle može da kaže: Ne, mi nikada nismo rekli da je ona tražila svoj premeštaj. Mene su, kažem, zvali novinari da to komentarišem, to je toliki stepen apsurda, ako imate skrinšot i poruku, ako imate javno saopštenje da kažete da to nikad niste rekli… koji bi mogao da bude moj komentar? Ja nisam želela da dajem komentare. Ja sam rekla: samo skrinšotujte, vi komentarišite, da li je potreban zdrav razum da se uopšte to komentariše.

Sofija Mandić: Kako tu promenu žanra od tog, kako bih rekla, otvorenog nasilja, mobinga, nazovimo ga kako god, do toga: ne, ne, mi zapravo to nikad nismo ni rekli, dakle, da li je to pokazivanje slabosti, da li je to odstupanje?

Bojana Savović: Nije to pokazivanje slabosti, kada se upetljate u laži, vi prosto samo dalje tonete, i onako ste više upetljani. Mi znamo, koji radimo u pravosuđu: kada hoćete da vidite da li neko laže, vi jednu osobu pitate više puta da vam ispriča neki događaj. I osoba koja laže svaki put ispriča nešto drugačije, jer prosto ne zna gde je slagala prošli put, zaboravi, i stalno se petlja, jer je laž nelogičnija i nelogičnija. Ne mislim da su uopšte reterirali. Činjenica da objavljuju to na svom Udruženju, tu najavu moje kontrole rada, činjenica da oni čoveka koji je bio pozvan na proslavu naše službene Nove godine, koji se slikao u Tužilaštvu, dobio zahvalnicu od tog Udruženja, podnosi prijavu protiv nas bez ijednog zakonskog osnova, on ne citira nijedan pravilnik niti član gde je to zabranjeno, ali prosto da nas onako malo zapljune, što sam ja i očekivala od njega.

Vidi se da oni apsolutno ne odustaju, svaki dan je neki novi napad. Ovo je, da kažem, zapetljavanje, i ja ne vidim da oni uopšte imaju neku neprijatnost zbog toga. Mislim, nekog prosečnog čoveka bi bilo užasno sramota, ali kao što vidite… to je opšta pojava svuda na javnoj sceni. Vi čujete u javnom diskursu da se stalno kaže: Neka mi dokažu. Prosto, pitanje morala ili neke odgovornosti, obraza, se više uopšte ne postavlja. Sad je samo, dokaži mi, nađi mi, nacrtaj mi, daj mi papir, dokaži mi… niko više ne misli da treba nešto zbog svog obraza i sramote da se povuče i da kaže, pobogu… Mislim, nije samo valjda ono što je dokazano u postupku… valjda postoje neke norme, postoji neka sramota, postoji nešto zbog čega bi trebalo da odstupiš. Ali očigledno su oni to prezupčili odavno.

Sofija Mandić: Miša je 10. maja 2017. godine rekao: U pravosuđu će se desiti pobuna. Pa kaže: Osećaju da više ne mogu sami sebe da pogledaju u ogledalo ako ne pokušaju da na mikroplanu menjaju stvari. To jesu mikropomaci, za sada nevidljivi golim okom, ali se dešavaju. Do pre izvesnih godina sam verovao da ne može baš još mnogo gore, ali na žalost nisam bio u pravu. Imali smo mi obrte i u mnogo težim istorijskim trenucima. U jedan od takvih obrta verujem kada je reč o pravosuđu, definitivno. Da li si, kada si pominjao ovu pobunu, mislio na nešto poput ovoga što se sada dešava, da li si imao nešto drugo na umu?

