Mrtva priroda s lubenicom, rasečenom popreko. Umesto kriški ‒ kolutovi, jarkocrveni, tankog srebrnog okvira i zelene skrame. Koštice kao dva jata crnih ribica u Crvenom moru. Tvrde, klizave, prišle srži, okupile se i pažljivo slušaju. Privučene, kao ugaravljeni piljci užarenim magnetom, privučene srcem.
Vodoravni presek jabuke otkriva petokraku. Poprečni presek jabuke skriva petokraku. Vodoravni presek božićne jelke otkriva pahulju. Poprečni presek božićne jelke skriva božićne poklone. Vodoravni presek Mlečnog puta otkriva spiralni tobogan neba. Poprečni presek Mlečnog puta skriva spiralni tobogan neba. Vodoravni presek olovke otkriva potpuno pomračenje Sunca. Poprečni presek olovke skriva potpuno pomračenje Sunca, a otkriva tananu strelicu. Vodoravni presek belog goluba u letu otkriva Hrista na krstu. Poprečni presek belog goluba usmrćuje, ali beli golub posle tri dana vaskrsava. Vodoravni presek žene u komi otkriva život. Poprečni presek žene u komi skriva suze radosnice. Vodoravni presek Crnog mora na dubini do koje svetlost ne dopire otkriva jato fluorescentnih meduza. Poprečni presek Crnog mora nije moguć.
Sreten Ugričić
Ivica Dačić održao je 14. oktobra govor u Dragincu kod Loznice, u blizini granice Srbije sa Bosnom i Hercegovinom. Novi premijer Srbije govorio je povodom obeležavanja godišnjice streljanja više hiljada ljudi od strane Nemaca u oktobru 1941. godine, ali pre nego govor u spomen žrtvama ratnog zločina, bilo je to obraćanje Nemcima iz 2012. godine. U tom smislu je i preneta vest o tome, a tako je i protumačen tekst obraćanja koji je kasnije objavio Tanjug. Posle nekoliko dana, bio je neophodan razgovor sa nemačkim ambasadorom u Beogradu, kako bi se razjasnio nesporazum. Kakav je to govor bio?
Dačić je načeo temu istorijske pravde. Poput boginje Justicije, retorički je podigao kantar da bi predočio zjapeći raskorak koji je nastao u posleratnim decenijama: iz njegovor ugla, u tom periodu je država-počinilac uspela da se probije na mesto jedne od vodećih sila u Evropskoj uniji, sa rezultatom da danas ona zemlji-žrtvi može da diktira uslove pod kojima bi se mogao uzeti u obzir njen prijem u elitni klub Evropske unije.
Srbija je, kako kaže premijer, „u borbi za ljudske vrednosti, za evropske vrednosti… dala mnogo više od nekih drugih država koje su veoma lako postale članice Evropske unije i koje i dan-danas govore o tome da Srbiji tamo (u Evropi, prim. aut) nije mesto, koje nam svakog dana govore da Srbija treba da prizna nezavisnost Kosova, da treba da nam se vrate vize.“
Dačić je dva puta u svom govoru ukazao na to da preko 2.900 žrtava masakra, koje su stradale kao taoci za ubijene vojnike Vermahta u odnosu 1:100, do danas nije ovekovečeno ni u jednom pesničkom delu srpske književnosti. To bi se moglo shvatiti i kao izraz krajnje folklorističke predstave o zadatku književnosti. Ali to može da ima i realne posledice, jer je Ivica Dačić u januaru ove godine jednog srpskog pisca, koji se svojim knjigama verovatno najjasnije oglušio o premijerov poetski program, na nakaradan, ciničan i skandalozan način uklonio sa mesta upravnika Narodne biblioteke.1
Ali više od ovekovečenja žrtava u poeziji, političaru Dačiću je važno naknadno pripisivanje političkog smisla tom ubistvu i stradanju. Taj smisao u njegovoj aktuelnoj političkoj agendi je: „Mi ne smemo da dozvolimo da su ove žrtve bile uzaludne i zato će Vlada Republike Srbije i Srbija učiniti sve da istina o Srbiji i naši državni i nacionalni interesi budu branjeni na miran način.“
„Nacionalni interes“ odavno je u Srbiji postao sinonim za Kosovo.
