Ovih dana i ja, kao i mnogi drugi, razmišljam o Ukrajini. Posebno o tome kako njima, građanima (sic!) Ukrajine, polazi za rukom nešto na čemu im mnogi građani Rusije zavide. Njima već danima uspeva da masovno i uporno brane svoje građansko dostojanstvo, potvrđuju svoju građanski odgovornost i svoju društvenu zrelost.
Ali to nije sve. Mislim o Ukrajini i njenoj sudbinu još i zato što se moji porodični koreni protežu tuda, duboko u poltavsku guberniju, gde je moja majka rođena i odrasla, i zato što se svo njeno detinjstvo, zahvaljujući mnogim njenim pričama, tako živo i reljefno urezalo u moja sećanja, kao da sam ga i ja sam tamo proživeo.
Ona je mnogo pričala o detinjstvu. Rodila se 1913. i godine njenog nežnog i osetljivog ali već svesnog detinjstva proticale su u vreme Građanskog rata.
U Poltavi, pričala je, u susednoj ulici, živeo je s porodicom pisac Korolenko i ona je često bivala kod njih. Šta je od toga zapamtila? Klis, bela matroska odelca, fote, jelku… Porodica Korolenko je svu decu iz kraja okupljala pod božićnom jelkom. I jevrejsku decu, naravno. Pokloni, muzika, igra pantomime…
Tokom Građanskog rata, vlast se u gradu menjala svakih par meseci i svaku je promenu neizostavno pratio pogrom. A za nju, još sasvim malu devojčicu, pogromi su bili nešto gotovo veselo, kao avantura. Mami se sviđao meki zadah podruma, miris rasola, romantični polumrak. Svu jevrejsku decu iz kraja krila je u podrumu svoje kuće popadija, udovica mesnog popa. Mama nikada sebi nije mogla da oprosti to što je potpuno zaboravila ime i prezime te velike žene.
Pogroma nije bilo samo tokom jedne od mnogobrojnih promena vlasti. Nije ih bilo dok su gradom vladali Nemci. Nemci su cenili red i trudili su se da ga održe.
To su bili Nemci iz osamnaeste godine. Nemci iz četrdeset prve su bili sasvim drugačiji i na tu činjenicu nisu računali mnogi koji su odlučili da baš tog leta četrdeset prve ostanu u Poltavi, Harkovu, Kijevu. „Pa sećamo se mi Nemaca – govorili su oni – to je kulturan evropski narod. A i kuda da idemo? Sve što smo za života stekli je ovde. Neka idu mladi, a mi ćemo već nekako. I kome mi ovakvi stari trebamo? To je prosto smešno“. Aha, smešno…
Ponekad se pitam koji su Nemaci bili oni pravi? Oni koji su štitili ljude tokom Građanskog rata ili oni koji su ih masovno istrebljivali u drugom ratu.
A ponekad se to isto pitam i za Ukrajince. Koji su od njih oni pravi? One komšije koje su jednu od maminih kijevskih tetaka, znajući za posledice, odmah predali Nemcima ili oni koji su drugu maminu tetku sakrili u špajz, a potom je prebacili kod svojih rođaka na selo gde je živa dočekala kraj rata, a da je niko od seljana nije izdao. To je selo ona potom, do kraja svog dugog života, dokle god je imala snage, svake godine redovno posećivala.
Koji su od njih pravi? I jedni i drugi. Ali uveren sam da je u celini osećaj zahvalnosti jači i plodotvorniji od osećaja mržnje i žeđi za osvetom. Znam da će mnogi osuditi ovu moju uzvišenu sentimentalnost, ali šta ću…
Za mene Ukrajina nije tuđina. Ta privlačna reč „Ukrajina“ pratila me je tokom celog mog moskovskog detinjstva. Voleo sam tu Ukrajinu koju nikad nisam video, tu zemlju koja mi je bliska ne zbog Gogolja ili Ševčenka, nego zbog porodičnih predanja, poluzaboravljenih priča i ličnosti, ništa bleđih od onih iz velike literature.
Na primer, da li je moguće zaboraviti kako je moja baka u svojim govornim konstrukcijama nastalim iz čudne smeše nekoliko jezika s njenim maternjim jidišom, koristila ukrajinski vokativ. „Готэню, Готэню! – glasno se žalila ona, ne mogavši nikako da me zadrži u svom krilu – Ну що же ж за дитына така!“ (Bože, bože. E kakvo je ovo dete). Ili, kako sebi da objasnim to da je moja mama, koja je otkad je ja znam uvek govorila čistim „moskovskim“ dijalektom, kratko vreme pred smrt počela da govori sa ukrajinskim akcentom. Nekakav razlog tome je očigledno postojao. Bez razloga se ništa ne događa.
Grani.ru, 06.12.2013.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 14.12.2013.
UKRAJINA
