Glavni vatikanski egzorcista, velečasni Gabriel Amort (koji ovu zahtevnu funkciju obavlja već 25 godina), izjavio je 10. marta da je „Đavo aktivan u Vatikanu“ i da je „kada govorimo o ‘dimu Sotoninom’ u svetim odajama to tačno – uključujući i poslednje vesti o nasilju i pedofiliji“. Ovo možemo shvatiti kao potvrdu toga da se nešto strašno zaista dešavalo u svetom gradu, iako sve upućuje na jednostavno materijalno objašnjenje.
Što se tiče najnovijih otkrića o dugogodišnjoj upletenosti Vatikana u tekući – zapravo neprekinuti – skandal sa silovanjem dece, portparol Svete stolice je potvrdio te vesti pokušavajući da ih demantuje. Očigledno se radi, kaže velečasni Federiko Lombardi, o pokušajima „da se pronađu elementi direktne krivice Svetog oca po pitanju zlostavljanja“. Zatim je budalasto dodao da su „ti pokušaji bili bezuspešni“.
Dvaput je pogrešio. Prvo, niko nije morao posebno da se trudi da dođe do takvih dokaza: prosto su sami isplivali, što je bilo neizbežno. Drugo, ovaj užasni skandal koji dopire do samog vrha rimokatoličke crkve predstavlja samo početak jednog procesa. Ipak, u izvesnom smislu, to je moralo da se desi, pošto je Kolegijum kardinala izabrao za Hristovog predstavnika na Zemlji čoveka koji je najodgovorniji za prvo zataškavanje. (Jedan od blagoslovenih birača na tim „izbrima“ bio je kardinal Bernard Lou iz Bostona, za koga je već u to vreme sudska klima Masačusetsa bila pretopla.)
Ovde postoje dva različita, ali povezana pitanja – prvo je pitanje papine individualne odgovornosti za ovaj moralni košmar, a drugo, njegova opšta i institucionalna odgovornost za kršenje zakona i sramotu koju to za sobom povlači. Prva priča je jednostavna i niko je ne poriče. Godine 1979, jedan jedanaestogodišnjak iz Nemačke, identifikovan kao Vilfrid F, poslat je na planinarenje sa sveštenikom. Nakon toga je opijen alkoholom, zaključan u svoju sobu, skinut do gola, i prisiljen da sisa penis svog ispovednika. (Zašto se ustežemo i ovakve stvari nazivamo „zlostavljanjem“?) Taj sveštenik je iz Esena poslat u Minhen na „lečenje“, po odluci tadašnjeg nadbiskupa Jozefa Racingera, i date su garancije da mu deca više neće biti poveravana. Ali nije prošlo mnogo vremena i Racingerov zamenik, generalni vikar Gerhard Gruber, vratio ga je na „pastorski“ posao, gde je ovaj ubrzo nastavio svoju silovateljsku karijeru.
Naravno, tvrdi se – kao što će se bez sumnje kasnije te tvrdnje delimično poricati – da sam Racinger nije znao za epilog priče. Ovde citiram velečasnog Tomasa Dojla, bivšeg službenika u ambasadi Vatikana u Vašingtonu i kritičara katoličke crkve po pitanju njenog odnosa prema optužbama za silovanja dece. „Gluposti“, kaže on. „Papa Benedikt je mikromenadžer. Pripada staroj školi. Sigurno bi bio obavešten o bilo čemu sličnom. Recite generalnom vikaru da smisli nešto bolje. Očigledno pokušava da zaštiti papu.“
To su uobičajene stvari, poznate američkim, australijskim i irskim katolicima. O silovanju njihove dece i zataškavanju takvih zločina premeštanjem silovatelja i mučitelja iz jedne u drugu parohiju pisalo se naširoko. Isto važi i za nedavno dato, odocnelo priznanje papinog brata, monsinjora Georga Racingera, da iako ništa nije znao o seksualnom napastvovanju u crkvenom horu koji je vodio od 1964. do 1994, kad sada bolje razmisli, žao mu je što je imao običaj da dečacima deli šamare.
Mnogo je ozbiljnija nekadašnja uloga Jozefa Racingera, pre nego što je crkva odlučila da ga postavi za vrhovnog vođu, u ometanju pravde na globalnom nivou. Nakon što je unapređen u kardinala, postavljen je da vodi takozvanu Kongregaciju za doktrinu vere (bivšu Inkviziciju). Papa Jovan Pavle II je 2001. ovo odeljenje ovlastio da vodi istragu o optužbama protiv katoličkih sveštenika za silovanje i mučenje dece. U maju te godine, Racinger je poslao poverljivo pismo svim biskupima. U pismu ih je podsetio na ogromnu težinu jednog zločina.A taj zločin je bio prijavljivanje silovanja i mučenja dece. Optužbe se mogu razmatrati, pojao je Racinger u pismu, samo unutar crkve. Dostavljanje dokaza vlastima ili novinarima bilo je najstrože zabranjeno. Optužbe treba ispitati „u najvećoj tajnosti… i tišini… i svi moraju… poštovati najstrožu tajnu koja se smatra tajnom Kongregacije… pod pretnjom ekskomunikacije“. (Moj kurziv.) Do sada niko nije ekskomuniciran zbog silovanja i zlostavljanja dece, ali vas otkrivanje tih prestupa može dovesti u ozbiljnu nevolju. I to je crkva koja nas upozorava na opasnost moralnog relativizma! (Detaljnije o ovom dokumentu u ova dva[1] izveštaja[2]
Pošto nije bio zadovoljhan time što krije svoje sveštenike od zakona, Racingerov ured je doneo svoj privatni propis o zastarelosti. Nadležnost crkve, tvrdi Racinger, „počinje od dana kada maloletnik napuni 18 godina“ i traje 10 godina. Daniel Šej, pravni zastupnik dveju žrtava koje su tužile Racingera i crkvu u Teksasu, ispravno karakteriše ovu odredbu kao ometanje pravde. „Ne može se istraživati slučaj ako za njega ne znate. Ako ga uspešno krijete 18 godina, a onda još 10, taj sveštenik će se izvući.“
Sledeća stavka na ovom zastrašujućem popisu biće aktuelizovanje optužbi protiv velečasnog Marsiala Masiela, osnivača ultrareakcionarne Hristove Legije, u kojoj je seksualno napastvovanje, po svemu sudeći, bilo sastavni deo liturgije. Bivši pripadnici ovog tajanstvenog crkvenog reda upućivali su pritužbe tokom devedesetih, ali ih je Racinger ignorisao ili odbacivao, samo zato što je tadašnji papa, Jovan Pavle II, hvalio Marciela kao „efikasnog omladinskog vođu“. I pogledajte sada rezultat ove duge opsenarske kampanje. Na čelu rimokatoličke crkve nalazi se osrednji bavarski birokrata, nekada zadužen za skrivanje najgorih nepočinstava, čija nesposobnost za obavljanje te dužnosti otkriva da se radi o čoveku lično i profesionalno odgovornom za omogućavanje jednog strahovitog talasa zločina. Možda je sam Racinger banalna pojava, ali čitava njegova karijera zaudara na zlo – trajno i sistematsko zlo koje egzorcizam ne može da savlada. Ovde nije potrebno srednjovekovno pojanje nego pravda – i to brza.
Slate, 15.03.2010.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 19.03.2010.
