Utopijski snovi i granice

Foto Peščanik

Foto Peščanik

Mađarski filozof i bivši disident Gáspár Miklós Tamás je pre desetak godina primetio da ideje prosvetiteljstva na kojima se temelji Evropska unija podrazumevaju univerzalnog građanina. Ali da bi on bio univerzalan treba postići bar jednu od ove dve stvari: da siromašne i disfunkcionalne zemlje budu mesta dostojna građanina, ili da Evropa otvori svoje granice za sve ljude. Ni jedno ni drugo nije realno. Svet je pun neuspelih država naseljenih nevoljnim državljanima, a Evropa nema kapacitet da ih sve primi, niti bi to dozvolili njeni građani. Zato tema rasprave nije da li Evropska unija treba da kontroliše svoje granice, jer je to nužnost. Pravo pitanje je kako se zbog toga osećamo i šta uopšte možemo da učinimo za ljude u nevolji širom sveta.

Diktat globalnog poređenja

Kada su 1981. sproveli prvo Svetsko istraživanje o vrednostima, istraživači Univerziteta Mičigena su se iznenadili kada su rezultati pokazali da za sreću neke nacije nije presudno materijalno bogatstvo. Stanovnici Nigerije su se ispostavili podjednako srećnima kao stanovnici Zapadne Nemačke. Ali danas, 35 godina kasnije, stanje se promenilo i prema najnovijim anketama na većini mesta stepen sreće ljudi se poklapa sa BDP-om njihove zemlje. Evo šta se dogodilo u međuvremenu: Nigerijci su dobili televizore, a širenje interneta je omogućilo mladim ljudima u Africi ili Avganistanu da vide kako se živi u Evropi i kako tamo izgledaju škole i bolnice. Globalizacija je svet pretvorila u selo koje živi po diktatu globalnih poređenja. Ljudi se više ne porede sa svojim stvarnim komšijama, nego sa najbogatijim stanovnicima planete.

U našem povezanom svetu migracija je nova revolucija – ne masovna poput revolucija u 20. veku, već revolucija 21. veka čiji nosiocu su pojedinci i porodice inspirisani ne idejama bolje budućnosti već direktnim prenosom boljeg života na Google Maps fotografijama, sa one strane granice. Ova revolucija nudi radikalnu promenu odmah, bez odlaganja. Njoj nisu potrebni ideologija, politički pokreti ili političke vođe da bi uspela. Zato ne treba da nas čudi što je za mnoge nevoljnike prelazak granice Evropske unije privlačniji od svake utopije. Za sve veći broj ljudi ideja promene znači promenu zemlje u kojoj žive, a ne njenog društvenog uređenja.

Problem sa migrantskom revolucijom je njen zabrinjavajući kapacitet da pokrene kontrarevoluciju u Evropi.

Rizici politike otvorenih vrata

Ogromna solidarnost sa izbeglicama koje beže od rata i proganjanja od pre nekoliko meseci, sada su pomračeni svojom suprotnošću: strahom da će ti isti ljudi pokvariti evropski model blagostanja i tradicionalnu kulturu, i da će uništiti naša liberalna društva. Strah od islama, terorizma, porasta kriminala i opšti strah od nepoznatog su u jezgru evropske moralne panike. Evropljane nije uplašilo više od milion izbeglica koji su zatražili azil, već ih je uplašila slika budućnosti u kojoj na granice Evropske unije neprestano nadiru izbeglice ili migranti.

Čak i pre Kelna, većina Nemaca je počela da sumnja u politiku otvorenih vrata svoje vlade. Kancelarku Angelu Merkel, koja je do nedavno bila simbol evropskog samopouzdanja i fleksibilnosti, sada opisuju kao gorbačovljevsku figuru, plemenitu ali naivnu, koja je svojom „mi to možemo“ politikom dovela u pitanje opstanak Evrope.

