Siti su, svi, svega. I ne vide da smetaju jedni drugima.
Ne radi se samo o tome da je opozicija slaba, a radnička klasa razmrvljena i opterećena ogromnom rezervnom armijom rada. (Ova armija povećana je nedavnim gubitkom poslova u sivom sektoru, privremenih i povremenih poslova, povratkom dela zaposlenih iz inostranstva.)
Važno je sledeće: realna društvena struktura dovodi do toga da su snage zainteresovane za neke društvene promene objektivno protiv drugih društvenih promena i da predstavljaju prepreku za njihovo ostvarivanje.
Postoje tri vrste zagovaranih društvenih promena.
Neki žele da sruše naprednjačku mafiju. Eno ih u Danasu, u NIN-u, u Vremenu. Pišu, ljudi, i daju izjave, preko skajpa.
Drugi (tj. dvojica njih, proćelavih i sa naočarima) vide da je problem u političkom sistemu i da zamena jedne političke frakcije drugom može da donese korist samo ograničenom krugu sada relativno deprivisanih klijenata iz srednje klase. Radnicima i zemljoradnicima svejedno je vladaju li naprednjaci ili nenaprednjaci. Zaposleni u javnom sektoru toliko se izdvajaju po sigurnosti zaposlenja i primanja da su, za razliku od mase stanovništva, u dvojakom položaju. Promena stranačke garniture na vlasti njih ne dovodi do gubitka posla, nego samo do sticanja ili lišavanja ekstra naknada i različitih polulegalnih mogućnosti koje pruža zauzimanje rukovodeće pozicije. Ovaj drugi nivo promene, demontažu celog političkog sistema, kao u Francuskoj 1958. ili u Italiji 1993, zagovaramo Jovo Bakić i ja, i to kad smo u liberalnom raspoloženju, posle onoga što se eufemistički naziva dobrom večerom.
Treći nivo promene, promenu sistema, uklanjanje ogromnih socijalnih razlika i od 1945. neviđenih nejednakosti u životnim šansama, među zrelim ljudima zagovaraju Dragomir Olujić Oluja, Miroslav Samardžić i ono drugo dvoje, od njih znatno mlađih, komunista, koji se, u međuvremenu, kolebaju da li da se prikače klijentskoj mreži na nekom fakultetu ili u toj-i-toj preživeloj nevladinoj organizaciji. Ne pominjem levo orijentisane studente: oni su već upisom na fakultet delatno pokazali nameru da jednom zahvate svoj tal u eksproprisanom višku vrednosti. A među radnicima levičara jedva da ima; ako se među njima proberu grantiji fondacija, preostaje samo prazan skup.
Socijalizam je protiv promene prve vrste. Njemu ne smeta Vučić, nego kapitalizam. Socijalizam pokazuje sličnosti između naprednjaka i opozicije i time slabi homogenizaciju ove poslednje. On pretpostavlja revoluciju u centrima sistema, i suzbija nacionalizam: Rusija i slatko pravoslavlje danas su kapitalistički, uz primese različitih pretkapitalističkih klijentističkih formacija. Kina, sa svojim okeanom nasilja, praćenim bezobalnim društvenim nejednakostima, približava se kriterijima Hobsbaumove nespecifične definicije fašizma, pre nego nekom uzoru za levicu.
Naši eksploatisani radnici ne pomišljaju da ih ne eksproprišu samo vlasnici kapitala, nego i kolege u matičnim zemljama transnacionalnih kompanija koje primaju četiri i pet puta veće nadnice za isti rad. Ovoga su svesniji domaći kapitalisti: zrenjaninski preduzetnici žale se na transnacionalne korporacije koje, uz svo isisavanje vrednosti, ovdašnjem proletarijatu daju veće nadnice i odvlače kvalitetnu radnu snagu u svoje pogone.
Kad je u pitanju mogućnost promene ne samo garniture na vlasti, nego celog političkog sistema, protiv nje nisu samo opozicione elite (i subelite u senci), nego ceo javni sektor. Ko bi se, među pripadnicima srednje klase, lišio uistinu socijalističkih privilegija (sigurnosti radnog mesta i redovne plate) da bi od Srbije stvorio građansku republiku? Naši građani su uhljebi; u ovih šest slova sabijene su sve nemogućnosti promene političkog sistema.
Ostaje, kao realna mogućnost, zamena Vučića ne-Vučićem. Pre ili posle, na Zapadu ili na Istoku, naći će se uporište za takav poduhvat.
Sećam se šta mi je rekao Vlado Dapčević: „Da ste ikad bili komunista, bili biste to i danas!“
Peščanik.net, 09.01.2021.
