Autobusi puni ljudi s druge strane međunarodno priznate ukrajinske granice počeli su da pristižu u ruske gradove nekoliko dana pre početka ruske invazije. Kako je Rusija zauzimala sve veće delove Ukrajine tako je bilo sve više autobusa. U Rusiji se taj proces zove „evakuacijom“, a ti ljudi „izbeglicama“. Većina nas zna da Ukrajinci beže od rata u zapadnu Evropu, ali milioni njih su izbegli i na istok. Neki su bili prinuđeni na to. Drugi su otišli zato što u Rusiji imaju rodbinu ili im je to poznato okruženje. Ruska okupacija im često nije davala drugu alternativu. Priče Ukrajinaca koji su otišli u Rusiju uključuju prinudu, konfuziju i indoktrinaciju. Ono što se nekima od njih dogodilo možda su ratni zločini, mada većina njih to ne vidi tako. Treba naglasiti i da su ukrajinske izbeglice skoro bez izuzetka nailazile na ogromnu solidarnost ruskih građana.
Viktorija Šiškina koja je bila u devetom mesecu trudnoće bila je na pregledu u porodilištu u Mariupolju 9. marta 2022. kada je bomba pogodila tu zgradu. Šrapneli su joj se zabili u noge, ruke i stomak. Spasioci su je kolima hitne pomoći prevezli u drugo porodilište, gde je operisana pod svetlošću mobilnih telefona. Beba nije preživela. Viktorija je narednih pet nedelja provela u podrumu, zajedno sa desetinama trudnica i sve većim brojem novorođene dece.
Njen mobilni nije imao domet i nije mogla da sazna kako je njen muž. Ruske trupe su uništavale Mariupolj kvart po kvart. Počeli su da donose hranu i vodu u njen podrum. Ruski vojnici su 15. aprila rekli da je vreme za evakuaciju, jer će njihovo skrovište biti srušeno do temelja. Autobusi su prevezli majke i decu u Rusiju. Neki su ostali u Mariupolju na svoju odgovornost. Ako su hteli da odu na zapad, morali su da pređu liniju fronta.
Viktorija nije želela da napusti Mariupolj. Nadala se da je njen muž još uvek živ i u gradu. Bolničar iz podruma imao je kola i stan na devetom spratu zgrade u delu grada koji su okupirali Rusi. Nije bilo struje, vode ni gasa. Stanari su kuvali na ognjištima ispred ulaza. Viktorija se teško pela uz stepenice zbog rane na nozi, ali u tom kraju nije bilo granatiranja, a ponekad je radio i mobilni.
Ona ima 38 godina i tamnu kosu skupljenu u punđu. Nije imala ništa osim odeće na sebi. Stvari koje je ponela u bolnicu, uključujući mobilni telefon i lična dokumenta, izgubljene su u bombardovanju. Pozajmila je telefon da pozove nekoliko brojeva koje je znala napamet i dobila svoju najbolju drugaricu, koja joj je rekla da je njen muž dolazio da je vidi, ali da je u blizini pala granata. Sada je u bolnici u Donjecku, gradu na istoku Ukrajine pod ruskom kontrolom. Leva noga mu je bila amputirana iznad kolena.
Bilo je potrebno nekoliko nedelja da Viktorija dobije dokumenta za „evakuaciju“ u Donjeck. Kada je stigla do muža Volodimira saznala je da su joj otac i sestra u Rusiji, u gradu Tihvin, u blizini Sankt Peterburga. Saznala je i da ona i Volodimir mogu da odu u Rusiju.
Pomogli su joj volonteri koji su sa njom komunicirali onlajn. „Kada smo se Volodimir i ja ponovo sreli bili smo spremni na sve samo da preživimo“, rekla mi je Viktorija. Do kraja maja Volodimir je otpušten iz bolnice, a volonteri su im organizovali prevoz do ruske granice, pa do grada Rostova na Donu, gde su seli u voz za Sankt Peterburg. Volodimira, koji je šepao na štakama, morali su da unesu u vagon. Usput ga je tresla groznica. Volonteri su organizovali da ih hitna pomoć pokupi na stanici. Proveo je dve nedelje na intenzivnoj nezi.
Viktorija je posetila svoju sestru, koja je sa drugim Ukrajincima boravila u napuštenom odmaralištu u Tihvinu. Država je obezbedila prostor, a volonteri sve ostalo uključujući odeću, ćebad i medicinska sredstva. Tu me je sa Viktorijom upoznala novinarka Galina Artemenko. Ona je intervjuisala Viktoriju i Volodimira beležeći njihova iskustva iz rata.
Bombardovanje porodilišta u Mariupolju bio je jedan od najstrašnijih ranih slučajeva ruskih napada na civilne ciljeve u Ukrajini. U Rusiji je zabranjeno pominjati ovu epizodu. Dmitriju Ivanovu, 23-ogodišnjem studentu matematike, preti kazna do 10 godina zatvora zbog postova na Telegramu o ratu, uključujući i komentar o napadu na porodilište. Artemenko je svedočila u odbranu Ivanova i ispričala sudbinu Viktorije i Volodimira. Pitala sam je odakle joj hrabrost da progovori i pomaže Ukrajincima. „Šta će vlasti da urade?“, uzvratila je, „Nijedan zakon ne zabranjuje kupovinu šerpi i veša, ni susrete na železničkoj stanici“. Ipak je u julu državna Sberbanka zamrznula onlajn račune koje su Artemenko i druge volonterke koristile za prikupljanje sredstava za pomoć raseljenima.