Izbeglička kriza je naterala EU da se suoči sa pitanjem svojih granica. Ona je pokazala da se ugrožene većine, koje su se pojavile kao velika sila u evropskoj politici, plaše „sveta bez granica“ i mrze ga, i da traže Evropsku uniju čije su granice jasno definisane i dobro branjene. Te ugrožene većine plaše se da stranci preuzimaju njihove zemlje i ugrožavaju njihov način života, i uverene su da je tekuću krizu izazvala zavera između kosmopolitskih elita i plemenskih imigranata.

Ukratko, izbeglička kriza menja evropsku politiku i ugrožava evropski projekat onako kako to nisu učinili ni finansijska kriza ni sukob sa Rusijom.

Ako je finansijska kriza podelila Evropu na kreditore i dužnike i otvorila jaz između severa i juga, izbeglička kriza je ponovo otvorila jaz između istoka i zapada. Danas smo svedoci ne onog što Brisel opisuje kao manjak solidarnosti, već sudara solidarnosti: nacionalna, etnička i verska solidarnost sudaraju se sa našim obavezama kao ljudskih bića. Izbeglička kriza je jasno pokazala da evropski istok izrazito kosmopolitske vrednosti na kojima je zasnovana Evropa vidi kao pretnju, dok su za mnoge na zapadu upravo te kosmopolitske vrednosti jezgro novog evropskog identiteta.

„Teško mi je da razumem“, priznao je nemački predsednik Joachim Gauck, „zašto su nacije čiji su građani nekada i sami bili politički ugnjetavani, pa onda doživeli solidarnost, uskratile solidarnost izbeglicama.“

Koalicija nevoljnih

Pre 30 godina Solidarnost je bila simbol istočne Evrope i disidentski intelektualci su tvrdili da je razlika između istoka i zapada to što istok zaista veruje u Evropsku uniju, dok joj zapad samo pripada. Zašto su onda danas istočni Evropljani tako otuđeni od fundamentalnih vrednosti na kojima počiva Evropska unija i nemaju samilosti prema patnjama drugih?

Gledano sa zapada, istočnoevropsko ponašanje nije skandalozno zbog spremnosti istočnih Evropljana da podižu ograde kako bi zadržali izbeglice tamo gde su pre samo 25 godina rušeni zidovi njihovih zatvora – već njihovo uverenje da „mi tim ljudima ništa ne dugujemo“. Dok je u Nemačkoj gotovo 10 odsto stanovništva učestvovalo u raznim volonterskim inicijativama pomoći tražiocima azila, javnost istočne Evrope ostala je neosetljiva na tragediju izbeglica, a tamošnji lideri su osuli drvlje i kamenje po odluci Brisela da redistribuira izbeglice među državama članicama Evropske unije.

Premijer Slovačke Robert Fico rekao je da je njegova zemlja spremna da primi samo hrišćane (u Slovačkoj nema džamija, objasnio je, pa muslimani ne bi imali šta da rade u njegovoj zemlji). Lider vladajuće Partije pravde i slobode u Poljskoj, Jaroslaw Kaczynski, upozorio je da prihvatanje izbeglica nosi zdravstveni rizik, jer će oni sa sobom doneti nepoznate i opasne bolesti. Mađarski premijer Viktor Orbán kaže da moralna dužnost Evropske unije nije da pomaže izbeglicama, već da svojim građanima garantuje bezbednost.

Ako je izbeglička kriza polarizovala većinu zapadnoevropskih društava tako što je zaoštrila sukob između pristalica politike otvorenih vrata i njenih kritičara, između onih koji izbeglicama otvaraju svoja vrata i onih koji pale izbegličke kampove, u centralnoj i istočnoj Evropi kriza je ujedinila inače rasparčana društva gotovo jednodušnim neprijateljstvom prema izbeglicama.

Ovo je jedan od nekoliko slučajeva u novije vreme da vlade govore ono što misli ogromna većina stanovništva. Dok su Nemci pokušavali da razumeju istočnoevropski manjak saosećanja, istočni Evropljani su bili zbunjeni: zašto Nemci, koji nisu hteli da pomognu Grcima, toliko žele da pomognu Sirijcima i Avganistancima?

