AFP

U filmu “Druga utakmica” rumunskog reditelja Kornelija Porumboja možemo da pogledamo musavi VHS snimak svih 90 minuta bukureštanskog derbija između Dinama i Steaue iz decembra 1988. Dok gledamo celu utakmicu, u off-u reditelj razgovara sa svojim ocem, inače fudbalskim sudijom koji je tada vodio ovaj „meč visokog rizika“. Dok je Dinamo važio za vojni klub, Steaua je bila tim podržavan od strane Sekuritatee, te je utakmica razotkrivala sve dublji raskol između dve bezbednosne strukture uoči samog kolapsa Čaušeskuovog režima. Snimak utakmice nam pokazuje i metod kojim je rumunska televizija izbegavala da prikaže i najmanji incident između fudbalera na terenu: kad god bi došlo i do najmanjeg koškanja, kamera bi prešla na neutralne prizore (zgrade i drveće u okolini, delove tribina sa mirnim gledaocima) ili bi se potpuno odzumirala u total čitavog stadiona.

Sličnu strategiju primenio je i RTS kada su krenule „uznemirujuće scene na terenu“ tokom utakmice Srbija-Albanija: reditelj prenosa se opredelio za džon-fordovski total dok se komentator upinjao da objasni kako se zapravo ništa posebno nije dogodilo i kako nijednom Albancu nije ni dlaka sa glave zafalila. Za razliku od Čaušeskuovog vremena kada ni pisaću mašinu nije baš svako smeo da poseduje, u Vučićevoj Srbiji skoro je svaki građanin opremljen bar telefonom sa kamerom, te se na youtubeu već mogu naći zoom-inovani snimci na kojima se sve vidi – ulazak fudbalera sa klupe srpske reprezentacije kako bi se sa Albancima obračunali oko „krpe“ (što reče Dejan Ilić) koja je pala odozgo, zatim upada „navijača“ među kojima je bio već svima poznati Bogdanov, a onda i najodvratniji deo kada bez zaštite policije albanski fudbaleri beže ka tunelu gde ih dočekuje sve i svašta, i još par div-junaka koji na njih nasrću nogama i pesnicama.

Naravno, znamo da je pomenuta krpa s neba izazvala čitav metež. A čim kažemo „krpa“ impliciramo da se ovde radi o onome što teoretičar umetnosti Boris Grojs zove distrubucijom „slabih znakova“, postupku nasleđenom iz istorije umetničkih avangardi, kao strategijom subverzije nekog „jakog znaka“ kroz koji govori dominantni autoritet. Dron je svakako bio odgovor na zabranu ulaska albanskih navijača u Srbiju, mogućnost da se tim povodom dovitljivo interveniše i da se pokaže da je u prostoru društva kontrole zapravo moguće ispitivati granicu izvodljivog i pravno definisanog. Ali kako se izgleda ispostavlja, dron je bio teledirigovan iz same VIP lože i to od strane brata albanskog premijera. A njemu umetnost nije strana: i sam premijer Edi Rama poznati je slikar, dok je i njihov otac bio umetnik iz vremena Hodžine Albanije. Takođe, krpa je ipak bila nešto više od krpe jer je taj „slab znak“ zapravo nosio „jako znamenje“ poslato iz „jake“ institucionalne i tehnološki opremljene pozicije govora. Štaviše, Olsi Rama ne samo što je premijerov brat već je i nameštenik kompanije Pegasus Communications koja se na svojoj internet stranici hvali time da „our full live broadcast production services bring the audience closer to the action”.

Ovaj događaj tako govori o prirodi današnje „subverzije“ koja je postala deo institucionalne politike „odozgo“, a ne više neki agonijski akt „odozdo“. Ne radi se dakle o još jednoj potvrdi mesijanstva umetnika Jozefa Bojsa koji je sedamdesetih rekao da će svako u budućnosti biti umetnik, već pre o potvrdi jednog drugog umetničkog iskaza iz sedamdestih, iskaza Gorana Trbuljaka da je „umjetnik onaj kome drugi za to dadnu priliku“. Intervencija Olsija Rame dakle je pre svega pokazatelj institucionalizacije, džentrifikacije i elitizacije već ustanovljenih formi umetničke subverzije od strane onog kome je za to neko dao priliku. (Uključujući možda i samog ministra Stefanovića koji je sedeo u istoj loži, pa čak možda i crkvene dijeceze s čijeg je imanja dron navodno poleteo.)

Ali upravo tako „odozgo“ orkestrirana intervencija ostvaruje ono što slabost subverzivnog govora obično ne može – politički spektakl koji u ovom slučaju direktno razotkriva potpunu prazninu javnog i intitucionalnog prostora u Srbiji koji sve više liči upravo na onaj total iz TV prenosa na kom prosto vidimo „ljudiće“ u nekakvom nedefinisanom metežu. Ali, za razliku od visoko kontrolisanog prenosa, i visoko-kontrolisane državne subverzije s albanske strane, u medijskom prostoru dogodio se sinoć i još jedan akt subverzije, kada se neki navijač (a oni su se slobodno šetali po terenu) pojavio pred kamerama ispred zabezeknutog „kolege Strajnića“ i istresao svoju homofobiju na Vučića i svoju vučićofobiju na pedere. Tada se zapravo pokazalo da prisustvujemo događaju u kom naizgled kontrolisani javno-medijski prostor puca po šavovima, i to baš uoči putineskne parade koja ima zadatak da pokaže da je taj prostor visoko kontrolisan i monolitan. Za razliku od sofisticiranog Rame iz lože, ovaj građanin je tipičan srpski lumpen koji nije čekao da mu drugi dadne priliku da postane umetnik već se za nju sam izborio.

Otuda, tri umetnička događaja o kojima je ovde reč (RTS-ova potemkinizacija, Ramina institucionalna subverzija i medijska intervencija razočaranog podržavaoca politike koju je Vučić po njemu izneverio) opisuju procep u kom se navodno jaka Vučićeva vlast ispostavlja kao krhka, kao „slabi znak“, da ne kažemo kao „znak slabosti“. Kako smo naučili iz jednog drugog incidenta koji je takođe načinio jedan premijerov brat, ali ovog puta Vučićev, Srbija je trenutno na ivici otvorenog obračuna „bezbedonosnih“ struktura, što nas vraća na početak ovog teksta i na pomenutu utakmicu pred pad Čaušeskua. Zato recite Tomi da kaže Vučiću da je i Čaušesku pred kraj imao sličnih problema.

Peščanik.net, 15.10.2014.

Srodni linkovi:

Miša Brkić – Kad vlast pobrka lončiće

Saša Ilić – Parada dronova

Ana Jovanović – Dinastija

Dejan Ilić – Dve slike od juče

TEMA – KOSOVO