Ljudi u Rusiji koji pomažu Ukrajincima da pobegnu od rata kreću se u politički sivoj zoni. Ruska vlada koristi „izbeglice“ u propagandne svrhe paradirajući na televiziji navodnim žrtvama ukrajinske agresije i zahvalnim primaocima ruske pomoći. Ruski volonteri su korisni i simbolički i praktično: o Ukrajincima brinu oni, a ne ruska država.
Dok je Volodimir bio u bolnici u Sankt Peterburgu, Viktorija je shvatila da ne može da ostane u Rusiji. Svaki put kada bi čula avion znala bi da je to ruski avion, baš kao onaj koji je bacio bombu koja je ubila njenu bebu. Ruska vlada ne sprečava Ukrajince da napuste Rusiju. Neki volonteri smatraju da se njihova pomoć onima koji pokušavaju da pobegnu tolerišu, jer se tako država oslobađa potencijalno problematičnih novih građana. Ali Rusija je u sve dubljoj izolaciji od Evropske unije, pa je izlazak iz zemlje komplikovan. Pravila se razlikuju od jednog graničnog prelaza do drugog, kao i između nekoliko komercijalnih prevoznika koji još održavaju autobuske linije između Rusije i EU. Volonteri su odvezli Viktoriju i Volodimira do granice sa Estonijom, koja prima ukrajinske izbeglice, ali je zapečatila granicu za većinu ruskih državljana. Viktorija i Volodimir su granicu prešli peške. U junu 2022. ukrcali su se u autobus za Nemačku, gde je Volodimira čekao krevet u rehabilitacionom centru. Operisan je 1. jula i sada čeka protezu.
***
Ne postoji hijerarhija, nema komandnog lanca ni neke formalne organizacije koja ujedinjuje na hiljade ljudi koji pomažu Ukrajincima u Rusiji. Intervjuisala sam dvadesetak volontera, većinom preko video platformi. Obećala sam da neću otkrivati bitne detalje njihovog posla, uključujući i način na koji ih ljudi pronalaze i održavaju kontakt s njima. Među onima s kojima sam razgovarala ima umetnika, novinara, bankara, IT stručnjaka, naučnika, učitelja, a tu je i jedan pravoslavni sveštenik. Neki od njih žive u Rusiji. Neki su odavno emigrirali, a neki su tek napustili zemlju. Jedan je volontirao iz izbegličkog kampa u Evropi. Neki od njih se uživo sreću s ljudima kojima pomažu, ali uglavnom komuniciraju onlajn. Radeći iz Pariza, Los Anđelesa i Moskve, volonteri dežuraju 24 sata dnevno, kako bi virtuelno sproveli izbeglu osobu od jedne železničke stanice u Varšavi do druge, preko terena koji nikada nisu lično videli, ali ga znaju napamet.
Volonteri u Letoniji održavaju stan u blizini ruske granice, gde mnoge izbeglice provode noć pre nego što odu na autobusku stanicu u Rigi. Irina Glazova, koja je imala 13 godina kada sam je upoznala prošle godine, pobegla je iz Odese sa roditeljima prvog dana rata. Sada je bila volonterka u kabini za informacije na autobuskoj stanici. Provela sam dan sa njom u decembru, gledajući kako pomaže ljudima koji stižu iz istočne Ukrajine preko Rusije. Njeni prvi klijenti, blizu 9 ujutru, bili su stariji muž i žena iz Hersonske oblasti. Upravo su stigli sa granice i trebalo je da nastave put u Nemačku, gde im je živela ćerka. Glazova je pozvala kancelariju Međunarodne organizacije za migracije, koja je ponekad plaćala autobuske karte za izbeglice. (Sada uglavnom volonteri pokrivaju troškove.) „Imam jedan par ovde“, rekla je ona na ruskom. „Čovek je ograničeno pokretljiv, a treba da ih pošaljem na sledeći autobus za Berlin. Možete li im nabaviti karte?“
Spustila je slušalicu i obratila se paru: „Hoćete li da ponesete nešto hrane za put? Kafu? Čokoladice? Instant nudle? Molim vas, uzmite nešto“. Sledećih nekoliko sati, Glazova je iznova ponavljala ovaj proces, zapisivala podatke iz pasoša i insistirala da ljudi ponesu hranu na put. Kada joj se završila smena otišla je u školu. Bila je tek osmi razred.
Volontere ne ujedinjuju politički stavovi. Neki od njih su mi rekli da je njihov rad oblik protesta. Drugi imaju dobre odnose sa ruskom vojskom, pa ih nazivaju Z-dobrovoljci. Oni pomažu i u snabdevanju vojnika hranom i odećom. Z-dobrovoljci su bili angažovani na prebacivanju teško bolesnih civila sa okupiranih teritorija u ruske gradove, gde mogu da dobiju medicinsku negu. Antiratni volonteri koji su učestvovali u takvim izvlačenjima rekli su mi da su ih prijatelji kritikovali zbog saradnje sa proratnim Rusima.