Istočnoevropski bes na izbeglice je zaista neobičan. Setimo se samo činjenice da je tokom 20. veka većina ljudi u centralnoj i istočnoj Evropi bila zaokupljena ili emigriranjem ili brigom o imigrantima. Drugo, nema sirijskih izbeglica u većini centralno i istočnoevropskih zemalja. Na primer, 2015. u Slovačku je ušlo 169 izbeglica i samo osmoro njih je zatražilo azil.

Povratak podele istok-zapad u Evropi nije slučajan. On svoje uporište ima u istoriji, demografiji, zaokretima postkomunističke tranzicije, a u isto vreme je i istočnoevropski oblik pobune protiv globalizacije.

Istorijski razlozi

U centralnoj i istočnoj Evropi istorija je važna, a istorijsko iskustvo regiona veoma često protivreči nekim obećanjima globalizacije. Više nego ijedno drugo mesto na starom kontinentu, centralna Evropa je svesna i prednosti i tamnih strana multikulturalizma. Dok su na zapadu Evrope susrete sa neevropskim svetom oblikovale kolonijalne imperije, centralnoevropske države su nastale iz raspada imperija i iz procesa etničkog čišćenja koji su im sledili. Etnički pejzaž zapadne Evrope u 19. veku bio je skladan, poput pejzaža Caspara Davida Friedricha, dok je centralna Evropa više ličila na slike Oscara Kokoschke.

Dok je u Poljskoj pre rata postojalo multikulturno društvo u kome je više od trećine stanovništva bilo nemačkog, ukrajinskog ili jevrejskog porekla, današnja Poljska je jedno od etnički najhomogenijih društava na svetu: 98 odsto njenog stanovništva čine etnički Poljaci. Za mnoge od njih povratak etničke raznovrsnosti znači povratak mučnih međuratnih vremena.

I dok je Evropska unija zasnovana na francuskom pojmu nacije (gde je pripadnost definisana kao lojalnost institucijama Republike) i na nemačkom pojmu države (moćna Länder i relativno slab centar federacije), istočnoevropske države su izgrađene na suprotnoj osnovi: one su kombinovale francusko divljenje svemoćnoj centralizovanoj državi sa nemačkom idejom da pripadanje državnoj zajednici znači zajedničko poreklo i zajedničku kulturu.

Po mišljenju francuskog politikologa Jacquesa Rupnika, istočne i centralne Evropljane je posebno naljutila nemačka kritika tokom izbegličke krize, zato što su oni upravo iz nemačkog 19. veka pozajmili ideju o naciji kao kulturnom jedinstvu.

Postkomunistička tranzicija

Ali istočno i centralnoevropski gnev na izbeglice nije ukorenjen samo u dugoj istoriji regiona, već i u iskustvima postkomunističke tranzicije. Posle komunizma i liberalnih reformi nastupio je sveopšti cinizam. Istočna Evropa je svetski šampion u nepoverenju u institucije. Suočeni s prilivom migranata i ekonomskom nesigurnošću, mnogi istočni Evropljani osećaju da su srušene njihove nade da će pridruživanje Evropskoj uniji značiti materijalno blagostanje i spokojan život.

Mi smo siromašniji od zapadnih Evropljana, ističu oni, pa nije jasno kako iko može očekivati našu solidarnost? Obećani su nam turisti, a ne izbeglice. Turisti i izbeglice su postali simboli dva lica globalizacije. Turisti su verzija globalizacije koju prihvatamo. Privlačenje turista i odbijanje migranata: to je sažet opis istočnoevropskog viđenja idealnog sveta. Turista je dobronameran stranac. On dolazi, troši, osmehuje se, divi se i odlazi. On nam daje osećanje da smo povezani sa svetom, a ne nameće nam svoje probleme. Za razliku od njega, izbeglica, možda jučerašnji turista, simbolizuje preteću prirodu globalizacije. On dolazi i sa sobom donosi svu bedu i sve nevolje ovoga sveta.

