Vozi majstore, svi su ušli

 
Don’t just do something, sit there

 
Pažljivo pratim razgovore o belim (nevažećim) listićima. Upoređujem razloge za i protiv. Usput pratim i kampanju. Osnovni utisak je da se sve odvija u bezvazdušnom prostoru jedne kompromitovane stvarnosti. Nigde čvrstog tla.

Pođimo od kampanje. Očigledno je da su kandidati unajmili strane stručnjake, alhemičare, čiji je zadatak da od gvožđa Srbije naprave zlato naše tobožnje budućnosti. Oni, naravno, ne znaju ništa o Srbiji, ali to je upravo njihova prednost, mogu da deluju nesputano. Rade samo ono što nalažu pravila njihove marketinške struke. Profesionalni prodavci magle pravi su takmaci u toj kampanji. Zadatak kandidata je samo unajmiti najbolje i pozirati pred njihovim kamerama. Naravno da kampanja onda dobija elemente sna. Ružnog. I glupog. Na to mislim kada govorim o kompromitovanoj stvarnosti.

Ideja belog glasa (nevažećih listića) izgleda da se pojavila, između ostalog, kao reakcija na takvu “ponudu”. Za šta se traži moj glas? Nijedno ključno pitanje Srbije nije predmet kampanje (Kosovo, Rusija, Konuzin, Milošević, ratovi i zločini, fašizam, obnova četništva, Bosna, Evropska unija, pravosuđe, i uopšte – reforme). S druge strane, alhemičari-iluzionisti uvredljivo pokušavaju da utiču na mene na subliminalnom, nesvesnom nivou, kako nalaže njihova struka. Kako samog kandidata učiniti simpatičnim, kako lepim slikama predela, životinja i dece probuditi u glasaču prijatna osećanja, kako odabrati ružne slike protivnika, kako izabrati boje spotova, kako izabrati muziku. Sve imajući u vidu nesofisticiranog birača, nesklonog samoposmatranju, nesposobnog za jasnu svest o sopstvenim osećanjima i autorefleksiju. Za šta se traži moj glas? To osnovno pitanje ostaje bez odgovora.

Neki glasači to osećaju. I po meni, logično, imaju otpor da budu tako upotrebljeni. Od njih se traži da svojim glasom rangiraju stranke otelotvorene u njihovim takozvanim liderima. Od njih se traži da kandidate i stranke procenjuju samo relativno. Ko vam se od ove dvojice više sviđa? (Sviđa, jer, setimo se, osnovna politička pitanja su zaobiđena).

Meni se, recimo, ne sviđa niko. Svi smo mi u životu naučeni da procenjujemo ljude sa kojima dolazimo u dodir. To nije neka velika nauka i dobro nam služi u životu. Mi to činimo na osnovu svoga životnog iskustva i na osnovu bezbrojnih malih signala koje ljudi oko nas emituju. Tako, kada gledam te kandidate, postavljam sebi pitanje: da li bih, kao poslodavac, ovog čoveka zaposlio na mesto koje zahteva prosečno znanje, sposobnost, poštenje i vrednoću? Kod mene bar, niko od tih ljudi koje godinama gledam na ekranima – ne bi prošao ovaj jednostavan test. Dakle, ne bih dao glas nikome od njih.

Ali od mene se traži da budem odgovoran tako što ću da biram. Ne mogu da biram baš zato što sam odgovoran. Kako da takvom čoveku poverim posao koji sa sobom nosi ogromna ovlašćenja i koji, samim tim, traži natprosečno poštenje, znanje, pamet i posvećenost? Zašto da podelim odgovornost za njegove buduće postupke u čiju ispravnost i korist unapred ne verujem? Naprotiv, mislim da će on napraviti veliku štetu za koju neću da budem odgovoran. Ako ovako mislim, onda je to racionalan razlog za – apstinenciju.

Ali beli listići su, čini mi se, nešto drugo i više. Beli glasač oseća potrebu da manifestuje razloge svoje apstinencije. Ili još pre, svoja osećanja prema situaciji u kojoj, po njegovo shvatanju, nema izbora, dakle, svoju nemoć i protest zbog nje. Znači, nisam apstinirao zato što sam zaboravio da glasam ili me je mrzelo ili sam imao preča posla, ne, beli glasač poručuje drugo: rado bih glasao za nekoga da imam dobre razloge za to, ali, brate, ništa ne valjate i ništa ne predstavljate i nikakvu nadu mi ne budite.

Belom glasaču onda prigovaraju da u tom slučaju treba sam da se kandiduje, da stvori svoju partiju i poboljša ponudu.

To je pomalo licemerno jer se zna da su oni koje smo do sada birali učinili sve što je u njihovoj moći, kroz zakone koje su donosili, da takve pokušaje maksimalno otežaju i spreče osnivanje novih stranaka. To se zove “ukrupnjavanje političke scene”. Kaže nam se “ponuda je zaokružena”. (Vozi majstore, svi su ušli!)

