Natpis na zidu: Neka padne da osveži malo!
Foto: Slavica Miletić

Na ogradi beogradske bolnice Dragiša Mišović, ispisana je poruka: Mariniki Tepić u glavu čekić.

Čekić ukršten sa srpom nekada je bio likovni simbol socijalizma, zajedničke utopije radnika i seljaka u pohodu ka pravdi i jednakosti. Danas više nema ni jednih ni drugih, klase su se pretvorile u kaste, čekići, macole, maljevi i ćuskije koriste se i kao predmeti za uterivanje straha.

Bez straha od vladara nema apsolutne vladavine. Tupi ljudi i predmeti imaju višestruku namenu. Čekić je, na primer, bio omiljeno sredstvo za egzekucije u ustaškim i drugim nacističkim logorima. Čekićari su bili posebno obučeni dželati, njih nije zanimao kasniji preobražaj čekića u pobratima srpa, alatke za žetvu, koja je takođe imala svoju jezivu istoriju u industriji zločina.

Nisu, međutim Mariniki pretile istorijske sablasti, nego srBski patrijoti, koji svoje konačne zamisli ispisuju ćirilicom, jedinim pismom koje je atest na izuzetno rodoljublje. Dakle isti oni koji su već pisali ili otvoreno govorili: Marinika shvati, nećemo stati!

Na ovom mestu, u tekstu Marinika, autor je već pokušao da obrazloži poreklo snage žene koja neprekidno odbija da pokaže strah pred užasnim pretnjama kojima je izložena. I da uvek stoji sama pred njima, a oni su se grdno prepali njene sakrivene ranjivosti i blistave energije. Tepić ih uporno i neumoljivo vraća na mesto njihovih zločina i traži odgovore.

Odgovor druge strane je čekić. Korisnici tog oruđa kojim se cilja glava jedne žene, nisu se odrekli svog izaslanika, nosioca macole koja čuva miran san i savest klike. Njene sastavne delove Tepić poziva da odgovore na jednostavna pitanja o učinjenim pljačkama, proneverama i mnogim drugim zlodelima.

Ovde je zanimljivo zašto je delegirani rodoljub, slobodan da bira šta želi od sredstava za lov na ljudske glave, izabrao čekić. Ili čuk kako se za tu stvar kaže na jugu Srbije. Možda je, u traganju za originalnim ubilačkim (hibridnim) predmetom iz trudbeničkog folklora, izabrao čekić pod nečijim snažnim uticajem. Moguće da je neko već rabio sličnu ideju, kad je kretao u neke svoje konačne pohode?

Zar nije vladalac najavio obračun sa mafijom na način, koji bi i kod Trijada, ili Jakuza izazvao strah? Ovde je možda uspostavljen sicilijanski model, Koza nostra, naša (njihova) stvar, a prvoborac je svoj poduhvat najavio ovako: Razbićemo mafiji glavu maljem!

Nisam mogao da zamislim bilo koju mafiju sa rascopanom lobanjom, suviše je dijabolična takva ideja. Ali, žestoka no sasvim nesuvisla izjava njihovog predsednika se proširila među stadom, ispisani su panegirici toj zamisli o konačnom rešenju, čekale su se samo tri stvari: da se pronađe glava mafije, konstruiše nacionalni malj i zada taj završni udarac. U glavu!

No, ništa se nije dogodilo. Mafija sa svojim šefom je hvala bogu živa i vitalna, radi svoj posao najbolje što ume, bolje nego ikad. Napreduje na svim poljima, osvežena je i ojačana novim snagama, vide se njena dostignuća. Ne boji se samoubilačke pretnje koja dolazi iz centrale, nije joj prvi ni zadnji put. Da nije nje, bilo bi posla za svetog Georgija koji dugačkim kopljem probada aždahu. Ovako, ta ala je već godinama kućni ljubimac visoke kaste. Dok je ovakvi vode, srpska mafija ne mora da brine za svoju budućnost.

Udarac maljem, ili njegovim nešto manjim sabratom, čekićem u glavu, prihvaćen je kao ideja o realnoj pretnji onima koji smetaju mafiji. Takav obrt nije samo realan, nego i logičan. Sve atentate na gospodara planira um koji gospodara od njih i spasava. Njega čuvaju Vulin i Neša sa svim svojim snagama, i ulizička rulja koja se takmiči u istrazi njegovih protivnika.

Neprijatelji svemoći ga nerviraju, smetaju mu u istorijskim poduhvatima, oduzimaju vreme. Čine neslućene stvari, i to se više ne može podneti: oni misle i govore! Ako zabrane pojedinih ljudi ne budu moguće, svakako postoje i druga rešenja prepisana iz tiranskih iskustava. Nema čoveka – nema problema.

Pratilac izvorne ideje, koju je savršeno razumeo, ide sasvim pouzdanim tragom. Ne mafiji, nego Mariniki Tepić u glavu čekić. Mafija je njihova Marinika nije, u koga je čekić njegove su i naše glave.

Peščanik.net, 25.12.2020.


The following two tabs change content below.
Ljubodrag Stojadinović
Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine.
Ljubodrag Stojadinović

Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)