Demografija

Od svih činilaca koji određuju ponašanje istočnih Evropljana prema izbeglicama najmanje se govorilo o demografskoj panici. A to je ključni činilac. U novijoj istoriji centralne i istočne Evrope nacije i države često nastaju i nestaju. U poslednjih 25 godina oko 10 odsto Bugara otišlo je iz zemlje da bi živelo i radilo van nje. Prema projekcijama Ujedinjenih nacija, očekuje se da će se bugarsko stanovništvo smanjiti za 27 odsto do 2050. Panika zbog „etničkog nestanka“ može se osetiti u mnogim malim nacijama istočne Evrope. Za njih dolazak migranata znači njihov izlazak iz istorije, a popularni argument da su staroj Evropi potrebni migranti samo učvršćuje sve jače osećanje egzistencijalne melanholije. Kada na televiziji gledate kako stariji meštani protestuju zbog naseljavanja migranata u njihovim opustelim selima u kojima se decenijama nije rodilo nijedno dete, srce vam se kida za obe strane – za izbeglice, ali i za stare, usamljene ljude koji gledaju kako njihov svet nestaje. Da li će za 100 godina biti ikoga ko zna da čita bugarsku poeziju?

Sekularizam koji su nametnuli komunisti učinio je centralne i istočne Evropljane vrlo osetljivima na rizik razaranja njihovog hrišćanskog identiteta. Danas čovek ne mora biti vernik da bi bio zabrinut za budućnost hrišćanstva i njegove kulture u centralnoj i istočnoj Evropi. Treba se prisetiti da su centralna i istočna Evropa deo kontinenta koji verovatno ima najsloženije odnose sa islamom. Postoje dve vrste zemalja u regionu: zemlje poput Bugarske, koja ima najveću muslimansku manjinu u Evropi i nalazi se na granici s muslimanskim svetom, i zemlje poput Slovačke, u kojoj nema ni jedne jedine džamije. Iz suprotnih razloga, i Bugarsku i Slovačku veoma uznemirava to što među izbeglicama ima ubedljivo najviše muslimana.

I neuspešna integracija Roma doprinosi istočnoevropskom manjku saosećanja. Istočni Evropljani se plaše stranaca zato što ne veruju u sposobnost svog društva i države da integriše „druge“ koji su već u njihovoj sredini. U mnogim istočnoevropskim zemljama Romi nisu samo nezaposleni, već i ne mogu da se zaposle zato što vrlo rano napuštaju školu i ne uspevaju da steknu veštine potrebne na tržištu poslova u 21. veku. Neuspeh integracije Roma naveo je istočne Evropljane da misle da njihove zemlje „to ne mogu“.

Ni činjenica da istočni Evropljani i izbeglice iz Azije ili sa Bliskog istoka često završavaju kao konkurenti na zapadnom tržištu poslova ne čini istočne Evropljane otvorenijima za politiku integrisanja izbeglica. Građani zapadno-balkanskih zemalja verovatno su najjasniji primer kolateralne štete ove krize – prema planu koji treba da se bavi sve većim prilivom izbeglica u Nemačku, oni će biti otpremljeni kući bez nade da se ikada vrate u EU.

Otpor kosmopolitizmu

I duboko ukorenjeno nepoverenje centralne i istočne Evrope prema kosmopolitskom duhu deli istok od zapada. Današnji otpor kosmpolitizmu jasno se iskazuje sve većom podrškom glasača starosedelačkim političkim liderima čija je glavna prednost to što ne govore druge jezike, nisu zainteresovani za druge kulture i izbegavaju posetu Briselu.

Pisac Joseph Roth je proveo većinu međuratnih godina putujući po Evropi i nalazeći utočište u predvorjima velikih hotela, koji su za njega bili poslednji ostaci Habsburškog carstva, razglednica iz nestalog sveta, mesto na kome se osećao kao kod kuće. Neki centralnoevropski intelektualci dele Rothovu nostalgiju za kosmpolitskim duhom carstva, ali je većina građana centralne Evrope ne oseća. Njima je udobno u svojim etničkim državama i gaje duboko nepoverenje prema onima čije je srce u Parizu ili Londonu, čiji je novac u Njujorku ili na Kipru i koji su lojalni Briselu.