Srpska istoričarka Dubravka Stojanović briljantno je interpretirala i prokomentarisala Dačićevo obraćanje. Ona je to učinila iz perspektive koja ne priliči nemačkom autoru, kada je u pitanju kontekst nemačkog ratnog zločina. Ona prvenstveno ukazuje na Dačićevu zacementiranu predstavu o istoriji, u kojoj su uloge počinilaca i žrtava, prijatelja i neprijatelja za sva vremena pripisane određenim narodima, i na viđenje prošlog veka u kom nema mesta za promene. Na Dačićevom horizontu ne postoji ni Adenauer ni Vili Brant, a kamoli činjenica da je „uspeh Nemačke zasnovan na suštinskoj promeni politike, koja se od opsesije teritorijama okrenula ka unutrašnjem razvoju i evropskim integracijama“. Iako nije izgovoren, ne može se prečuti njen emotivni apel da srpskoj politici danas nedostaje upravo takva suštinska promena, za šta je premijerov govor samo još jedan dokaz.
Naposletku Dubravka Stojanović priznaje da nikad nije do kraja razumela strategiju odbijanja da se shvate realne okolnosti, po kojoj „nemate pravo da se promenite i da u novoj situaciji budete na drugačijem mestu od onog koje vas je dovelo do poraza. Slutim i da u toj misli leži razlog što Srbija uporno ne menja stranu i što, u inat, stoji na strani poraženih bez namere da se odatle pomeri.“
Zanimljivo je da premijer u svom govoru pominje pobedu nad fašizmom, a da ova istoričarka u podtekstu govora ipak pronalazi tvrdoglavo insistiranje na poziciji poraženog. Dačić pominje pobedu koja se još uvek nije isplatila ili za koju Srbija još uvek nije dobila pravednu nagradu. Utoliko gore ako izostanak te nagrade danas zavisi od Nemačke (ili da obazrivije kažemo: „bi zavisio“).
Komenatar na ovaj govor Dubravke Stojanović završava strašnom konstatacijom: „Ono što danas određuje moderne države nije ono što se desilo u Drugom svetskom ratu, već odnos koji one danas imaju prema Drugom svetskom ratu. Ako to prihvatimo, onda je idejnim osnovama Drugog svetskog rata danas bliža Srbija od Nemačke“. Tu dijagnozu ona obrazlaže činjenicom da su politika i pravosuđe u Srbiji danas u procesu rehabilitacije upravo onih ljudi i grupa koje su za vreme okupacije kolaborirali sa nacistima, borili se na njihovoj strani ili kao kvislinzi vladali pod njima i priklanjali se njihovoj ideologiji.
Sve ovo otvara više pitanja nego što daje odgovora. Ali kada se izvesno vreme bavite Srbijom, ovaj fenomen prestaje da vas iznenađuje.
***
Rehabilitacija starih kolaboracionista, zbog koje žali Dubravka Stojanović (a i mnogi drugi iz nekadašnje opozicije Miloševiću), započela je u decembru 2004. u Beogradu odlukom Skupštine kojom su četnici iz Drugog svetskog rata zakonski izjednačeni sa partizanima. Predlog ovog zakona „o izjednačavanju svih antifašističkih pokreta“ potekao je od Vuka Draškovića i Srpskog pokreta obnove, izazvao oštro negodovanje u taboru „Druge Srbije“, ali i u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Sasvim je jasno da je proces donošenja ovakvog zakona pokrenut antikomunističkim motivima. Kao i u svim postkomunističkim društvima, u kojima značajan deo „nove“ elite iza sebe ima komunističke biografije i karijere, nagla konverzija nije mogla da prođe mirno. U Mađarskoj, gde je Viktor Orban po kratkom postupku državu pretvorio u otadžbinsku manifestaciju, ovaj sukob se bar uklopio u ranije podele. Ali u postjugoslovenskoj Srbiji, antikomunističko stanovište nije moglo da se definiše prosto kao politička razlika ili suprotnost. Naprotiv, inicijatori ovog zakona zahtevali su da i oni konačno dobiju atribut na koji su od 1945. ekskluzivno pravo polagali komunisti: naime, da su bili antifašisti. U specifično srpskoj formi dijalektike, antifašizam nije dokumentovan kroz radikalno drugačije političko mišljenje, već upravo traganjem za onim zajedničkim sa protivničkim političkim taborom: treba razbiti komunistički monopol nad antifašizmom i pretvoriti ga u legitiman atribut za sve.
