Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić
Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Ove godine, setićemo se, ljubomorni muškarac ušao je u nekom vojvođanskom mestu s automatskom puškom u jedan klub i ubio više osoba, između ostalih i svoju bivšu suprugu. Ispostavilo se kasnije da je zločin mogao da se spreči da su odgovarajuće službe – od socijalnih do policije, uključujući verovatno i tužilaštvo – radile svoj posao kako treba, to jest onako kako je propisano.

Nikakva zaklinjanja na beskompromisni obračun s nasilnicima tu nisu bila potrebna, dovoljno je bilo da se ispita odgovornost državnih službenika i time pošalje jasna poruka da će ubuduće morati da se radi po pravilima.

A onda nova tragadija – trojica dečaka par sati posle ponoći ubila su čoveka koji je spavao na ulici. Vest kaže da su dečaci imali 12 odnosno 13 godina, a da je čovek bio beskućnik i da je imao 64 godine. Kaže se i to da je čovek bio radno sposoban te da je odbijao pomoć socijalnih ustanova. Na kraju, pretpostavlja se i da je bio pijan, zbog čega se verovatno nije na vreme probudio, kada su dečaci – jer im je tako došlo, kako kažu – bacili na njega zapaljenu novinu. Na kraju tih prvih vesti, stajao je i komentar da dečaci u tom uzrastu ne mogu krivično da odgovaraju niti se protiv njih mogu primeniti mere prisile.

Samo dan kasnije saznajemo da se vodi istraga, da se ispituje da li su odgovarajuće službe ponovo zakazale. Zdrava pamet pak kaže – zar je potrebna istraga da bi se to utvrdilo, nisu li stvari očigledne?

Postoji dobar razlog zašto deca ne mogu odgovarati pred sudom niti snositi punu odgovornost za svoje postupke. Ona to ne mogu jer jednostavno nisu dovoljno zrela, a to znači da nisu u stanju da u svakom trenutku uzmu u obzir sve moguće posledice svojih dela. Kada dečak kaže – ne znam zašto sam to uradio, tako mi je došlo, ali nisam imao nameru da bilo koga usmrtim, treba mu verovati. U tim godinama on kao i većina njegovih vršnjaka teško da može imati punu svest o svom ponašanju. Ali, zato postoje ustanove koje decu treba da osposobe da u svoje ponašanje uračunaju i sve moguće posledice, moralno ih procene i u skladu sa tom procenom postupe.

Jedna takva ustanova jeste škola. Neko bi sad mogao pomisliti da bi deca u školi morala pre svega da nauče da nemaju šta da traže na ulici nekoliko sati posle ponoći. Ali, to možda nije najvažnija lekcija, bar ne kada govorimo o ovom konkretnom slučaju. Deci bi prvo trebalo objasniti zašto u našim mestima postoje ljudi koji žive na ulici. Nije stvar samo u tome što su tri dečaka bez jasne svesti o posledicama svog ponašanja bila posle ponoći na ulici; kod nas imamo sve više ljudi koji žive na ulici. To što je čovek od 64 godine ležao i spavao pijan na ulici ne znači nužno da je bio pijanac te da bolje nije ni zaslužio. Kada ste na ulici na temperaturi ispod nule, alkohol vam pomaže da se bar malo ugrejete.

Pokušajmo da zamislimo domaći obrazovni (i socijalni) sistem iz ugla osobe primorane da živi na ulici. Na koji način taj sistem odgovara na takvu egzistenciju? Šta deca u našim školama mogu da nauče o tim ljudima i da li bi uopšte trebalo o njima nešto da uče? Recimo to – da je nedopustivo da društvo ne brine o tim osobama. I dalje – da je loše društvo koje ljude isteruje na ulicu. Konačno – da su životi ljudi koji žive na ulici jednako vredni kao i životi njihovih sugrađana koji se nisu našli na ulici. Kao takvi, dakle kao moralno jednaki, oni imaju pravo na to da se društvo stara o njima. Da su imali barem jednu takvu lekciju u školi, možda bi dečaci drugačije procenili situaciju i odlučili da ne bace zapaljenu novinu?

To su sve spekulacije, naravno. Na kraju, ne događa se svaki dan takva nesreća. Ali, slične nesreće događaju se sve češće. Ovaj konkretni slučaj podstiče na dalje spekulacije. Jedan od trojice dečaka, saznali smo iz vesti, štićenik je Doma za decu bez roditeljskog staranja. Kakve su perspektive pred tim dečakom? Da li mu ovo društvo daje jednake šanse kao i deci sa roditeljskim staranjem (a ni ta deca nemaju jednake šanse)? Da li je on u beskućniku video vlastite izglede u životu pred sobom? Da li je neko tom detetu objasnio da je njegov život jednako vredan kao i životi njegovih vršnjaka, te da zato ima pravo na jednake šanse kao i oni? Ili je zapravo beskućnik slika budućnosti koja je pred njim?

Recimo to i ovako: kakvu poruku šaljemo deci kada dozvoljavamo da ljudi budu isterani ili odbačeni da žive na ulici? Od indiferentnosti prema beskućnicima do bacanja zapaljene novine na njih nije daleko. Dečaci su jednu lošu poruku doveli do njenog bukvalnog, tragičnog kraja. Jedan život je izgubljen, a tri života su potencijalno uništena. Insistirati sada na oštrim kaznama za dečake ili njihove roditelje sakrilo bi istinu o sistemu unutar koga ti dečaci odrastaju. Taj sistem ne valja i mora se menjati. Ali, od toga da se promeni jedan loš i neodgovoran sistem mnogo je jednostavnije zgražati se nad postupcima čije su posledice konačne i praviti se da se u vezi s tim ništa ne može učiniti.

Peščanik.net, 16.12.2016.

Srodni link: Ana Jovanović – Macho boys

RAZGOVOR O OBRAZOVANJU

PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)

Author: Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).