Naslov nije samo provokacija, pored toga je i iskrena izjava. Jeste, verujem opozicionim strankama da će uraditi sve što je u njihovoj moći da se tekući kriminalni režim skine s vlasti. I verujem da će biti pouzdani saveznici svima drugima u tom zajedničkom frontu naspram vlasti. Verujem i nestranačkim opoziciono nastrojenim aktivistima: oni su i do sad dali sve od sebe, recimo, u borbi da se ispune uslovi za slobodne i poštene izbore. Sigurno će tako nastaviti.
Verujem i ekološkim pokretima i aktivistima – oni su praktično prvi pokazali kako se bori za goli (zdravi) život, i sigurno će i dalje biti prvi u toj borbi. Neka čitalac nastavi niz… nastavnici, univerziteti (na njih ćemo se vratiti).
Verujem i studentima, naravno, uprkos njihovom ponašanju u javnosti. Nema sumnje u to da oni javnost slušaju i reaguju na njene podsticaje, ali su i dalje u otvorenom polju za komunikaciju raspoloženi samo za jednosmerno slanje poruka. Tako se ne razgovara i tako se ne gradi poverenje. Ali, uradili su mnogo do sad i nema razloga da sumnjamo da neće uraditi još toliko.
A opet, da sam tekst naslovio „Verujem studentima“ bilo bi to opšte mesto, za samo pola godine već izlizani kliše: deklarativno, većina žitelja Srbije, potvrđuju to i retka istraživanja javnog mnjenja, veruje studentima. Veruje u toj meri da svako ko se s primedbama osvrne na njihovo ponašanje ili odluke izaziva sumnju i hitno se proglašava za kolaboracionistu vlasti, optužuje za podrivanje zajedničkog fronta.
A najviše, prirodno i očekivano, primedbi i kritika stiže iz redova opozicije i nestranačkih, opoziciono angažovanih aktivista. Umesto da čujemo šta ti ljudi govore, da ih saslušamo i razmislimo šta su rekli, žurimo da ih diskvalifikujemo, da zaštitimo studente, da se još jednom zakunemo na vernost i posvećenost studentima.
Loš pedagoški rad, izuzetno loša pedagogija. Jer, to smo mi u stvari, mi takozvani odrasli – naša je uloga da mlade ljude obrazujemo i vaspitamo najbolje što možemo, po cenu i da pogrešimo a uz opravdanje da bolje nismo umeli. Kao pedagozi, u obavezi smo da ponesemo odgovornost za svet u koji uvodimo nove generacije i pomognemo im da se snađu u njemu. Već pola godine, većina takozvanih odraslih u Srbiji odbija da se tako ponaša.
Ti mladi ljudi samo su naš odraz u ogledalu. Kada kličemo njima, mi u stvari izokola i prevarno kličemo samima sebi. Ni izdaleka nismo zaslužili da nam se kliče.
Verujem opoziciji (strankama, aktivistima… dakle) zato što ima hrabrosti da se ponaša u skladu s pedagogijom do koje mi je stalo. Umesto da podilazi i sklanja se kada se ne slaže, izlazi i govori šta misli. Sve i ako greši, sam gest – govoriti uprkos svemu ono za šta se veruje da je istina – vredan je da se nazove dobra pedagogija ili davanje primera.
Evo, predsednik stranke Srbija centar izađe i kaže da će dati sve za borbu protiv tekućeg režima, ali podiže ogradu i dodaje da se mora voditi računa da u Srbiji ne nestanu poslednji tragovi političkog pluralizma i parlamentarne demokratije. Izdajnik? Baca klipove u točkove pobune? Ili razuman poziv na oprez? Pre nego što ga diskvalifikujemo, hajde da razmislimo.
U proteklih pola godine studenti pobunu nisu vodili sami. Uz njih su čvrsto stajali nastavnici i univerziteti. Naravno, i mnogi drugi žitelji Srbije, ali, institucionalno – nastavnici i profesori. Svoj savez sa studentima nastavnici su platili lomom sopstvenog štrajka. Ne samo da su posle nekoliko meseci stale obustave u školama, nego se ugasio i inače vrlo potentan štrajk, koji je prethodio studentskoj pobuni. Nastavnici nisu poraženi (do kraja), ali se jesu povukli na rezervni položaj i više ih nema u prvim redovima.
Univerziteti u Srbiji su trenutno u većoj krizi i opasnosti nego što su to bili i pre sto i pre trideset godina. Znamo to, i u prvoj polovini i u poslednjoj deceniji 20. veka, Univerzitet u Beogradu bio je pod jakim udarom ondašnjih vlasti. I oba puta se izvukao. Za sad se još ne vidi izlaz za domaće univerzitete iz tekuće krize i pokušaja vlasti da ih slomi i preuzme. Nema studentske pobune bez univerziteta: ako se oni slome, studenti više neće imati kapacitet da pobunu vode kao studenti.
A opet, utisak je da samo profesori traže izlaz, dok studenti vode samo svoju bitku. To nije dobro. Jer imamo sliku da saveznici studenata padaju uokolo kao snoplje i tako skupo plaćaju podršku pobuni koja se uporno i dalje vidi samo kao studentska.
Možda je na to mislio predsednik opozicione stranke: ako je veza sa studentima u pobuni potencijalno pogubna za njihove saveznike, možda se ista pretnja nadvija i nad stranke bez kojih studenti naprosto ne mogu na izbore jer ne znaju kako se to radi. On nije rekao mi se povlačimo jer je opasno. On je rekao tu smo, iako je opasno, hajde da zajedno tražimo rešenja i izbegnemo očigledne pretnje. Ima smisla, zar ne, pogotovo ako se ima u vidu iskustvo iz prethodnih pola godine.