Mnogi Ukrajinci koji dođu u Rusiju ne žele više nigde da idu – neki zato što su uplašeni, dezorijentisani ili depresivni, a drugi zato što žele da žive među ljudima koji govore ruski, zato što tu imaju porodicu ili im odgovara život u Rusiji.
Svetlana Ganuškina, matrijarh moskovske zajednice boraca za ljudska prava, pomaže raseljenim ljudima još od kasnih 80-ih, kada su izbili prvi međuetnički sukobi u tadašnjem Sovjetskom Savezu. Ruska vlada je Ganuškinu označila kao „stranog agenta“. Prošle godine je svoj 80. rođendan provela u zatvoru zbog protesta protiv invazije. Uoči rata je njen NVO, Komitet građanske pomoći, iseljen iz svojih kancelarija u Moskvi. Tužilaštvo je optužilo ovaj NVO za „diskreditaciju“ oružanih snaga. Ali vladine službe nastavile su da upućuju raseljene Ukrajince u njenu organizaciju. Mnogi od njih podržavaju „specijalnu vojnu operaciju“. Pitala sam je kako se oseća dok pomaže pristalicama režima koji je proganja. Objasnila mi je da su ljudi iz istočne Ukrajine podložniji vladinoj propagandi od samih Rusa: „Gledaju našu televiziju, vide kakvog divnog predsednika imamo i koliko brine o narodu.“
Ruski predsednik Vladimir Putin pojednostavio je proces za dobijanje ruskog državljanstva Ukrajincima i obećao je svakoj „izbeglici“ mesečnu stipendiju od 10.000 rubalja (oko sto dolara). U martu se Tatjana Moskalkova, Putinova ombudsmanka za ljudska prava, pohvalila da je više od 5 miliona Ukrajinaca došlo u Rusiju „da se skloni na sigurno od ukrajinskog granatiranja i bombardovanja.“
Stvarni broj ljudi je nemoguće utvrditi: čak i da je Moskalkova slučajno navela tačan broj ljudi koji su prešli granice, niko ne zna koliko je Ukrajinaca ostalo u Rusiji. Prošlog oktobra, vlada je saopštila da Ukrajinci žive u najmanje 800 „privremenih centara“. U međuvremenu sam dobila ažuriran spisak više od 1.300 takvih centara, koji se nalaze širom Rusije, uključujući Arktik i Daleki istok. Ali nema podataka koliko ljudi boravi u svakom od njih, a koliko živi kod rođaka, volontera ili u iznajmljenim stanovima.
***
Nikolaj i Nina (kako ću ih nazvati za potrebe ovog teksta) sreli su se preko aplikacije za upoznavanje u zimu 2022, kada je njemu bilo 23, a njoj 21. Nikolaj je radio za veliku IT kompaniju u Mariupolju, a Nina studirala glumu u Harkovu. Nekoliko dana nakon što su se prvi put povezali, proveli su nedelju i po dana zajedno u Kijevu. Pred kraj putovanja, Nikolaj je zaprosio Ninu, ona je pristala, a 9 dana kasnije Rusija je pokrenula invaziju Ukrajine.
Nina je otišla vozom na istok, prema Mariupolju, i sastala se sa Nikolajem u kući svojih roditelja, u blizini železare i čeličane Iljič, jedne od dve velike fabrike u Mariupolju. Nikolaj, Nina, Ninini roditelji i sestra ostali su zajedno u kući. Spavali su na podu u kuhinji, jer im se činilo da je tu bezbednije nego u spavaćim sobama. Svuda oko njih goreo je grad. Padala je kiša od pepela. Susedna kuća uništena je u direktnom udaru. Nikolaj je pretpostavljao da ih ruske trupe gađaju iz tri pravca, a ukrajinske iz četvrtog. Zalihe vode su se smanjivale. Dvadeset tri dana se nisu kupali.
Ruske trupe su preuzele kontrolu nad gradom sredinom aprila. Do tada je Nikolaj, visok skoro dva metra, imao samo 68 kilograma. Izgubio je skoro svu kosu. S druge strane reke vodila se bitka za Azovstal, drugu veliku fabriku, ali su Nikolaj i Nina počeli da izlaze napolje. Grad je ličio na Mesečev pejzaž. U nekim kvartovima su se jedva orijentisali jer je sve nestalo – kuće, prodavnice, putokazi. Videli su timove kako ekshumiraju tela iz dvorišta i parkova; neka tela su naprosto ostavljena na ulicama da ih jedu podivljali psi. Jednog dana su našli sveću koja je nekom ispala i radovali se neočekivanom blagu. Drugi put su stigli do poslovne zgrade u kojoj je Nikolaj ranije radio. Tamo su pronašli neke baterije, pa je u kući Nininih roditelja bilo svetla prvi put posle dva meseca.
Rusi su pokrenuli distribuciju osnovnih namirnica i higijenskih potrepština iz zgrade koja je ranije bila tržni centar Metro, a sada je pretvorena u sedište Putinove stranke Jedinstvena Rusija. Pre početka distribucije, u 10 ujutru, vojnici su svirali rusku himnu. Nikolaj i Nina su otišli da uzmu SIM karticu. Razgovarali su sa drugaricom koja im je rekla da se nalazi u Sankt Peterburgu. Rešili su da se 5. juna ukrcaju na autobus okupatorskih vlasti koji ide za Taganrog, grad odmah preko granice u Rusiji.
