Bio je to odličan sastanak: povećala se šansa da se stvori dvonacionalna država, odnos između Izraela i SAD je „sjajan“ – Izrael može da nastavi sa ludačkom okupacijom. Američki predsednik je juče dokazao da su promene moguće, ali ne u njegovom mandatu. Poslednje mrvice nade na Bliskom istoku vezane za Baraka Obamu raspršile su se kao da ih nije bilo. Oni koji su očekivali da Netanjahu započne odlučni mirovni proces, sada znaju da su pogrešili (i naveli druge na istu grešku).
Bal pod maskama je na svom vrhuncu: doterujući jedan drugoga, Obama i Netanjahu su pokazali da čak i debeo sloj šminke ne pokriva bore. To su lica staraca, izborana od dugog „mirovnog procesa“, koji je dobio još jedan produžetak, kroz još jedan nepostignuti kompromis, na putu koji vodi u bespuće.
„Topao“ i „ljubazan“ doček, pomalo neprirodan, uključujući tu i Boa, predsedničkog psa na sastanku predsedničkih supruga, zatim slika predsednika Amerike koji prati izraelskog premijera do kola srdačno „bez presedana“, čime su se dopisnici oduševili – sve to ne može da sakrije realnost. A realnost je ta da je Izrael opet uspeo da obmane i Ameriku i njenog predsednika koji je obećavao više od ostalih.
Dovoljno je bilo slušati zajedničku konferenciju za novinare da bi se razumelo (ili još bolje, ne razumelo) kuda smo se zaputili. Da li će se zamrzavanje izgradnje na teritorijama nastaviti? Obama i Netanjahu su okolišali, formulisali, zamagljivali i nismo dobili jasan odgovor.
Na mesto „konstruktivnog zamagljivanja“ jednog Henrija Kisindžera sada je stupilo zamagljivanje koje razara: čak i minimum procesa zamrzavanja izgradnje, bez koga nema nikakvog dokaza o ozbiljnim namerama Izraela, ova dva čoveka prekrila su dimnom zavesom bojažljivog: i-da-i-ne.
Ovaj sastanak je pokazao da će se bezočno gubljenje vremena nastaviti. Prošlo je godinu i po dana od kako su njih dvojica stupili na dužnosti i skoro ništa se nije promenilo, osim što je izgovorena reč – zamrzavanje. Malo manje barikada, malo manje blokade Gaze – sve relativno marginalne stvari koje treba da zamena Nahšonov skok preko provalije, bez kojega nema napretka.
Ovi direktni razgovori bili su sami sebi cilj. Stav Izraela u ovim čudnim pregovorima je ostao nepoznat. I dalje znamo samo šta žele Palestinci. Mnogo je izgovora i objašnjenja: Obama je pred izborima za kongres i ne želi da naljuti Netanjahua. Posle njih slede američki predsednički izbori, a tek tada, naravno, Jevreje ne treba ljutiti. Avigdor Liberman sada pritiska Netanjahua, sutra će to možda činiti Dani Danon. Naravno da ne treba očekivati da premijer izvrši političko samoubistvo – i eto, još jedna runda je završena bez ikakvog rezultata. Odlično Obama, bravo Netanjahu. Uspeli ste da se narugate jedan drugome i svima nama.
Netanjahu se vraća u zemlju krajem nedelje, ovenčan lažnom slavom. Naseljenici mogu da odahnu. Čak i ako to ne priznaju – jer oni su uvek nezadovoljni – oni sigurno tajno likuju. Njihov poduhvat napreduje. Ako su od sporazuma iz Osla udvostručili broj naselja na okupiranim teritorijama, sada mogu da ih utrostruče. Pa šta?
Za Obamu i Netanjahua imam isto pitanje: kuda ste krenuli? Šta će to biti bolje sledeće godine? Zašto će sve biti lakše kroz dve godine? Sirijski predsednik kuca na vrata i moli za uspostavljanje mira sa Izraelom, a oni ga ignorišu. Da li će on nastaviti da kuca i kroz dve godine? Palestinci sada imaju umereno vođstvo u liku Mahmuda Abasa, što do sada nije bio slučaj, ali pitanje je ko će biti na tom mestu za dve godine? Inicijativa Arapske lige je još uvek validna, teroristički napadi skoro da su prestali, ali šta ako se to promeni?
U Vašingtonu su se prekjuče srela dva državnika koji se pred nama smanjuju hodajući sve sitnijim hodom. Oni su odlučili da ne donesu odluku, što na ivritu znači ipak odlučiti: kada su veoma oslabile šanse za rešenje sukoba kroz stvaranje dve države, oni su se odlučili za još jedan neograničeni produžetak igre. Pripremimo se za dvonacionalnu državu ili sledeće prolivanje krvi.
Haaretz, 08.07.2010.
Prevela sa hebrejskog Alma Ferhat
Peščanik.net, 11.07.2010.
IZRAEL / PALESTINA