Izgleda da je članstvo u Evropskoj uniji profitabilno i u oblastima koje nisu samo ekonomsko-finansijske. To je, recimo, ovih dana Slovenija jako dobro razumela, pa je u samoj završnici pregovora pripretila susednoj Hrvatskoj da će blokirati njen ulazak u porodicu evropskih naroda i država. Ljubljana je, naime, upozorila Zagreb da “njegove pretenzije na slovenačku teritoriju” neće proći bez posledica. Propagandni rat, koji je mesecima tinjao, sada je buknuo u punoj meri, pa je Brisel – da li neočekivano? – dobio još jedan problem s kojim će morati da lomi glavu.

Da ipak nije reč samo o bezazlenom slovenačkom pritisku na doskorašnju “bratsku jugoslovensku republiku” da revidira svoj tvrdokorni stav oko spiska spornih pitanja u odnosima dve države, prethodno je (početkom godine) manifestovala još jedna članica EU, Grčka. Zaustavila je učlanjenje susedne Makedonije u NATO (u paketu sa Hrvatskom i Albanijom), usput pripretila da će ukočiti i njeno učlanjenje u EU poručivši joj da neće “trpeti teritorijalne pretenzije sa severa”. Drugim rečima, Grčka koja sebe smatra ekskluzivnom naslednicom istorije evropske civilizacije, opomenula je Makedoniju da mora promeniti ime svoje države, a bogme i preispitati svoj nacionalni identitet, istoriju i jezik. Manje-više, sve. U Briselu su prećutno stali na grčku stranu, pa je država koja inače ima hronične probleme sa svim svojim susedima, osokoljena da bude još agresivnija i arogantnija. A Makedonija je, iako već tri godine kandidat, zaustavljena i promena naziva zemlje je pridodata, doduše nezvanično, spisku ostalih uslova, pa je ova najmlađa država sa prostora bivše Jugoslavije upala u pravi unutrašnji i spoljnopolitički košmar.

Grčka zapravo koristi priliku koju joj za relativno kratko vreme po drugi put pruža status punopravne članice sa pravom veta. Kada je Evropska unija prelomila da u svoje okrilje primi podeljeni Kipar, odnosno grčki deo ostrva, Brisel je praktično dao blanš-kartu Atini da može da se ponaša kao regionalni arbitar kome je dozvoljeno sve. Na udaru je od tada pa sve do danas Turska i njena “večita” kandidatura, od koje se traži da se, pre nego što i pomisli da se može priključiti EU, odrekne podrške otcepljenom turskom delu Kipra i pristane na neki oblik ponovnog ujedinjenja ostrva. Kako Grčka u tome ima jaku logističku podršku nekih viđenijih evropskih zemalja, koje zaziru od mogućnosti da jedna, zasad sekularna, a potencijalno ekstremno islamistička država na rubu Evrope, poremeti uspostavljenu evropsku “hriščansko-religijsku” harmoniju, šanse Turske da uspešno okonča pregovore sa Briselom gotovo da su zanemarljive.

Dakle, ono (slučaj Kipra) što je u jednom trenutku bilo, reklo bi se, presedan, u međuvremeno je postalo pravilo. I sredstvo kojeg se late i drugi kada shvate da im je tako najlakše da neke svoje neraščišćene račune sa komšijama namire. Evropska unija je – verovatno u najboljoj nameri da sebi olakša život time što bi od budućih članica tražila da najpre reše sve svoje sporove sa susedima – načinila stratešku pogrešku tako što je svim svojim članicama, bez ikakvih ograničenja, obezbedila privilegovan status da u neku ruku izigravaju regionalnog pandura. Zapravo, samoj sebi učinila meveđu uslugu, jer svojim diskretno pristrasnim ponašanjem i sama utiče na eskalaciju “lokalnih”, stvarnih i potencijalnih kriznih žarišta. Grčka je tu poziciju obilato iskoristila ispostavljajući ultimatume, juče Turskoj, danas Makedoniji, sutra, po nekim nagoveštajima, i Albaniji. Taj “virus” je, kako vidimo, dohvatio i Sloveniju, koja je, poučena grčkim iskustvom, shvatila da su završni pregovori o ulasku Hrvatske ujedno i poslednja prilika da ispostavi svoja “potraživanja”. Jer, ako to sad ne učini, a Hrvatska uđe u EU i samim tim stekne isti status kao i Slovenija, biće jako teško, možda i nemoguće, da od “sebi ravnog” zahteva, pogotovo ultimativno, bilo šta. U tom smislu, Hrvatska je sada u velikom problemu, jer – nezavisno od toga da li su i koliko slovenački zahtevi opravdani, što može biti ili predmet dugotrajnih pregovora ili međunarodnih arbitraža, ili pak povod daljeg pogoršanja odnosa sa svojim “evropskim” susedom – mora prva da povuče kakav takav potez. Tim pre što joj Brisel spočitava da joj “činjenica da nije rešila pogranične sporove ni sa jednim susedom”, može biti nepremostiva prepreka na putu ka Evropi.