Te noći su spavali na strunjačama u teretani, šokirani što su našli neoštećenu zgradu u kojoj ima struje. Osoblje je reklo Nikolaju i Nini da su izbeglice, kako ih sada zovu, raspoređene po gradovima. Plakati na zidovima preporučivali su udaljena mesta. Ninina drugarica iz Sankt Peterburga im je pričala o volonterima koji mogu da im organizuju prevoz gde god žele. Ubrzo su dobili karte za Sankt Peterburg. Većina ljudi koji su im pomagali u Rusiji bila je protiv rata; samo je žena koja im je pomogla da nađu stan bila uverena da ruske trupe „oslobađaju Ukrajinu“.
Ninini roditelji pripadaju manjini ukrajinskih građana čiji broj ruska propaganda preuveličava: oni su tvrdoglave Putinove pristalice. Nina je odrasla uz rusku televiziju. Tokom Putinovog redovnog novogodišnjeg obraćanja, njena majka bi govorila tv-ekranu: „Vovočka, kada ćeš doći po nas?“ Nina je imala 9 godina kad je shvatila da ne živi u Rusiji. Kada su ruske trupe ušle u Mariupolj, njena majka, koja je provela nedelje skrivajući se u kući dok su padale bombe, izašla je napolje da ih dočeka. „Trideset godina vas čekamo“, rekla im je.
Nikolaj se nikada nije protivio Nininim roditeljima – nije hteo da bude nepristojan. Međutim, kada su on i Nina stigli u Rusiju, rekao joj je da misli da su obe zemlje korumpirane, da njima upravljaju muški klanovi vođeni ekonomskim interesima. Ali Rusija je, kako je rekao, korumpiranija i pod upravom jednog klana, dok Ukrajinom upravlja nekoliko konkurentskih. To je ciničan stav – ne toliko kao tvrdnja da su obe strane u ratu podjednako krive, što sam čula od nekih raseljenih Ukrajinaca, ali dovoljno ciničan da opravda njihov izbor mesta za život bez obzira na nacionalnu lojalnost.
Nikolaj i Nina su dobili privremeni izbeglički status u Rusiji. Vlasti često vrše pritisak na Ukrajince da podnesu zahtev za rusko državljanstvo, ali Nikolaja je brinula mogućnost regrutacije. S druge strane, Ukrajinci bez ruskog državljanstva nemaju pravo na medicinsku pomoć. Pošto su proleće proveli u opkoljenom Mariupolju, Nikolaju i Nini su počeli da se kvare zubi. Nina je imala hroničnu upalu krajnika. Kod Nikolaja se razvila tako teška gorušica da mu je bila potrebna operacija. Kako im se bližila prva godišnjica života u Rusiji, počeli su da razmišljaju o tome da potraže psihološku pomoć. „Šta ako se ispostavi da imamo PTSP?“, pitao se Nikolaj.
***
Ksuša Rajcen, 42-ogodišnja psihološkinja, napustila je Moskvu tokom prve nedelje rata i sada živi u Tbilisiju, glavnom gradu Gruzije. Savetuje raseljene Ukrajince u Rusiji. Mnogi ljudi sa kojima radi pitaju zašto ne mogu da prestanu da plaču. Nisu plakali kada su se plašili za svoje živote, ili kada su videli osakaćene i ubijene ljude. Usred pokolja i terora su postupali odlučno, a sada, kad su relativno bezbedni, žale se da ne znaju šta dalje i da neprestano plaču. Nije to ništa neobično, odgovara im Rajcen. Ali ona retko koristi izraz „posttraumatski stresni poremećaj“, jer tu nema ničega što je „post“: njihova trauma je u toku.
Vremenom, Rajcen je počela da pruža podršku i volonterima. Neke od njih obuzima strah da će raseljeni kriviti njih, kao Ruse, za ono što im se dogodilo. Češće se suočavaju sa suprotnim problemom – ne znaju kako da prime preveliku zahvalnost izbeglica. Nekima je teško da razumeju Ukrajince koji žele da ostanu u Rusiji. Jedna žena je pobegla iz svog grada na istoku Ukrajine nakon što je bio okupiran. Najpre je krenula na zapad zemlje. Kad je stigla, suočila se sa nepoštovanjem i otvorenim uvredama zbog toga što govori ruski. Posle nekoliko meseci se preselila u Moskvu, gde namerava da ostane.
Jedna volonterka u Sankt Peterburgu mi je rekla da na svoj rad gleda kao na plaćanje ratnih reparacija i da je se ne tiču politički stavovi izbeglica kojima pomaže: „Njihova kuća je bombardovana i više ne postoji. Onda im mi obezbedimo nešto odeće i krov nad glavom i oni odjednom kažu: ‘Pogledajte kako je veliki Putin. On će nam izgraditi novi grad. On je jak vođa. Imaću novu kuću’“. Ona je svesna i da neki ljudi možda govore ono što veruju da se od njih očekuje, a ne ono što zaista misle, ako su uopšte u stanju da misle.
