Foto: Ivana Tutunović Karić
Foto: Ivana Tutunović Karić

Da bih pristupio temi bio mi je potreban makar simbolični istorijski razmak. Konačno sam postao smiren pred čudima i čudovištima, bez njih moj život, ako je bilo kome važan, i naši životi nisu zamislivi. Osećanje spokoja pred uništenjem, jeste letargija osuđenika koji zna da mu sledi agonija, ali ipak nije u stanju da je zamisli.

Zašto je tome tako, priznajem da ne znam, ili ne znam dovoljno da bih makar sebi objasnio smrtonosnu socijalnu parezu. Malo je građana bilo gde u svetu koji bi mirne duše prihvatili doživotni boravak u pandemonijumu – u sažetom obliku, uz neizbežno prisustvo nečastivog – definisanom kao područje pokvarenosti, zla i bezakonja.

U književnosti, Pandemonijum je prestonica pakla izgrađena po Sataninom zahtevu (Džon Milton u religioznom epu Izgubljeni raj, 1667).

Šta se promenilo od 17. veka do danas, pa je prestonica hada, kao vladarska distopija ugrađena u fantastiku ovdašnjeg uništenja? Pri čemu i oni kojih se to tiče, čini se, razdragano pristaju na podaništvo u fikcionoj zajednici, postajući predmeti ugnjetavačke kontrole totalitarnog vladara.

Kako je, dakle moguće, u društvu koje bukvalno ne postoji, uspostaviti kontrolu nad njim? Upravo zato što ne postoji, pre kontrole nad ničim, valjalo je zatrti sve što jeste ljudska zajednica. Užasno je saznanje da su rušioci društva sve to postigli uz pomoć društva, i fatalnu nemoć da se razume pozicija ljudi neodgovornih za svoju sudbinu.

Da li nam je, dakle, kriv Vučić, čovek koji bi u svakom normalnom ljudskom ambijentu bio zaista to što jeste: niko i ništa, nesrećnik koji pokušava da izvuče sve što se može iz svoje potresne nesposobnosti. Njegov uspon nezamisliv je bez našeg pada, on je samo posledica ravnodušnosti prema gubitku svega što nas je možda činilo ljudima.

Ali, đavo je davno došao po svoje, sve što je naše njegovo je. On nas u svojoj ćudi iskušava dokle možemo da istrajemo u trpljenju. I da vidite čuda, ili to možda više nije čudo, mirno pokoravanje naroda koji još čuva lažne mitove o svojoj buntovnosti, nema granica. Bilo ko, čak i ovaj, može sa nama da uradi šta mu se prohte. Badava nam lament nad izgubljenim vremenom, kako se to desilo da nas hulje, lupeži i fukara zauzdaju i učine nas bezvoljnim i nedovoljno odlučnim da ih u samoodbrani uhvatimo za gušu.

Jedino u nadrealnosti, u kojoj smo pod totalnom narkozom, pa nam je svejedno šta je šta, ne pravimo razliku između košmara i buđenja – moguć je miting pomahnitalog vođe usamljenog od sebe i uzdignutog nad svima pred nebrojenim ekranima. Nepostojeći predsednik nečega čega takođe nema obraća se zidu nepostojećih ljudi. On izgovara svoje izabrane nesuvislosti, biće za reglerom podešava aplauze, kiborzi sastavljeni od silikonskog matriksa pljeskaju svom idolu od slame.

Tako je naša stvarnost, iz koje ne može biti valjanog buđenja, otišla u nebesa, u već zatrtu Srbiju, sa Velikim burazerom projektovanim na nebu.

Je li taj privid ipak najgore što nam se desilo u rastakanju svega što vredi i ima razum, svest o sebi i postojanju u izmišljenom svetu?

Naravno da nije. Zbog toga što ne postoje granice. Nije čovek koji je očito poremećen odgovoran za svoje nove podvige ludog naučnika, nego zamorčići koji se možda i raduju novim seciranjima na živo. Nova uzbuđenja su pred nama, a čudovišta neće prestati da rastu. Možda, ako ikada bude potrebno, i bude prilike, nećemo imati dovoljno velike kaveze za njih.

Moja sposobnost da razumem govornika koji je besedio ekranima, umanjena je očajem, koji sam, kao što rekoh na početku, uspeo da prebrodim nekom varijantom filozofskog mira: šta je tu je, idemo dalje. Idem da kupim hleb i novine, eno ih stigle su neke mlade trešnje u mom dvorištu. Pustili su me na uslovnu slobodu koju verovatno i nisam zaslužio. Ne znam umem li ponovo da je osvajam. Osećao sam se bolje dok sam bio besan, mada nije vredelo. Uveče neizbežno vidim vladajući par, same trešnje na torti rugobne elite, Anu Brnabić kao politički fenomen koji mutira. Mutante zadovoljne svojim neljudskim ulizištvom. Želeo sam da čitam strastvenu prepisku između Anais Nin i Henrija Milera, ali mi se nije dalo. Šta se mene tiču tuđe strasti? Od prijateljice sam dobio stari dobri špijunski triler Frica Langa preventivnu parabolu naše strašne zbilje, „Hiljadu očiju doktora Mabuzea“.

Nije vredelo, ovo naše je strašnije.

Ljudi mi šalju govor Vučića televizorima koji mu skandiraju, mnogi ne veruju da je to istina. Da istina je, dogodilo se, potvrđuju oni koji pomno proveravaju svaku gadost. Izostaju duhovite dosetke, sada je zaista jezivo.

U gradovima više niko ne nosi maske, vladari su ukinuli virus. Izgleda kao da se život vraća, no to je samo privid.

Hvata me strašna zebnja – kaže mi poznanik iz Sopota. Ništa ne može dobro da se završi.

Ne pitam ga zašto tako misli, moguće je da znam.

Nalazimo se tačno pred vratima pakla – kaže.

Peščanik.net, 19.05.2020.


The following two tabs change content below.
Ljubodrag Stojadinović
Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine.
Ljubodrag Stojadinović

Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)