U romanu Gilijad Merilin Robinson, glavni junak Džon Ejmz, pastor, na putu do svoje crkve nailazi na mladi par na ulici. „Sunce se pojavilo u punom sjaju posle obilne kiše i mokro drveće je blistalo“, priseća se on. Mladić je skočio, dohvatio jednu granu i pljusak sjajnih kapljica sručio se na njega i devojku; dok su trčali, nasmejani, ona je otresala vodu s kose i haljine“. Bilo je to „divan prizor, kao iz nekog mita“. U takvim trenucima „lako je verovati… da je voda stvorena pre svega za blagoslov, a tek onda za zalivanje povrća ili pranje“.
Taj čudesni, sjajni odlomak tipičan je za umeće ove autorke da otkrije lirsko u svakodnevnom. U njenom delu postoji duhovna snaga koja proizlazi iz njene duboko hrišćanske kalvinističke vere. Ona bi verovatno opisala taj prizor kao otkrovenje božanskog prisustva u svetu, ali iz njega izbija i svest koja je s one strane religijskog: otkriće nečeg vrlo ljudskog, slavljenje naše sposobnosti da nađemo poetsko u svojim najobičnijim aktivnostima.
Setio sam se tog odlomka dok sam šetao kroz izložbu Vermerovih dela u Rijksmuseumu u Amsterdamu. Došao sam u Holandiju da održim predavanje, ali sam imao sreće da uđem na ovu izložbu za koju su karte davno rasprodate. Tu nema ničeg čudnog: izložba je zaista onako sjajna kao što govore kritičari.
Johanes Vermer, koji je živeo u srednjim decenijama 17. veka, naslikao je manje od 50 slika, a do danas je sačuvano 37. Rijksmuseum je uspeo da sakupi 28 iz zbirki širom sveta, što je dosad, a verovatno i ubuduće, najveći broj njegovih dela okupljen na jednom mestu.
U Rijksmuseumu možemo da vidimo Vermerov put od ranih dela – iz vremena kad je radio u majstorskoj radionici – do religijskih i mitskih tema i do njegovog zrelog dela, pre svega enterijera po kojima ga danas znamo. Doduše, kad te slike nazovemo „enterijerima“ oduzimamo im njihov karakter onostranosti.
Na svakoj od tih slika vidimo pojedinca, najčešće ženu zaokupljenu nekom svakodnevnom aktivnošću – čitanjem ili pisanjem pisma, sipanjem mleka iz vrča, sviranjem muzičkog instrumenta. Ali ovaj majstor tišine i svetlosti uspeva da u svakodnevno i obično udahne čaroban lirizam. Potezi njegovog kista uspevaju da dočaraju treperavo, gotovo nezemaljsko stanje svesti.
Upravo to me je podsetilo na odlomak iz Gilijada i nastojanje Merilin Robinson da otkrije čudesno u svakodnevnom. Kad je reč o Vermera, čudesno nije samo posledica njegovog majstorskog vladanja kistom već i promene u društvenoj percepciji ljudskosti.
Od poznog srednjeg veka u evropskoj religijskoj umetnosti razvijao se impuls humanizacije. U vreme kad je u umetnosti simbolika bila važnija od realističkog prikazivanja stvarnosti rađala se želja da se ljudi, njihovo strahopoštovanje i doživljaj čudesnog, njihova tuga i radost predstave autentično, kao likovi s kojima posmatrač može emocionalno i verski da se poistoveti.
S vremenom je ne samo humanizovano sveto, već je i na ljudsko počelo da se gleda kao na nešto dostojno divljenja i poštovanja. Francuski filozof iz 18. veka Deni Didro napisao je da „prisustvo čoveka udahnjuje smisao postojanju bićâ“.
Vermer je živeo ceo vek pre Didroa. U to doba su se ideje o tome šta je čovek već uveliko menjale i pojavljivali su se počeci modernog značenja subjektivnosti.
„U meri u kojoj sami vrednujemo sopstvenu ličnost i nalazimo da je dostojna saosećanja“, tvrdio je američki kritičar Harold Blum, „naslednici smo Falstafa i Hamleta, i svih drugih ličnosti koje su preplavile Šekspirovo pozorište onim što bi se moglo nazvati bojama duha“. Blumovo divljenje Šekspiru, koje je on sam nazvao „bardolatrija“, moglo je biti prekomerno kao mašta lejdi Makbet, ali on ne greši kad smatra da nam Šekspirovi likovi govore različitim glasom od onog kojim su najčešće govorili njihovi prethodnici. Nova mera samosvesti koju oni ispoljavaju omogućila je da se uobliči jezik pomoću kog razumevamo svoje emocije i duševna stanja. U veku između Šekspirovog rođenja (1564) i Vermerove smrti (1675) duboko se promenio način na koji su umetnici, pisci i filozofi razumevali sebe i svoj unutrašnji svet.
Bilo je to vreme u kom je Rembrant, rođen četvrt veka pre Vermera, promenio smisao autoportreta. Posebno njegova kasnija dela imaju psihološku dubinu o kojoj se ranije nije moglo ni sanjati. To je bilo i doba u kom je Rene Dekart obrnuo smer filozofije tako što je postavio pojedinca u središte saznajnog procesa. Njegova najčuvenija rečenica glasi Cogito ergo sum – Mislim, dakle jesam.
Nepomičnost u središtu Vermerovog dela izranja iz vrtloga promenjenih percepcija i daje vizuelni oblik novom značenju unutrašnjeg sveta. Njegovi enterijeri nisu samo opisi fizičkog prostora već i metafore za svest u njemu. Vermerov omiljeni motiv je žena koja čita pismo, udubljena u prisne, lične reči druge osobe, što je simbolično predstavljanje unutrašnjeg sveta drugog. Svetlost na njegovim slikama bezmalo postaje kopča između unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta; ovaj drugi nadire spolja, prožima unutrašnji svet i iznutra osvetljava spokojnu lepotu.
„Obične stvari uvek su mi se činile onostrane“, rekla je jednom Robinson, kao prizivanje božanskog, što je „kalvinistička ideja koja je duboko ukorenjena u meni“.
Ali to je i prizivanje ljudskog, ljudske aktivnosti kao nečeg što zaslužuje da bude slavljeno. U vreme uznemirenosti zbog promena u svetu oko nas i melanholije koja zbog toga prožima naše unutrašnje biće, posebno je važno prigrliti poeziju i dubinu dela kakva su Devojka koja čita pismo uz otvoren prozor ili Mlekarica.
The Guardian, 12.03.2023.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net, 15.04.2023.