Ali do tada je ovaj atribut već uveliko postao bezvredan. Odavno više nije bilo jasno šta se u javnosti i u javnom diskursu ovog društva podrazumeva pod antifašizmom; drugim rečima: moglo je da se podrazumeva sve i svako je mogao da polaže pravo na njega. Ukoliko bismo današnjeg premijera uspeli da primoramo na to da odgovori da li je sebe 1992. ili 1994. i 1995. godine, kada je bio glasnogovornik Slobodana Miloševića i Socijalističke partije Srbije, smatrao antifašistom, sigurno bi odgovorio sa da. I na pitanje da li bi danas, uz vremensku distancu, svoj tadašnji rad tako okarakterisao, odgovorio bi na isti način. U biltenima Helsinškog odbora u Beogradu iznova i iznova nailazimo na žal za izgubljenim društvenim konsenzusom o antifašističkim vrednostima. Ali i sin Ratka Mladića na demonstracijama protiv izručenja svog oca Haškom tribunalu tvrdi da se njegov otac u Srebrenici borio „protiv povratka ustaškog fašizma i genocida nad bosanskim Srbima“.
Proizvoljnost ovog pojma u korelaciji je sa proizvoljnošću političkog kadra: do sada su, pre svega na polju ekonomije, tajkuni započinjali nove karijere skoro isključivo kao bivše osoblje ministarstava Miloševićevog režima. Ako je sada sama Vlada ponovo u rukama jednog njegovog sledbenika i novi predsednik patriotski i nostalgično stoji iza svoje uloge ratnika tokom devedesetih godina, onda je na političku stvarnost preneta upravo ona proizvoljnost u koju je zapao javni diskurs. Ili obratno: tamo gde niko nikada nije uspeo da nekog političkog aktera primora na to da položi račune, ni same reči više ne znaju šta znače. I to nije započelo sa novom Vladom, jer već godinama Miloševićev ministar informisanja uživa na mestu direktora javne televizije i osujećuje svaki zahtev za polaganjem računa kao nelegitimno zadiranje u slobodu medija.
Ipak nije tačno, kako se to već godinama navodi u biltenima Helsinškog odbora u Beogradu, da propadaju baš sve vrednosti u društvu i da se to manifestuje kroz manjak konsenzusa po pitanju antifašizma. Propadanje se daleko više odvija kroz prekomernu i proizvoljnu zloupotrebu pojmova kao što je antifašizam. Svi govore o identitetu, pre svega kolektivnom i nacionalnom; jedni ga traže, drugi veruju da ga imaju, treći su ga upravo izgubili, četvrti smatraju da je ugrožen, peti kreću u njegovu odbranu… Ali iako identitet, ako uopšte govorimo o njemu, podrazumeva nešto nedvosmisleno i specifično, u Srbiji sve ostaje dvosmisleno i nejasno.
On se pretvorio u opijum za narod: svaki tajkun je primarnu akumulaciju prihoda stečenog u ilegalno privatizovanim kompanijama pravdao nacionalnim interesom (ukoliko je uopšte morao da je pravda). I upalilo je. A pojam opšteg dobra u rečniku javnosti pojednako je nepoznat kao i odgovarajući fenomen u stvarnosti. Budući da svako ujutru može da ustane kao levičar a uveče ode na spavanje kao nacionalista, tajkuni u prvi plan izbacuju nekavu neoliberalnu babarogu u formi lihvarskog stranog kapitala, dok su iza kulisa oni sami eksploataciju doveli do savršenstva. I to je upalilo.
U atmosferi opšte proizvoljnosti pali sve. I upravo je u toj atmosferi i Ivica Dačić govorio o nemačkom ratnom zločinu počinjenom na srpskoj teritoriji i nad srpskim žrtvama. Rekao je: „Žrtve ne smemo da zaboravimo zbog toga što smatram da je danas neophodno ne samo da se sećamo nego i da se ponosimo borbom protiv fašizma u Drugom svetskom ratu“. Ali u kakvom odnosu stoji ponos nekadašnjeg mladog komuniste, zatim mladog nacionaliste i sada vladajućeg antifašiste prema zvaničnoj rehabilitaciji nacističkih kolaboracionista o kojoj govori Dubravka Stojanović? Da li se bar za ovo može pronaći neko objašnjenje? Da li je rehabilitacija samo danak praktičnog „socijaliste“, koga sva ta priča o istoriji i ne zanima previše, koji on mora da pruži svom konzervativno i nacionalistički orijentisanom koalicionom partneru iz Srpske napredne stranke? I da li je podela zadataka unutar te koalicije zaista takva?