Miodrag Majić: Ja sam bio i tada, a i sada ostao ubeđen da je to toliko sve neprirodno, znate, da su ti odnosi unutar tog sistema toliko neprirodni, da čak i u sistemu koji sam malo pre opisao, govoreći o tome da je sastavljen od brižljivo biranih činovnika, da će i ta populacija u jednom trenutku reći: Ovo je toliko nakaradno, dovode nam toliko besmislene ljude, potpuno smo obrnuli tu klepsidru, ali doslovce, u pravosuđu… što si gori, to si na višem mestu. I to je meni bio pokazatelj da pre ili kasnije to po prirodnom toku stvari… znate, čak i dresirani pojedinci, u nekom trenutku proradi biologija, pa kažu: Ovo je neizdrživo. Te štetne emisije su suviše intenzivne, i moram da reagujem. I to se negde desilo.

Evo, sistem je ovde iskočio, taj njegov ventil… Bojanu i Jasminu ovakav sistem nikako nije želeo. Sistem to rešava u tišini. Taj pretis lonac je već negde počeo da iskače, i ja sam opet uveren, ne proročki, ne zato što mislim da će to sad biti neki niz događaja, da će se to dešavati i dešavati verovatno sve češće. Sistemi takvog tipa imaju tu tendenciju da, kad se pojavi neki talas, kad se on malo raširi, onda se ohrabri sad sledeći ešalon, znate. Sad, sledeći ešalon su ljudi čije su crvene linije ipak malo niže postavljene.

U jednoj knjizi koju svima toplo uvek preporučujem, na žalost, kao knjigu opomenu, a zove se Why nations fall, ili Zašto nacije propadaju, kao osnovni razlog ističu razaranje institucija i empirijski pokazuju kako kad se razaraju institucije, to dovodi često i do nestanka tih sistema. Koliko je to kancer koji će nas pojesti i već nas je pojeo, i koliko ćemo se probuditi nesposobni da bilo šta više učinimo, jer je taj kancer pojeo već previše toga? Javnost koja je ovde više puta pomenuta je možda jedini, trenutno, pošto institucije nemamo, jedini parainstitucionalni, da tako kažemo, nivo odbrane, koji može makar u ponekom slučaju da pritera one koji neće da rade svoj posao, koji su pojedeni, da to negde i urade.

Kada je pre dve godine, znajući šta se tamo dešava, Centar za pravosudna istraživanja tražio da ima jednog predstavnika, posmatrača, u Visokom savetu sudstva, da bismo videli šta se tamo dešava, a pretpostavljali smo šta se tamo dešava, i da bismo o tome mogli da sačinjavamo određene izveštaje, pri čemu je rad Visokog saveta sudstva javan, i Državnog veća tužilaca. Znate li šta je bio odgovor predsednice Kasacionog suda, prvi njen odgovor? Mi smo se zapanjili kad smo ga dobili, jer smo mislili, da li je moguće da je ovo napisala? Da ne možemo da imamo jednog predstavnika, to je već bio kraj 2021, čini mi se, godine, zato što je i dalje korona, opasnost po javno zdravlje u toku.

Pa mi smo onda opet napisali: Ali ljudi, vas je tamo 11 u toj prostoriji, mi bismo jednog imali, s maskom. Ne može, zbog korone. U sledećoj emisiji, kada sam sa tadašnjom predsednicom, i sadašnjom, Društva sudija o ovome polemisao, koja je članica tog tela, i pitao je da li je moguće da ste nam onaj odgovor uputili, pa ne, pa videćemo, pa sad ćemo se dogovoriti, i tako dalje. Ne, ne, sad, dajte nam odmah da prisustvujemo tamo jer znamo zašto to tražimo. Njen odgovor je bio, zimski period je istina bio, kaže: Ali nemamo trenutno grejanje. Ja sam rekao: Nikakav problem, mi donosimo grejalicu…

Sofija Mandić: Rekao si i stolicu…

Miodrag Majić: I stolicu. Ali sam znao da nas neće pustiti unutra. A znate li zašto nas neće pustiti unutra? Zato što bismo videli to što pretpostavljamo da se tamo dešava. Zato što bi bilo mnogo teže tada onako praviti one spiskove onih koji su prošli i onih koji nisu prošli. Znači, ponavljam: kada rasturite institucije jednog društva, ma kako ljudima to dosadno zvuči, institucije – vi ste rasturili to društvo. I zato ljudi sve što rade i što pokušavaju da rade gledaju da uhvate vezu, pajser, šta kome pada na pamet, a to je na korak od anarhije, jer ako nemate kome da se obratite, vi onda prirodno tražite bajpas, vi onda tražite način da svoj problem društveni, individualni, kakav god, rešite onako kako možete.