Druga volonterka iz Peterburga mi je rekla da je iznenađena time što je Rusija izabrana destinacija tolikog broja ljudi koji beže iz ratne zone. Ono što je primetila kod njih nazvala je „mariupoljskim sindromom“, kombinacijom traume, očaja i razumljive želje da racionalizuju svoje odluke. „Čak i ljudi sa jakim proukrajinskim stavovima kažu da nijedna strana nije imala milosti prema civilima“, ističe volonterka. Nekoliko ljudi iz Mariupolja mi je, kao opravdanje, objašnjavalo da su ruski vojnici dovedeni u zabludu da misle da su civili napustili grad, pa nisu shvatili da ubijaju civile. Nikolaj je rekao da su ruske trupe koristile karte iz 1968. na kojima se ne vidi kasnija stambena izgradnja. Ljudi s kojima sam pričala često su imali kontradiktorna sećanja – većina njih se, na primer, seća da su ruske ili proruske trupe ulazile u podrume u kojima su se skrivali tokom granatiranja.
Olga ima 40 godina i radila je kao medicinska sestra na klinici za dijalizu u Mariupolju. Četiri dana nakon početka rata, ona i njen muž, njihovi sinovi od 7 i 10 godina i Olgina majka od 70 godina, sklonili su se u prostorije klinike. Sa njima je bilo pedesetak pacijenata i desetak zaposlenih. Voda iz obližnjeg bazena omogućila im je da nastave sa dijalizom još mesec dana; nakon toga je jedna bolničarka sprovela neke od pacijenata sa klinike. Oni koji su bili najbolesniji su umrli. Mrtvačnica je bila prepuna, pa su Olga i njene kolege tela smeštali na jedno od praznih odeljenja. Dan nakon što se sa dijalizom prekinulo, 28. marta, Olgin muž je otišao da odnese vode porodičnim prijateljima koji su čekali bebu. Nije se vratio. Olgin stariji sin nije mogao da spava; stalno je plakao. Kada je jednu od zgrada u bolničkom kompleksu pogodila bomba, ljudi koji su ostali na klinici prešli su u podrum.
Manje od dve nedelje kasnije, ispričala mi je Olga, evakuisale su ih proruske snage, „na čemu smo veoma zahvalni“. Negde oko Donjecka, uspela je da se poveže na mobilnu mrežu. Njena kuma je na lokalnom Telegram kanalu pronašla fotografiju Olginog muža: ustreljen je u leđa. Olga se okrenula i sa sinovima se uputila ka Mariupolju, dok je majka nastavila put ka Sankt Peterburgu, gde živi Olgina sestra. Olgi nisu dozvolili da uđe u grad, ali je uspela da organizuje da se telo njenog muža prenese u predgrađe. Pokazala je telo svojoj deci, kako bi znali da ih otac nije napustio. Sahranili su ga i otišli u Sankt Peterburg.
Olga je u međuvremenu dobila rusko državljanstvo. Volonteri su joj pomogli da nađe stan i posao u privatnoj klinici. Izgubila je kontakt sa nekima od svojih najbližih prijatelja, koji su u zapadnoj Evropi. „Svi su oni omađijani ovim ratom“, rekla mi je. „Rat je sve o čemu pričaju“. Olga ne priča o ratu sa svojom decom. Rekla im je da im je oca ubio „loš čovek“. Dok smo razgovarale, stalno je ponavljala: „Živela sam taj rat“. Shvatila sam: da je Olga otišla u zapadnu Evropu, ili se vratila u Mariupolj, i dalje bi se osećala kao da je usred rata. Želela je samo da završi s tim. Rusija je bila jedino mesto na planeti gde nije bilo rusko-ukrajinskog rata.
***
Ono što ruska vlada proglašava humanitarnim radom, branitelji ljudskih prava nazivaju ratnim zločinom. Mnogi Ukrajinci s kojima sam razgovarala opisali su situacije u kojima se činilo da je jedini način da se izbegne smrt bio da se ukrcaju u autobuse koje su obezbedile ruske vlasti, za prevoz u Rusiju ili na područja pod ruskom okupacijom. U svom izveštaju iz septembra 2022. Human Rights Watch je takve slučajeve opisao kao „nezakonita prisilna preseljenja“. Prema međunarodnom pravu, prisilno preseljenje ili deportacija – prvo definiše kretanje ljudi unutar nacionalnih granica, a drugo preko njih – predstavljaju ratni zločin. (Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju osudio je najmanje tri osobe za zločin prisilnog preseljenja bosanskih Muslimana.) U izveštaju HRW-a se ističe da ovaj ratni zločin „uključuje i preseljenje u okolnostima kada osoba pristaje da se preseli samo zato što se plaši posledica kao što su nasilje, prinuda ili pritvor u slučaju ostanka, a okupaciona vlast koristi prinudne okolnosti okruženja da ih premesti“. Raseljavanje ili premeštanje civila ne može se opravdati humanitarnim razlozima, navodi se u izveštaju, „ako je humanitarna kriza koja je dovela do raseljavanja sama po sebi rezultat nezakonite aktivnosti okupacione sile.“
Neki Ukrajinci koji su govorili za Human Rights Watch rekli su da su dobrovoljno odlučili da odu u Rusiju. Hteli su da izbegnu ukrajinska ograničenja, koja većini muškaraca mlađih od 60 godina nalažu ostanak u zemlji; ili da budu sa rođacima; ili da pronađu posao i sigurnost u zemlji ruskog govornog područja. Mnogi od aktuelnih slučajeva kojima se bave volonteri tiču se ljudi koji su došli iz područja poplavljenih nakon uništenja brane Kahovka u junu, kao i bolesnih i starih ljudi koji u Rusiju idu radi medicinske nege, nedostupne u okupiranoj Ukrajini. Neki od njih odlaze u Rusiju da umru. U užem smislu, njihova odluka da odu je dobrovoljna, ali samo ako se zanemare razlozi za nastanak okolnosti iz kojih beže.