U Srbiji je 8. novembra objavljen rezultat ankete u kojoj je postavljeno pitanje kako bi se građani i građanke izjasnili na referendumu na kome bi definitivno morali da biraju između zahteva za očuvanjem Kosova i želje za članstvom u Evropskoj uniji. Od 100 ispitanika 78 pristalica Srpske napredne stranke i 77 njih iz Socijalističke partije Srbije dali su prioritet Kosovu. Oni su partneri u koaliciji koja je od jula na vlasti. O takvom zajedništvu CSU i FDP2 u Nemačkoj mogu samo da sanjaju, a ipak je stepen nepoverenja prema vladajaćoj koaliciji u Srbiji veliki: jer u opštoj proizvoljnosti javnog diskursa isti zahtev jedni legitimišu nacionalnom retorikom (Kosovo kao srpski Jerusalim), dok drugi Kosovo zahtevaju kao zakasnelu nagradu za antifašističku borbu Srbije, koju im nekadašnje nacije počinioci ne mogu osporiti, ako još ima istorijske pravde.
Antifašizam koji se u Srbiji toliko intenzivno koristi, priziva i navodi jeste, kako Dačićev govor jasno pokazuje, „antifašizam pozitivaca“. Kao takav, sa dugom tradicijom, od pobede i oslobođenja na kraju Drugog svetskog rata na Balkanu pa do danas, on se povezuje sa herojskom retorikom. Budući da je i sam Dačić (rođen 1966) u porodici, školi, bioskopu itd. odrastao uz sve moguće reprezentacije te herojske borbe u književnosti i na filmu, on danas žali zbog deficita pesnika koji bi se pozabavili žrtvama iz Draginca i Loznice.
Jugoslovenski antifašizam je sasvim drugačiji fenomen u odnosu na deklarativni antifašizam, recimo u Istočnoj Nemačkoj, gde su u ranom posleratnom periodu pojedinci i dalje uverljivo predstavljali „drugu, bolju Nemačku“, da bi sve na kraju ipak svelo na prazne floskule u funkcionerskim govorima i komentarima „Nove Nemačke“.3 Drugačiji je jer je, pre bilo kakvog političkog vrednovanja, sve što Ivica Dačić kaže o istoriji tačno: borba zaista jeste bila višegodišnja, na srpskoj strani jeste vođena tako što je nosila sva obeležja herojstva, zaista jeste odnela ogroman broj žrtava i nikakav smisao to stradanje neće učiniti podnošljivijim. A i van te borbe, nesporno je od strane Nemaca izvršen veliki broj masakara nad hiljadama civila, nad decom koja su na streljanje odvođena iz školskih klupa…
I ne samo da lozničke žrtve do sada nisu ovekovečene ni u jednom pesničkom delu, već ni naše razumu i nauci okrenuto društvo za ovaj masakr nema unos na Vikipediji, niti nam Gugl nudi jasne izvore o njemu.
Ali ipak ostaje uzdržano pitanje, teško opisiva sumnja iz ugla nemačkog posmatrača, da ima nečeg pogrešnog u ovoj dugoj tradiciji jugoslovenskog antifašizma, i da to nešto traje i dan-danas. Što se više, doduše dosta bezizlazno, nemački autor bavi ovim pitanjem, to je utemeljenija sumnja u taj njemu nejasni „antifašizam pozitivaca“, a pre svega sumnja u neposrednu vezu između retorike antifašističke borbe i toposa herojstva. Jer, kao što sâm Dačić navodi u svom obraćanju, borba je bila samo deo te istorije: lozničke žrtve su kao nasumice odabrani taoci odvedeni na streljanje. Oni nisu bili borci, baš kao ni kragujevačke ili kraljevačke žrtve, ili onih preko 4.000 ubijenih iz Topovskih šupa, na čijem gubilištu u Beogradu za nekoliko meseci treba da počne izgradnja najvećeg šoping-centra na Balkanu.
Čini se da u herojski ispričanoj istoriji nema mesta za one koji nisu bili heroji. Herojska retorika ne ostavlja prostora za besmisleno, apsurdno i nasumično stradanje onih koji nisu bili u borbi, već su „samo“ pokupljeni sa mesta A, B i C i odvedeni na streljanje.