Na odluku studenata da idu na izbore reagovali su i već – recimo to tako, patetično – prekaljeni borci za slobodne i poštene izbore u Srbiji. I odmah objasnili da su se studenti zaleteli grlom u jagode. Izdajnici, zlonamernici, defetisti? Pre nego što ih diskvalifikujemo, hajde da razmislimo.
Ti iskusni ljudi znaju – na izborima se vara i krade u fazama. Sve institucije vezane za izbore samerene su prema lopovskim potrebama tekućeg režima. Pri tom, uopšte ne mislim na neslobodne medije. Studenti su uspešno demonstrirali kako se izlazi na kraj s takozvanom medijskom blokadom. Ta priča je elaborirana i zaključena dugotrajnim marševima širom Srbije. Zanima nas sam izborni proces.
Faza pre izbora – prijavljivanje lista, formiranje izbornih komisija… sve je u službi krađe izbora, i u tome učestvuju i sve to prikrivaju upravo oni koji bi krađu morali da spreče: policija i pravosuđe.
Sami izbori – niz mehanizama da se u danu glasanja ubace u kutije glasovi koji tamo ne bi smeli da se nađu: kontrolori to mogu da spreče u velikoj meri, ali ne sasvim.
Posle izbora – komisije i sudovi: najsvežiji i najrečitiji primer je krađa pobede u Nišu, posle izbora od 2. juna 2024, da se ne vraćamo u decembar 2023, na krađu u Beogradu.
Sve ovo pobrojali su nestranački opoziciono nastrojeni aktivisti u primedbama na odluku studenata da pozovu na izbore. I jednostavno zaključili: studenti trenutno nemaju nijedan instrument da se bore protiv tih oblika krađe (izuzev možda da se obuče kao kontrolori). Stranke ih imaju, nešto više. Pa ipak, studenti pozivaju na izbore i istovremeno i dalje odbijaju da razgovaraju sa strankama i nevladinim organizacijama koje postoje zbog slobodnih i poštenih izbora (mislim na Crtu, naravno). Dakle, primedbe ipak deluju razumno, zar ne.
***
Hajde sad da na pola teksta krenemo ispočetka. Odluka studenata da pozovu na izbore, verujem, ispravna je. To je izlazak iz slepe ulice u koju smo ušli posle 15. marta 2025 (ili 2. juna 2024, ili… neka čitalac sam odluči gde će zaustaviti niz). Ali, ona ima i svoje slabosti. Te slabosti se mogu ispraviti.
Za sada, svi su stali uz odluku studenata, uz čvršće ili slabije ograde, ali uglavnom redom sve smislene ograde. To nije napad na studente, to je jačanje fronta naglašavanjem gde treba pojačati linije napada na režim.
Opominjati studente na njihove previde istovremeno je i vršenje pritiska na tekući režim i postavljanje cilja šta treba ispraviti do dana izbora (pa koliko se uradi). Glupo je na to gledati kao na sejanje razdora ili odustajanje od borbe.
Sve i da režim prihvati predlog i raspiše izbore (a neće, iako bi to za njega bilo najpametnije, samo što smo naučili, od Vučića ne treba očekivati pametne poteze), njih neće biti barem za još dva meseca. U nešto realnijem scenariju, biće potrebno da se obnove snage i organizuje pritisak da režim prihvati ideju o izborima, što znači da je realno da ta priča uzme zamah negde pri kraju ili posle leta. To opet znači izbori pri kraju 2025. ili čak početkom 2026.
Iako fokus mora biti na izborima i zajedničkom frontu za izbore, ako se ovako postavi kalendar, neke stvari postaju važnije u ovom trenutku od samih izbora i moraju biti u fokusu. Prva i osnovna je – sačuvati slobodan univerzitet. Univerziteti su, kao i nastavnici, bili institucionalni štit između režima i studenata. U priči o izborima, to će postati i opozicione stranke.
Od samih izbora, dakle, trenutno je važnije smanjiti pritisak na univerzitete, ne ponajmanje i zato što je to jedini način da studenti baš kao studenti nastave pobunu do izbora i pobede sa svojom listom na njima. Dok traje borba da se zaštite univerziteti i spremi novi pritisak na režim, sasvim je u redu da se u javnost izlazi sa komentarima, kritikama, primedbama i predlozima kako da se što spremnije izađe na izbore.
Naravno, prvi cilj je osloboditi Srbiju od tekućeg režima. Ali, to nikako, ako se zaista želi promena, ne može biti jedini cilj. Ovaj režim mora da ode jer je uništio Srbiju i kao državu i kao društvo. Mora da ode jer mi znamo da možemo bolje nego oni da uredimo i državu i društvo. Samo, to da možemo bolje nećemo pokazati tek kada se oslobodimo, to pokazujemo upravo sada, to jest sve vreme pobune.
Ako između sebe rešavamo neslaganja nametanjem svog stava, diskvalifikacijama, sumnjičenjima, pozivanjem na pokornost (pa makar i studentima), radimo isto ono što radi i tekući režim. U tom slučaju, ni pobeda na izborima neće mnogo značiti, jer ćemo i posle te (u tom slučaju tek prividne) pobede ostati na istom.
Peščanik.net, 09.05.2025.
NADSTREŠNICA- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Univerzitet, Niš, Kosjerić, Zaječar… izbori - 13/05/2025
- Verujem opoziciji - 09/05/2025
- Prvo sam pomislio na… - 06/05/2025