Oleksandra Matvijčuk, šefica ukrajinskog Centra za građanske slobode, jednog od prošlogodišnjih dobitnika Nobelove nagrade za mir, veruje da fundamentalni zločin Rusije prethodi raseljavanju civila. Od prvih dana rata, ističe Matvijčuk, Rusija sistematski krši međunarodno pravo time što nije obezbedila humanitarne koridore za evakuaciju. Za nju i druge ukrajinske branitelje ljudskih prava, odbijanje Rusije da omogući bezbedan prolaz deo je šireg zločina genocida. Neselektivno granatiranje i bombardovanje, „evakuacija“ ljudi na rusku teritoriju, pa čak i pritisak na Ukrajince da prihvate rusko državljanstvo, proističu iz namere da se izbriše Ukrajina kao nacija.
U martu je Međunarodni krivični sud izdao naloge za hapšenje Putina i Marije Lvove-Belove, ruske ombudsmanke za prava deteta, optužujući ih za deportaciju i prisilno premeštanje ukrajinske dece. Ukrajinske vlasti su saopštile da bi na stotine hiljada dece moglo biti ilegalno prebačeno u Rusiju. Prvi put sam za takve masovne transfere čula krajem prošle godine, od dvoje odvojenih ruskih aktivista koji rade u egzilu. Oboje su mi rekli da su ruske vlasti premeštale čitave dečje ustanove sa okupiranih ukrajinskih teritorija u Rusiju.
Niko ne zna koliko je takve dece. Pre rata, prema podacima organizacije Human Rights Watch, oko 32.000 dece nalazilo se u državnim institucijama u ukrajinskim oblastima pod okupacijom Rusije. Neka od te dece evakuisana su na zapad Ukrajine. Kada sam za broj dece deportovane iz ustanova pitala Dariju Herasimčuk, komesarku ukrajinskog predsednika za prava deteta, uopšteno mi je odgovorila da Ukrajina radi na smanjenju broja dece u institucijama – što je možda nagoveštaj da bi ukrajinske vlasti najradije da prećute sramotnu statistiku. Jedna studija iz februara 2023. sprovedena pod pokroviteljstvom Škole javnog zdravlja sa Jejla, iznosi procenu da je u najmanje 43 objekta u Rusiji smešteno oko 6.000 dece prebačene iz Ukrajine, mada su se neka od te dece od tada vratila u Ukrajinu. U junu je ruska istraživačka agencija iStories, koja radi u egzilu, izvestila da je više od hiljadu ukrajinske dece smešteno kod privremenih staratelja u Rusiji. Nejasno je koliko je tih staratelja u srodstvu sa decom.
Za razliku od ratnih zarobljenika, za pregovore o povratku nestale dece ne postoje direktni, formalni aranžmani između dve vlade. (Odgovarajući na upit moje redakcije, ukrajinska vlada je ocenila da je reč o situaciji bez presedana i navela da ne postoji mehanizam koji bi omogućio takve pregovore.) Dunja Mijatović, komesarka Saveta Evrope za ljudska prava, rekla mi je da je rizično prepustiti ove napore organizacijama građanskog društva. „Vreme ističe i postoji opasnost da ova deca nestanu“, rekla je Mijatović. Situaciju komplikuje i to što deca spadaju u nekoliko različitih kategorija, od kojih najbrojniju čine deca koja su bila smeštena u ustanovama po Ukrajini – a za njih se relativno malo ko zalaže. Druga kategorija obuhvata decu koja su živela u mestima kao što su Herson ili predgrađe Harkova, a koja su bila pod okupacijom prošlog leta, kada su ruske vlasti ponudile porodicama mogućnost da pošalju decu u rekreativne kampove u Rusiji, na okupiranom Krimu ili u Belorusiji. Kada je ukrajinska vojska kasnije oslobodila ove gradove i sela, roditelje je od njihove dece odvajala linija fronta. Herasimčuk kaže da je to „najčešći scenario otmice ukrajinske dece“. Grupe aktivista sa obe strane angažovale su se da pomognu majkama da putuju na istok u Rusiju, obično tako što iz Ukrajine prvo odu na zapad u Poljsku. (U većini slučajeva, očevi ne mogu legalno da napuste Ukrajinu.) Tokom šest meseci upriličeno je na stotine takvih putovanja, od kojih je svako moralo biti posebno organizovano, uz savladavanje ne samo pravnih i logističkih prepreka, već i socijalnih i ekonomskih problema usled kojih su porodice uopšte i odlučivale da svoju decu predaju nepoznatim ljudima. Rejčel Denber, zamenica direktora odeljenja za Evropu i centralnu Aziju u organizaciji Human Rights Watch, kaže da su „skoro nepremostive“ prepreke s kojima se roditelji suočavaju u pokušaju da vrate svoju decu, dodatni dokaz da se ono što je Rusija nazvala „rekreacijom“ verovatno može kvalifikovati kao prisilno preseljenje ili deportacija.