Međutim, čak nezavisno od toga, beli glasovi se mogu shvatiti i kao nužni prethodni korak u stvaranju novih partija. Obeshrabrenom biračkom telu beli glasovi žele da demonstriraju kako nisu sami u svojoj frustriranosti, da ih ima dovoljno da se udružuju u nove stranke kojima bi poboljšali ponudu. Stvaranje političkih stranaka, pokreta i sl. dugotrajan je proces koji otpočinje stvaranjem svesti o njihovoj neophodnosti. U tome bi važnu ulogu trebalo da igraju i mediji, ali oni su ovde i danas zarobljeni od postojeće vlasti, pre svega zato što nisu u stanju da samostalno materijalno preživljavaju. Beli glas je, izgleda, jedino raspoloživo sredstvo. Jedini mogući odgovor.

I konačno obeshrabruje se ovakva pobuna, jer radi se zaista o maloj pobuni (od toga ne treba bežati, jer je ona opravdana), time što se traži uvažavanje realnosti. Politika je veština mogućeg, zar ne? Društvo je takvo kakvo je, nema radikalno nove političke opcije, racionalno je samo odlučivati unutar ovih postojećih. Drugim rečima, razmišljajte unutar kutije, think inside the box. Beli glasači, medutim, pokušavaju upravo da misle izvan kutije, da bi stvorili nove političke opcije. Koliko je to “realistično” niko ne može znati ako niko to ni ne pokuša. Ako je nešto nemoguće unutar datih okolnosti, možda treba menjati same okolnosti. Često su u istoriji tim načinom stvarane “nove opcije”, uprkos konzervativnim upozorenjima da to “nije realno”. Pogotovo treba biti oprezan kada pozivanje na realnost stiže od onih koji su deo te postojeće “zaokružene ponude”. Društvo je takvo kakvo je, tačno, ali i beli lisitići su deo društva.

Na kraju treba priznati da razlozi koji se navode u korist belih listića možda nisu uvek ni mnogo ubedljivi, ni mnogo racionalni. Tu uključujem i one koje ovde i sam navodim. Ali radi se, izgleda, o nečem drugom, elementarnijem. Kako to obično s ljudima biva, razlozi koji se daju u korist belih listića mogu biti i racionalizacija jednog osećanja koje se želi izraziti. Čovek ima prirodnu potrebu da izrazi svoju misao i podeli je s drugim, ali još mnogo više ima potrebu da izrazi svoje osećanje, jer je ono dragoceniji deo svačije ličnosti, njime, više nego mišlju, čovek potvrđuje svoje prisustvo u svetu i u društvu. Osećanje koje beli glasač želi da izrazi jeste: možda sam nemoćan, ali svejedno – ne pristajem! To je onda stvar samoodbrane, zaštite svog dostojanstva.

Jedan koji je deo “postojećih zaokruženih opcija”, jedan koji je deo naše zamrznute, jednom zauvek date “realnosti”, na svom sajtu izrazio je svoj stav prema belim listićima mnogo brutalnije i iskrenije (boldovano i ogromnim slovima): “Imaš pravo da biraš: glasaj ili ćuti!”. (Dobro, Dragan Đilas.) Kakva arogancija, kakav bezobrazluk, kakvo zlurado podsmevanje biračima.

Zato mi se čini da je izuzetno kratkovida i prizemna i ona tobož krucijalna primedba koja se stavlja belim glasačima, kada ih pitaju: “I, šta ćete time postići?” Ne moramo se u svojim postupcima uvek rukovoditi njihovim ishodom. Kako kaže Bora Ćosić, pobednicima pripada pobeda, poraženima sve ostalo.

Oni koji boluju od političkog svraba, teško mogu da shvate kako potrebe i mogućnosti ljudi daleko premašaju reflekse bezglavog političkog aktivizma. Nekad je nužno i uzdržati se. Često i najbolje.

 
Peščanik.net, 01.05.2012.

The following two tabs change content below.
Srđa Popović
Srđa Popović (1937-2013), jugoslovenski advokat ljudskih prava. Branio mladog Zorana Đinđića, Brigitte Mohnhaupt (Baader-Meinhof), Vojislava Šešelja, Dušana Makavejeva, Milorada Vučelića, Mihajla Markovića, Miću Popovića, Predraga Čudića, Nebojšu Popova, Vladimira Mijanovića (Vlada Revolucija), Milana Nikolića, Mihajla Mihailova, Dobroslava Paragu, Milana Milišića, Vladimira Šeksa, Andriju Artukovića, Beogradsku šestoricu, profesore izbačene sa Filozofskog fakulteta... Pokretač peticija za ukidanje člana 133 (delikt govora), ukidanje smrtne kazne, uvođenje višestranačja u SFRJ... 1990. pokrenuo prvi privatni medij u Jugoslaviji, nedeljnik Vreme. Posle dolaska Miloševića na vlast iselio se u SAD, vratio se 2001. Poslednji veliki sudski proces: atentat na Zorana Đinđića. Govorio u 60 emisija Peščanika. Knjige: Kosovski čvor 1990, Put u varvarstvo 2000, Tačka razlaza 2002, Poslednja instanca I, II, III 2003, Nezavršeni proces 2007, One gorke suze posle 2010.
Srđa Popović

Srđa Popović (Svi tekstovi)