Upravo ovo potonje, čini se, ponajviše je osokolilo – Srbiju. Pre svega da ne žuri preterano sa normalizacijom odnosa sa Hrvatskom. Novoimenovani ambasador Hrvatske već mesecima uzalud čeka da mu srpski MIP odobri agreman, što se, nakon “razmene udaraca” zbog hrvatske tužbe protiv Srbije i kontratužbe Srbije protiv Hrvatske, sada čini još manje verovatnim. Simptomatično je i da su srpski zvaničnici naprosto prećutali javno iskazanu spremnost hrvatskog premijera Sanadera da poseti Beograd, što upućuje na zaključak da je državnom vrhu Srbije i te kako stalo da svojim potezima ne poboljšava poziciju Hrvatske, s kojom je, inače, u brojnim sporovima.

U Beogradu se zapravo čeka rasplet slovenačko-hrvatskog spora, koji bi Borisu Tadiću mogao da posluži kao model kako bi se i Srbija ponašala ukoliko bi kojim slučajem, u nekom vremenskom intervalu postala članica EU. Iako je trenutno evropski kurs Srbije na ozbiljnoj reviziji, ipak su neke računice i dalje aktuelne: bilo bi najbolje ako bi Srbija, sa Kosovom u svom sastavu, ušla u Evropu, ali ako je to nemoguće (a sva je prilika da je tako), prihvatljiva je i varijanta da, uz pomoć evropskih zemalja koje su joj naklonjene, uđe u EU, pa sa pozicije punopravne članice blokira eventualne evropske ambicije i planove (Brisela i Prištine) “nezavisnog” Kosova. Ta računica ide još dalje, pa se kalkuliše i sa mogućnošću da Beograd, koji je, usput rečeno (samo)uveren da je u evropskim integracijama ispred svih ostalih država Zapadnog Balkana, u svojstvu člana EU “utiče” na tok i dinamiku procesa priključenja BiH i Crne Gore. Prvih, zbog Republike Srpske, drugih, zbog neraščišćenih nacionalnih i drugih računa sa Đukanovićevom vlašću. Uslov nad uslovima je, naravno, da prijem Srbije ne bude uslovljavan prethodnim priznanjem nezavisnog Kosova.

 
Peščanik.net, 20.12.2008.

The following two tabs change content below.
Ivan Torov

Rođen 1945. u Štipu, Makedonija; u Beogradu živi od 1965. Čitav radni vek, od 1969. do danas, proveo kao novinar: do 1994. u Borbi, gde je radio na svim poslovima, od izveštača do zamenika gl. urednika, a potom u Našoj Borbi do 1997, da bi iste godine, zajedno sa grupom kolega, osnovao dnevni list Danas, u kome je kao kolumnista i analitičar radio do marta 2002; u Politici do marta 2006; sarađivao sa nedeljnikom Ekonomist, skopskim Utrinskim vesnikom i Helsinškom poveljom.

Tokom 40 godina rada u novinarstvu sarađivao i sa zagrebačkim Danasom, sarajevskim Oslobođenjem, podgoričkim Monitorom, skopskim Pulsom i beogradskom Republikom. Osnova njegovog medijskog angažmana bilo je i ostalo političko novinarstvo. Za svoj rad dobio je brojne novinarske nagrade, među kojima Jug Grizelj (2003), Nikola Burzan (2000) i Svetozar Marković (1986).

Leave a Reply