Rečima Tonyja Judta „od samog početka istočnim i ‘centralnim’ Evropljanima, čiji se identitet uglavnom sastojao od niza negativa – neruski, nepravoslavni, neturski, nenemački, nemađarski i tako dalje – provincijalnost je nametnuta kao državotvorni čin. Njihove elite su morale da biraju između kosmopolitske privrženosti nekoj ekstrateritorijalnoj jedinici ili ideji – crkvi, carstvu, komunizmu ili u novije vreme ‘Evropi’ – i tesnog horizonta nacionalizma i lokalnog interesa“.

Kao da nije moguće biti kosmopolita i „dobar Poljak“, „dobar Čeh“, „dobar Bugarin“. Upravo ta istorijski ukorenjena sumnja u sve kosmopolitsko i direktna veza između komunizma i internacionalizma delimično objašnjava istočno i centralnoevropsku osetljivost na izbegličku krizu. U tom smislu su nasleđa nacizma i komunizma suštinski različiti. Nemačka posvećenost kosmopolitizmu je način da se pobegne od ksenofobičnog nasleđa nacizma, a moglo bi se reći da centralnoevropski antikosmopolitizam delimično potiče iz averzije prema kosmopolitizmu koji su nametnuli komunisti.

Povratak podele istok-zapad

Dakle, koliki će biti značaj podele na istok i zapad izazvane reakcijama na izbegličku krizu – za budućnost Evropske unije? Da li idemo ka podeli sličnoj onoj između „stare Evrope“ Donalda Rumsfelda i „nove Evrope“ centralnih Evropljana koji se okreću protiv Bushovog rata u Iraku, ili klizimo ka dvotrećinskoj Evropskoj uniji? Da li je evropska solidarnost moguća u odsustvu solidarnosti sa najugroženijim ljudima na svetu?

Danas mnogi u centralnoj Evropi ukazuju na jačanje antiizbegličkih osećanja u zapadnoj Evropi tvrdeći da Evropa više nije podeljena i da je od jedinstva dele samo još jedni izbori (oni na kojima bi izgubila kancelarka Angela Merkel). Sada, kada su Nemci razočarani politikom otvorenih vrata, razlike će biti lako premošćene. Mnogi istočni i centralni Evropljani raduju se toj promeni raspoloženja na zapadu kao pobedi tvrdog istočnoevropskog realizma nad licemernim moralizmom zapada. Zluradost zrači iz centralnoevropskih komentara o „zakonu o nakitu“ koji je danski parlament usvojio konsenzusom. Prema tom zakonu vlade će konfiskovati sve stvari izbeglica čija vrednost prelazi 1000 evra. Da li tako izgleda saosećanje zapadnih Evropljana?

Ali pravi paradoks podele EU oko izbegličke krize je to što porast antiimigrantskih osećanja neće zbližiti zapadnu i istočnu Evropu. On ih je čak još više udaljio. Za razliku od „Nemačka Nemcima“, „Bugarska Bugarima“, krilatica „Evropa Evropljanima“ ne može da poleti. Mnogim konzervativnim Nemcima koji se protive pravcu u kome se kreće nemačko društvo, Rumuni i Bugari nisu ništa manje strani od Sirijaca, dok Nemci kosmpolitskog duha, koji su prigrlili kancelarkinu kulturu integracije izbeglica, vide plemenski duh centralnih Evropljana kao glavnu prepreku Evropskoj uniji kao otvorenom društvu. Podela oko izbeglica ponovo je potvrdila sve predrasude istoka prema zapadu i zapada prema istoku.

Izbeglička kriza pokazuje i to da se evropska solidarnost ne može razdvojiti od svog porekla iz ideja prosvetiteljstva. I dok su istočni Evropljani govorili da „ništa ne duguju izbeglicama“, mnogi na zapadu su shvatili da ništa ne duguju istočnoj Evropi.

Tekst je prvi put objavljen u Frankfurter Allgemeine Zeitung, 1. marta 2016.

IWMpost, časopis Instituta humanističkih nauka u Beču, broj 117, proleće/leto 2016.

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net, 29.06.2016.

TEMA: MIGRANTI – LJUDI KOJI HODAJU