Ivan Ninić: Da li je normalno da republički javni tužilac, neko ko predsedava Državnim većem tužilaca, smatra da treba da ostane nema, da 10 godina ćuti, da se ogluši na proteste, peticije, da se ogluši na disciplinske prijave, da se ogluši na sve ono što je čula iz tužilačkih redova, sve ono što je čula i pročitala u sredstvima javnog informisanja, to bi bilo sad pitanje za nju. Što bi rekli, da se ne lažemo, biće onako kako kaže jedan čovek, a republička tužiteljka sada čeka šta će joj on reći. On joj do sada ništa nije rekao, osim gostovanja na RTS-u kada je rekao da je ovo politički napad na Nenada Stefanovića.

Čujemo da Zagorka Dolovac to ponavlja interno, da je ovo politika, čujemo da neki drugi članovi Državnog veća kažu: Ne, to nije politika, to je realnost, realnost se ne sme ignorisati, ovo će nas skupo koštati. Ovo telo o kome mi govorimo, ono nema uspostavljenu praksu. Ono nikada nije imalo ovakvu situaciju. Jednostavno, prvi put im se dešava, i sad je samo pitanje da li im se više isplati da ovo ignorišu, ili da ovu gangrenu preseku. Ali je ne mogu, na žalost, oni preseći, jer oni su taoci dnevne politike, izvršne vlasti, političkih stranaka i čoveka koji ih sve drži na okupu. Ako on bude procenio da mu je ovo balast, da mu je ovo teg oko vrata, on će imati individualne razgovore sa gospođom koja se krije fasciklom kada izlazi iz njegovog kabineta, individualni razgovor sa samim Stefanovićem, i videti gde da ih razmesti, kako da ih prerasporedi ponovo a da svi budu zadovoljni, da svi budu namireni i da uspostavi jednu harmoniju u tom njihovom svetu, kako god se on zvao.

To će, naravno, biti veliki poraz i za vladavinu prava, i za institucije i za ve nas, ali ja ne vidim da će biti drugačije. Ja vidim da se i ta druga strana, koja je okupljena oko Stefanovića, prilično dobro organizuje. Ono što je meni malo tragikomično jeste da imate šefa jednog udruženja i tužilaca i sudija, a da nigde nemate tužioce i sudije koji stoje iza njega. Dakle, on nema nikoga osim kuma koji je stao u njegovu odbranu, ko je skupio neke potpise, pa rekao: Ne, ovih 37 ili 57 nisu u pravu, evo nas 87 to tvrdimo. Dakle, postoji jedan fiktivna organizacija koja služi za blaćenje svih ljudi u pravosuđu, koja pravi paralelnu stvarnost, sa nekim agentima-provokatorima, sa nekim poluinformacijama koje saopštavaju kroz određene tabloide. Svesni ste svi kako ovaj sistem funkcioniše. Znači, napravi jedan bedem, napravi jedan privid da je vlast neuništiva, da je nedodirljiva, da je to jedan zamak kome niko ne može da priđe, i kad krene da curi, krenulo je da curi.