Zato antifašizmu koji se zasniva na retorici herojske borbe i ograničava se na nju, nedostaje jedan suštinski elemenat: sposobnost empatije sa žrtvama, i to naročito onima čija se smrt ne može ispričati kao junačka priča (osim ukoliko ne iznađemo sasvim novu predstavu o tome šta junaštvo podrazumeva).
Ipak, očigledno taj nedostatak empatije prema besmisleno ubijenima iz Loznice danas omogućava premijeru da ih instrumentalizuje u svojoj računici istorijske pravde, da kaže da su oni umrli ne bi li, kad dođe vreme, argumentovali zahtev Srbije da bude primljena u evropsku porodicu. Dubravka Stojanović analizu Dačićevog govora započinje rečima: „Nema mira za istoriju! Neprekidno se arči, na nju se stalno neko poziva, na njoj se zasnivaju nacionalne fantazije, zloupotrebljava se za dnevnu upotrebu“. I jeste tako, a matematička računica – dakle sastavljanje misli tokom govora kojima nikakva empatija ne stoji na putu – jedan je od najrasprostranjenijih elemenata ovakve upotrebe istorije. Silne rasprave o broju žrtava, koje na razne načine dominiraju politikom, naukom i kafanskim raspravama u Srbiji, rečito svedoče o tome.
Fondacija Hajnrih Bel je u maju ove godine organizovala međunarodnu konferenciju o jednom drugom mestu gde su se u Srbiji odigrali nemački zločini: o koncentracionom logoru Staro sajmište, koji se nalazi u današnjem centru Beograda, gde je između decembra 1941. i maja 1942. godine izbrisana iz spiska živih jevrejska zajednica u Srbiji. Ova zajednica u istoriji okupacije Srbije od strane Trećeg rajha verovatno predstavlja onu grupu žrtava koja kao kolektiv najočiglednije nije integrisana u herojski korpus posleratne Jugoslavije. Jevreji u Srbiji nisu stradali zato što su se borili protiv fašizma, iako neki od njih sasvim sigurno jesu.
Činjenica da je područje ovog logora već decenijama sasvim zapušteno najupečatljivije pokazuje da su žrtve, kojih bi se ovde valjalo sećati, potpuno isključene iz vidokruga jugoslovenske i, do sada, i postjugoslovenske politike i javnosti. Kao i onih 4.000 ljudi ubijenih na mestu budućeg tržnog centra s one strane Save, od kojih su polovina bili Jevreji.
U proleće 2009. godine, u atrijumu galerije Ministarstva kulture Srbije postavljena je izložba pod nazivom „Heroji“.4 Velika hala je paravanima bila podeljena na tri odeljka, a skoro svi eksponati bile su biste herojskih figura iz srpske istorije. Paravani su razdvajali tri kategorije heroja (heroina je bilo veoma malo): a) one koji su se borili za uzvišen cilj, ali ga nisu ostvarili i platili su svoj neuspeh glavom; b) one koji su se borili za uzvišen cilj, ostvarili ga, ali ih je to ipak koštalo života; i c) one koji su se borili za uzvišen cilj, ostvarili ga i i nakon te borbe ostali u životu, da bi tokom istorije postigli još velikih dela. – Kako samo ljudi umeju da uproste stvari!
Sve dok antifašističkim diskursom u Srbiji dominira herojstvo, teško da će se razviti istoriografija čije bi težište bilo na žrtvama. Pri tome nije od većeg značaja u kom političkom taboru se vodi diskusija. I dotle će i svaki politički sud o ma kom zločinu XX veka ostati samo izjava koja – kako kaže Dubravka Stojanović – istoriju koristi u svrhe ove ili one providne namere.
Prevod sa nemačkog Jelena Pržulj
Tekst je napisan za nemački magazine Kommune
Peščanik.net, 28.11.2012.
________________
- Sreten Ugričić: Neznanom junaku, Laguna, Beograd, 2010. U Nemačkoj je roman izdala kuća Dittrich Verlag (Berlin, 2011) samo pod autorovim ličnim imenom, Sreten.
- Hrišćansko-socijalna unija (Christlich-Soziale Union) i Slobodna demokratska partija (Freie Demokratische Partei), koalicioni partneri u Bavarskoj (prim. prev).
- „Nova Nemačka“ (Neues Deutschland) su dnevne novine socijalističke orijentacije, posebno značajne u Istočnoj Nemačkoj (prim. prev).
- U pitanju je izložba „O herojima i pobednicima, žrtvama i gubitnicima“ u galeriji Istorijskog muzeja Srbije (prim. prev).