Grigorij Mihnov-Vajtenko, pravoslavni sveštenik u Sankt Peterburgu koji je koordinisao niz ovih spasilačkih operacija (proteran je iz Moskovske patrijaršije 2014. jer se protivio prvoj invaziji na Ukrajinu) rekao mi je da veruje da su skoro sva deca iz ove kategorije vraćena u Ukrajinu, neka nakon što su 9 meseci bila odvojena od svojih porodica. Herasimčuk, komesarka ukrajinskog predsednika za prava dece, kaže da to nije tačno. Moguće je da nijedno od njih nema potpune informacije. Denber ističe da, čak i ako su sva deca iz ove kategorije vraćena, njihov prvobitni transfer na ruske okupirane teritorije ili u Rusiju, bar u nekim slučajevima, verovatno predstavlja ratni zločin.
Odluka Međunarodnog krivičnog suda da se fokusira na slučajeve deportacije ukrajinske dece ima smisla. Očigledno usaglašeni napori ruske države da „rusifikuje“ ukrajinsku decu tako što će ih smeštati u rusku govornu sredinu, davati im rusko državljanstvo i predavati ih na usvajanje u ruske porodice, potkrepljuju argument da je ruski rat genocidan. Niko ne spori da deca mogu dobrovoljno da odluče da se presele u Rusiju. Međutim, mnogi slučajevi su dovoljno jasni. Troje dece iz Mariupolja, na primer, odvedeno je u Moskvu, dok je njihov samohrani otac zadržan na proceni.
S druge strane, broj nestale dece koji navode ukrajinske vlasti verovatno obuhvata i slučajeve koji ne predstavljaju ratne zločine. Tinejdžer, koji je otišao na zimski raspust kod svog dede u Donjeck pod ruskom okupacijom, razboleo se od upale pluća i tamo je hospitalizovan. Kada je otpušten iz bolnice, rat je počeo i nije mogao da se iz Donjecka vrati kod svoje majke. Jedna žena, poreklom iz Rusije, rastala se od svog muža Ukrajinca i vratila se u Rusiju sa njihovo dvoje dece. Umrla je od raka u vreme kada je Rusija pokrenula invaziju. Otac se bori za starateljstvo sa bakom dece, koja podržava rat i bivšeg zeta smatra za neprijatelja.
Mnoge slučajeve je teško kategorisati. Jedna žena, koju ću zvati Roza, bila je na operaciji kada su ukrajinske snage povratile njen grad od Rusa. Kada se nekoliko dana kasnije vratila kući, saznala je da su njen muž Roman (što nije njegovo pravo ime) i tri sina – devetogodišnji blizanci i jedan sedmogodišnjak – otišli, prisilno „evakuisani“ u Rusiju. Roza je otputovala na zapad, u Poljsku, gde je hospitalizovana zbog postoperativnih komplikacija. U međuvremenu su ruski advokati u njeno ime počeli da tragaju, ali su im sve relevantne službe odgovorile da nemaju evidenciju o Romanu i deci. Na kraju su lokalni volonteri iz ruskog grada Voronježa pročitali opis Rozine porodice i prepoznali Romana, koga su upoznali nakon što je prešao granicu nedeljama ranije. Ali sinovi nisu bili s njim; nalazili su se u logoru u Belgorodu, u drugoj ruskoj oblasti. Rozin advokat, koji radi u egzilu, pokazao mi je SMS koji mu je Roza poslala u novembru 2022, više od dva meseca od početka njenih muka. „Zdravo“, napisala je iz Rusije. „Mogu vam reći da sam pronašla svoju porodicu i mislim da ću ostati ovde sa njima“. Najmlađi sin ima epilepsiju, objasnila je, i dobija terapiju: „Nadam se da ne kršim nijedan zakon time što sam se preselila u drugu zemlju s obzirom na ratnu situaciju u Ukrajini“. Advokat je Rozu uverio da kršenje zakona nije njen problem.
***
„Shvatila sam da je privilegija držati se principa“, rekla mi je jedna od ruskih volonterki, dok je opisivala kako se pomirila sa odlukom mnogih Ukrajinaca kojima je pomogla da ostanu u Rusiji. Odlazak iz Ukrajine ili odlazak u Rusiju zahtevaju od ljudi gotovo nadljudsku odlučnost. Prvih nekoliko meseci invazije, Anton, tada 20-ogodišnji student ekonomije, proveo je u Izjumu, mestu u blizini Harkova. Pokušao je da se prijavi za teritorijalnu odbranu, ali je odbijen zbog neiskustva. Rusi su zauzeli Izjum, ali su ga prvo većim delom razorili. Antonova 12-ogodišnja sestra nije mogla da jede; povraćalo joj je svaki put kad bi probala. Antonovi roditelji su rešili da odu. Jedini mogući pravac bio je istok, pa su 13. marta krenuli za Sankt Peterburg, gde živi Antonova tetka. Anton je ostao.