Setite se, dva policijska službenika, Trbović i Dumanović, rekli su: Mi smo ilegalno poslati u Potočare. Nama su oko vrata stavljene lažne novinarske legitimacije i rečeno nam je: ako budete uhapšeni, tvrdite da ste novinari. Čovek je izašao, ispričao to za Al Džaziru. Obojica su za Novu godinu uhapšeni. Oni su nedavno pravosnažno oslobođeni. Njima je suđeno, oni su oslobođeni. Krenulo je da curi iz Krušika. Izašao je radnik Krušika, Aleksandar Obradović, i rekao je: Naši proizvodi prodaju se ispod proizvodne cene, uništava se fabrika. Šta mu se desilo? Uhapšen je. Znači, ovaj režim je vrlo senzitivan kada počne da curi. To je za njih nedopustivo, to je linija koja se ne prelazi. E, ovde prvi put imamo izuzetak, jer šta raditi sa dve žene, šta raditi sa dva javna tužioca? Treba da im skinete imunitet, treba da ih ocrnite, treba da pripremite atmosferu za njihovo hapšenje… a ja mislim da je u ovoj situaciji to bilo nemoguće. I oni su napravili presedan.

E, sad je bitno samo da se taj presedan pelcuje, da nastavi da curi i da svako ko ima problem u svom radu i u vršenju sudijske ili tužilačke funkcije kaže: Meni je javnost saveznik, meni su oni časni ljudi saveznici koji su došli na one proteste, koji ovo razumeju, ja izlazim u javnost, ja se ne plašim za svoju bezbednost, za svoju funkciju, za svoju porodicu. I mislim da su njih dve postavile standard, i kad kažem da će se vreme u pravosuđu računati do pojave njih dve i od pojave njih dve, ja to zaista mislim.

Miodrag Majić: Samo kratko, hteo sam da dodam jer si me inspirisao sa ovim: vidite, sad to ćutanje koje je i u DVT-u i republička tužiteljka, ono ima posebnu težinu, znate, jer svaki minut njihovog daljeg ćutanja pogoršava stvar. Šteta po ugled Javnog tužilaštva, kakav god, se direktno narušava njihovim ćutanjem, i vi imate u tim disciplinskim procedurama, jedan od razloga zašto možete da disciplinski gonite nekoga, da njihovi akti ili nečinjenja su doveli do nepoverenja javnosti, štete po ugled Javnog tužilaštva, i tako dalje, i tako dalje. Znači, to što se oni prave mrtvi trenutno, to direktno ima konsekvence koje, kada je reč o zamenicima javnih tužilaca i javnim tužiocima, može biti osnov za razrešenje.

Mislim da bi bilo dobro u narednom periodu možda i tome posvetiti pažnju, koliko ovo ćutanje sada pogoršava, zapravo, stvari, jer i inače narušeni ugled Javnog tužilaštva, koji je na jako niskim granama, se sada dodatno narušava zato što ćutite, zato što čekate, ovo što kaže Ivan, da vam se javi odozgo šta da radite, a to je dupla šteta.

Iz publike: Mogu da kažem da mi je veliko zadovoljstvo što je koleginica Bojana večeras sa nama, i to iz više razloga. Jedan od razloga je kolega Majić. Naime, mi se ovde viđamo već nekoliko godina i pričamo o istim temama, i uvek je kolega Majić bio ovde sam. Ja sam se stalno pitao da li ću doživeti da se još neko iz pravosuđa pojavi pored kolege Majića i kaže: “Pa dobro, meni se probudila savest. I konačno sam sada doživeo da i vi budete tu, sad vas je dvoje. Inače, strašno veliko poštovanje što ste imali hrabrosti, jer vama treba mnogo veća hrabrost od kolege Majića, zbog toga što radite u Tužilaštvu, koje je tako strukturisano da od šefa, od tužioca zavisi budućnost, rad i perspektiva i sve ostalo, dok to nije toliko veliki slučaj kod kolege Majića.

Ja sam poslednjih godina sa žaljenjem posmatrao razgradnju Tužilaštva. Jako teško sam podneo onu situaciju kad sam čitao u štampi da Nenad Stefanović u zgradi u Palati pravde zaustavi kolegu Milovanovića, i pita ga: Zašto mi se nisi javio? Ovaj ništa, ćuti. On zove sudsku stražu i kaže: Izbacite ovoga napolje. Pa to nikada nisam čuo ni u jednom tužilaštvu, za ovih mojih 40 godina, da tužilac izbacuje kolegu iz zgrade. Nadalje, nikada nisam čuo da nekome od kolega viši tužilac ili osnovni tužilac naredi da pozove policijskog inspektora i da pita ko mu je dao informacije o Jovanjici, ili o nekom krivičnom delu. To je strašno, pazite, to nijedan tužilac savestan ne bi nikad uradio, odbio bi takav nalog. Na žalost, kod vas je to urađeno. Dva puta je Milenković pozivan da da izjavu odakle mu taj podatak. E sad, moje pitanje: kako su reagovala ostala tužilaštva? Za Beograd znamo. Da li ste dobili od još nekog tužilaštva u Srbiji podršku, da li su se organizovali, da li ste dobili od još nekih kolega iz Srbije podršku ovoj vašoj akciji i vašem radu.

Bojana Savović: Meni je to značajno, ali ja sam dobila puno poruka, privatnih, od sudija i tužilaca koje poznajem, iz cele Srbije, ali ljudi su mi se predstavili imenom i prezimenom i funkcijom, i od ljudi koje ne poznajem. Meni je to značajno. Neko bi rekao tapšu vas iza leđa, neće javno. Meni su i te poruke itekako bitne. Ja čujem da oni u nekom svom domenu, koliko mogu, na raznim nekim tviter nalozima, ja nemam ništa od toga, pružaju podršku, potpisuju se imenom i prezimenom. Peticija je toliko krupna stvar. Morate razumeti da je on svima njima nadređen, tim ostalim tužiocima koji su to potpisali, kolege koje su potpisali peticiju iz mog Tužilaštva, kao što ste rekli, zavise jako mnogo od njega, i visina plate, i količina predmeta, odlasci na seminare, usavršavanje…

Vama čitava karijera zavisi od tog čoveka, tako da svaki taj potpis moramo ceniti zaista onako mnogo. Jedan kolega iz Kragujevca, iz posebnog odeljenja za borbu protiv korupcije je isto dao jedan intervju, rekao da je ovo simulacija borbe protiv korupcije. Oglasila se i sudija Vrhovnog suda, Rada Dičić. Meni je svaka podrška jako bitna i značajna. Nisu to nacionalne frekvencije, ne dopire sve do svakoga, ali ono koliko sam ja pohvatala, ni ja nisam sve, meni je to zaista značajno. Ja vidim da je to po celoj Srbiji, da je to negde u profesionalnoj javnosti apsolutno nesporno.

Sofija Mandić: Neko predviđanje o tome šta su naredni koraci kod ove male pobune, ali mislim da je prvo i najvažnije pitanje: šta će se desiti sa narednim višim tužiocem, ako ga bude? Kako ćemo kontrolisati taj proces?

Bojana Savović: Mislim da je jako važno smeniti svakog čoveka koji ne valja, i naravno da to nije kraj bilo kakve borbe, ali osnovna odlika demokratije je smenjivost. Na nama je da smenimo ovog i svakog onog koji ne valja, mislim da bi to zaista ljudima dalo nadu: svaki direktor bolnice koji ne valja, svaki predsednik opštine koji ne valja, svaki direktor škole, mora biti smenjen. Opet kažem, neće niko to uraditi umesto nas, nije posao završen, neko će sve posle toga da uradi sam i živećemo opet u idealnom društvu. Ovo je zaista, da kažem, samo jedan simbol. Zato se mi držimo pravosuđa. Prvo, kao što si rekla, nema sređenih ni medija, ni prosvete, ni zdravstva bez pravosuđa. Sve će u jednoj ili drugoj fazi nekog postupka sređivanja, doći do pravosuđa.