Izjum je preživljavao okupaciju i stalno bombardovanje. Anton je čuo da ruske trupe izbacuju ljude iz njihovih kuća, video je kako pljačkaju prodavnice, a video je i automobil pun mrtvih tela. Iz kamiona sa zvučnicima odjekivala je poruka da su Harkov i Kijev već pod ruskom kontrolom i da je otpor uzaludan. U martu, bomba je pogodila njegovu kuću i uništila kupatilo. Anton je bio u podrumu i preživeo.
Stopirao je jedan auto, zatim još jedan, na putu ka Harkovu. Ruski vojnici na kontrolnim punktovima su mu stalno govorili da se okrene. „Idite u Rusiju“, sećao se kako je rekao jedan od njih. „Tamo će vam biti bolje. Ovde su svi nacisti“. Na jednom kontrolnom punktu vojnici su mu stavili vreću preko glave i ugurali ga u neko vozilo. „Sad ćemo te ubiti“, rekao je neko. Anton je pretučen. Jedan vojnik mu je ugasio cigaretu na koži. Onda su ga ostavili samog i naredili mu da ćuti. Zatvoren u malom prostoru, vezanih ruku, Anton se uneredio. Njegova jedina misao je bila: „Molim te, ne daj da me ubiju“. Posle nekoliko dana, odvezli su ga dalje od tog mesta i izbacili kraj puta. Nekako se domogao kuće.
U maju je Anton otišao po ono što su Rusi zvali „humanitarna pomoć“. Približavao se redu kada je pala raketa. Gledao je kako delovi ljudskih tela lete u vazduh. Rešio je da ode iz Izjuma, pa je seo u auto – sakrio ga je duboko u porodičnom dvorištu, da ga ne vide ruski okupatori – i odvezao se ka Sankt Peterburgu. Kada je stao na jednoj benzinskoj pumpi, blagajnik koji je video njegove ukrajinske tablice ponudio mu je besplatnu kafu i kolačić i rekao da ruska vojska brani Ukrajince od Amerikanaca. Antonu je pozlilo.
Dan nakon što je Anton stigao u kuću svoje tetke, na vrata su došli agenti FSB-a i odveli ga na „obradu“. Nije želeo da traži privremeno utočište ni rusko državljanstvo, iako je bio pod pritiskom da podnese prijavu. Tokom narednih nedelja, FSB ga je odvlačio na ispitivanja desetak puta. Anton se zaposlio kao domar u banci. Jednog dana neka radnica je pogrdno prokomentarisala kvalitet njegovog rada. Anton je zafrljačio mokru krpu preko prostorije i počeo da urla i vređa zaposlene. Odvezao se do rusko-estonske granice, ali je od ličnih dokumenata imao samo izvod iz matične knjige rođenih: prethodnih meseci je izgubio pasoš. Ruski graničari su ga ostavili da čeka 9 sati u maloj prostoriji, a zatim su mu rekli da ne može da pređe granicu. „Kako možete da mi branite da izađem?“ upitao je. „Ja sam građanin druge zemlje“. „Koje zemlje?“ upitao je službenik i odmah odgovorio na svoje pitanje: „Neprijateljske zemlje.“
Anton se vratio u Sankt Peterburg i našao ljude koji su mogli da mu pomognu. Neko mu je nabavio autobusku kartu za grad blizu druge ruske granice. Jedna žena ga je prevezla automobilom, u kojem je već bilo dvoje putnika, par iz Mariupolja. Anton je počeo da priča o onome što je doživeo u Izjumu. Žena koja je vozila je uzvratila da su za sve krivi ukrajinski nacisti. Anton se osećao kao talac i pomislio, sad ću sigurno biti ubijen. Ali žena ga je odvezla do mesta gde je mogao bezbedno da pređe granicu. Putovao je vozom, automobilom, gumenim čamcem i autobusom.
Anton se domogao Francuske, gde mu je prijatelj emigrirao pre rata. U vreme kada smo razgovarali, već je nekoliko meseci živeo u Tulonu, a studije je nastavio na daljinu. Ali još uvek nije imao dokumenta. U ukrajinskom konzulatu su mu rekli da treba da se vrati u Ukrajinu: on je ipak bio vojno sposoban mladić, a njegovoj zemlji je potrebno više takvih. „Taj nije video rat“, kaže Anton o svom sagovorniku u konzulatu. Dok smo bili u kontaktu, otputovao je u Berlin, gde je mogao da podnese zahtev za ukrajinski pasoš. Putovanje avionom traje nekoliko sati, ali je Anton, bez ikakvih dokumenata, bio prinuđen da koristi autobus i voz, što je trajalo danima. Pošto je podneo prijavu, vratio se u Tulon, gde je položio završne ispite i diplomirao na svom univerzitetu u Harkovu.
Kao i drugi koji su pobegli od okupacije, Anton samo želi da bude negde gde nema rata. Najviše od svega bi voleo da to mesto bude Ukrajina: „Samo želim da pobeda dođe što pre da bih mogao da se vratim u Ukrajinu i da radim ono što znam, da obnovim ekonomiju“. To isto žele i njegovi roditelji, koji su još uvek u Sankt Peterburgu. On je, međutim, zabrinut da im, ako Rusija izgubi rat, možda nikada neće biti dozvoljeno da odu.
The New Yorker, 14.08.2023.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 21.08.2023.
UKRAJINA