Ako tu nećete naći pravdu i rešenje, nema rešenja za celo društvo. A drugo, ovo je jedan tako važna funkcija tužilaštva, koja pokriva najvažnije predmete u celoj zemlji, najveće tužilaštvo, 60% predmeta od najvećeg organizovanog kriminala, ako tu ne možemo da se izborimo za neku smenu, očigledno jedne osobe koja tu ne treba da sedi, kako ćemo se onda izboriti u nekom vrtiću za neki mobing, ili u nekoj bolnici, ili u nekom manjem mestu? Ovo je prosto samo previše očigledno i bode oči, pa ovo svako može da vidi jasnije koliko je bitno i važno, ali bi to trebalo da bude samo podstrek da idemo dalje. I mislim da se zato oni toga i plaše. Plaše se da ako naprave ijedan ustupak, ima još mnogo takvih kao što je Stefanović, mislim, lako će oni naći nekog sličnog, ali mislim da se baš upravo te poruke plaše: ako vam učinimo ovaj ustupak, građanima, struci – pa tražićete nam i sledećeg lošeg da sklonimo. Ali ja mislim da je baš zbog toga jako važno da u tome istrajemo.

Miodrag Majić: Tužilaštvo je, sad nema dileme, ta neka, na žalost, pretorijanska garda svakog političkog režima, poslednja odbrana sistema. A ne bi, naravno, smelo da bude tako. Posle njih dolaze samo vojska i policija. Ja sam puno puta rekao da, kada bi mesec dana Tužilaštvo radilo svoj posao kako treba, mi bismo imali neverovatno drugačiju sliku društva. Pomislite samo, ko bi sve bio u zatvoru, ko bi bio u pritvoru, ko bi bio pod postupkom, ko bi bio na slobodi. Znači, to bi fundamentalno promenilo sliku ovog društva, kada bi Tužilaštvo radilo svoj posao, i to, odmah da se razumemo, ne samo sada u ovoj vlasti, nego uopšte. Ali sada naročito. I onda, jasno vam je zašto neće da puste Tužilaštvo. Tužilaštvo mora da bude tu, na kratkom povocu, sa proverenim kadrovima, gde se ništa ovakvo ne dešava.

Dakle ovo što je gospodin rekao, potpuno se slažem: neće oni zato dozvoliti da se tu, i ako ne bude Stefanović, pojavi nekakav Če Gevara, je l’ te. To je besmisleno, to se neće dozvoliti. Ali zašto je uprkos tome ovo jako važno? Pa upravo zato što se ova pukotina pojavila u njima najosetljivijem segmentu sistema, na koji su oni gotovo i zaboravili koliko je dresiran, koliko je potpuno pacifikovan. Znate ono, imate nekoga na koga više i ne razmišljate, zna se da se tamo stvari odvijaju po ustaljenom mehanizmu, o tome više ne treba da brinemo. Tamo nema nikakve dileme. Kad se tu pojavi ovakva pukotina, utoliko je to značajnije, pa i procenu ovoga što kažete, da će oni brzo gledati da zašiju tu ranu, ljuta trava na ljutu ranu. Ali zato ovo nije za zanemarivanje. Ta pukotina se pojavila u oku sistema, a to je Tužilaštvo, i toga svi moramo da budemo svesni. I zato se i ja trudim, a verujem i kolega Ninić, da u ovom događaju koji, u iole redovnim okolnostima, ne bi bilo ništa spektakularno…

Dve tužiteljke su rekle: Nemoj, brate, da radiš nešto što je nezakonito, a mi radimo svoj posao… Međutim, u ovakvim društvima, to je izuzetno, to je od mnogo većeg značaja nego što bi realno možda bilo, jer ukazuje da ljudima i u tako našpanovanim, dobro temperiranim klavirima, kao što je ono bilo, hoće da pukne žica, jer je gotovo, jer više dolazimo do kraja. Zato mislim da je, uprkos ovome što ste rekli, to jako bitno. I zato mora da bude prepoznato i podržano.

Peščanik.net, 03.04.2023.

REFORMA PRAVOSUĐA